NAKON DUŽEG VREMENA OGLASIO SE LEGENDARNI JOHNNY ŠTULIĆ: Nikome nije ostao dužan; Ni Čorbi, ni Bregi, za “Prljavo kazalište” tvrdi da je uspjelo uz pomoć...

Legendarni Branimir Johnny Štulić oglasio se nakon nekoliko mjeseci kako bi iznio svoju istinu o “Azri” i za mnoge mitskom periodu domaće muzike, novom talasu. Povod za još jedno Johnnyjevo brutalno obraćanje je knjiga Dušana Vesića “Bunt dece socijalizma”, koja u podnaslovu ima “Priča o novom talasu”.

  • Kultura

  • 04. Dec. 2020  05. Dec. 2020

  • 0

Legendarni Branimir Johnny Štulić oglasio se nakon nekoliko meseci kako bi iznio svoju istinu o “Azri” i, za mnoge mitskom periodu domaće muzike, novom talasu. Povod za još jedno Johnnyjevo brutalno obraćanje je knjiga Dušana Vesića “Bunt dece socijalizma”, koja u podnaslovu ima “Priča o novom talasu”.

“Sada ću izneti nastajanje Novog talasa, tako da niko nikad više ne mora čeprkati po osnovama i tražiti razloge dotičnog vala.”, piše Johnny.

Nikome nije ostao dužan. Ni Čorbi, ni Bregi, za “Prljavo kazalište” tvrdi da je uspjelo uz pomoć duboke države.

Njegov poduži esej, zapravo malu knjigu pisanu i ćirilicom i latinicom, preuzet sa Youtube kanala Petrović Petar, prenosimo u cjelosti:

O NOVOM TALASU, ЉUDIMA PISMA I ЉUDIMA MARKE.

… dakako, nekolicina onih kojima je nešto
uspelo, dok je sraćkovića i onda i sada bilo
o–ho–ho. Evo primera, Dušan Vesić (nije zamenik
gradonačelnika Beograda) hitro izda kњigu
o Novom talasu, gde čak i u reklami za њu
koriste moju sardonskim humorom izrečenu o
њemu opasku da je Borges (koju, napravivši se lud,
i u kњigu metne), dakle, ne može bez mene, premda me
uopšte ne gotivi, kao ni moju muziku, te mi
zato prebacuje da sam dozvolio da budem mit
(želeći da se vaљam po govnima da bi mi onda
baš to sa uživaњem pod nos stavio), čime izvrće
pravo staњe stvari jednačeći Rols–Rojs i trabant, jer
prelazi preko razloga za mit (tako stvara prostor
sebi, o nepostojećem pišući, mislim, zacelo bi
tih pedeset dobrih sastava stvorilo isto toliko
pesama, pa bi bio moguć dokumentarac i bez
mene). No živeti se mora, otuda prilagodba.
Tako ispada da sam uspeo zato što sam bio
podoban (kako onda, tako i sada) za razliku
od њega nepodobnog (kako onda, tako i sada),
jer nije moguće da smo isti. Glavni dokaz moje
podobnosti mu je to da sam se zabavљao sa kćerkom
Vladimira Bakarića, pa je vlast tako znala sve
o meni, kao i to da sam levičar, markista, veli:
meni je u jednom intervjuu hiљadu devetsto
osamdesete priznao da je markista. Sad, њega
pamtim od prvog razgovora, početkom osamdeset
treće, pred izlazak Fazana, kad mi dođe u Zagreb
po razgovor. Osamdesete, ako je i postojao,
sigurno mu ništa nisam priznao. Posle toga ga još
jednom, devedeset pete, videh u њegovom stanu,
gde se odmah vojnih enciklopedija primih, pošto
iste u Zagrebu imadoh – to velim zato jer kaže
da sam bio sin oficira JNA, skroz podoban. Tek
možda nešto pobrka iz mojih istupa, kao što je
i za Borgesa, mislim, klasnu borbu sam potezao,
otkako bejah neposredni proizvođač za razliku
od њega, međutim, markista nikad nijesam bio,
ako sam se besprizornoj stoci kao levičar i
pričiњao, jer tamo gde si, tako se i ponašaj
(turneju osamdeset treću mi zapamte po adisas
trenerci, mada beh u maršalskim pantalonama na
štraftu). I takođe ovo: Џonijevi komentari
društvenih i političkih tema izgledali su često
kao da su izašli iz humorističkih serija
Radivoja – Lole Đukića, s tim da je kod Đukića
sve to bar bilo donekle duhovito. Lepo. Pa što je
to kod tebe tako duhovito, osim što si na tuđi
račun poslaњe stekao – po sebi dovoљan razlog
da se pukne od smeha. I zar ne bi bilo dolično
pisati o takvom velikanu (kojem obrišu sve
epizode na video kasetama da dobiju
prostor za druge sadržaje), a ne o bezvezњaku
poput mene? Jer onda je i celokupni Novi talas
promašena tema, što ti nije doprlo do dupeta.
Gde je tu logika? I pošto si za hrvatsko tržište
čak i naslov kњige promenio (i gaće spustio),
nema druge nego zakљučiti da se spremaš tamo
emigrirati (već jesi, poput mnogih Srba pre tebe).
Uostalom, svako malo ih posećuješ, što je i
razlog da nikad ništa o ratu kazao nijesi,
ali zato meni to podmećeš, po istom obrascu
kao što i o drugom sudiš i spletkariš sudeći
po sebi (i po naruџbi, otkako te izvlače na
svetlo dana u te svrhe, pošto si devojka za sve),
ta ko bi za tebe bez tvog lešinareњa ikad znao,
izuzev po sloganu, Imaš li snage Bregoviću,
dakako. Kamenko i Kremenko. Drži se ti samog
sebe, pišući i pevajući o sebi, budući je
Borges pisao crpeći iz sebe, premda ga vid nije
najboљe služio (a ti si slep kod zdravih očiju),
i nije se poredio sa tobom, a kamoli da još
uzneseno misli kako mu je stil boљi od tvoga.

Prethodno beše zasnovano na њegovih par istupa,
jer dođe nekad takvo vreme da lešinari pričaju
sa lešinarima, otkako drugih sagovornika
nema. Međutim, imade on još bisera, ali na
drugim mestima, kad već preuzme način apostola
po znanom pravilu, ako ga već ne možeš pobediti,
a onda mu se pridruži. Kњiževnu karijeru počne
sa onim što je stvarno voleo – Dugmetom – jer kao
nepatvoreni čoban shvati da po gradovima ima
više ovaca nego po selima, i boљe se živi,
da bi onda nastavio sa Magi iz EKV–a,
budući se u њu zaљubi, no pošto od tih stvari
nema leba, a već se spanđao sa Kamenkom, moraše
preći na mene, to jest Novi talas. U polučasovnom
razgovoru za Sputњik (radio) odmah daje na znaњe
da mu je kњiga nameњena deci koja bi htela
nešto izvesno znati, umesto rekla–kazala, jer
izvore je teško naći i nisu pouzdani (što
stoji), međutim, sem za beogradske stvari, on je zadњa
osoba koja će ikom rasvetliti Novi talas,
jer niti išta zna o tome, niti je to њegov ukus,
utoliko to veoma smeta, koliko i њega
smeta što Balašević koristi reč “nas” u svojoj pesmi
Računajte na nas (jer nije pitao њega koji
tako ne misli), ali ga ne smeta (to “nas”) kad se on
(Vesić) samoproglašava savešću i delom Novog
talasa, ugrađujuć se i poistovećujuć sa њim
(sa čim veze nema). Daљe, lucidno primetivši kako
uz moje pesničke slogane i levica i desnica
kroči, zakљuči da to beše pretežak teret za malog
čoveka (mene) da se sa time nosi, koji se zato
povuče sa scene, što on, veliki čovek (koji i
objašњava i prosvetљava), iskoristi; je li išta,
otuda, zornije nego da je upravo on taj lik iz
poslovice: ko se zadњi smeje, najslađe se smeje.
A Pika Stančića proglasi za najvažnijeg prvaka
Novog talasa – ča se ni kriv ni dužan iščuđava.

Međutim, on niti zna niti razume, zato sve tê
pomije, inače ne bi ni zinuo o tome, jer
ko zna ne govori, dabome. Kao kad bi zaostalo
dete iz obdaništa učilo atomskoj fizici
tvorca atomskih stvari, pa me na primeru prve ploče
javno ispravљa i podučava rekavši da je problem
bio u rezaњu, a ne, kako ja to obelodanih,
u produkciji, budući Krorekov disk zvuči boљe,
što stoji, ali samo zato što kod takozvanog post
masteringa upotrebe limiter koji služi u
tê svrhe (a nisu ga imali u moje vreme), no
i daљe je to najgora zvukovna ploča vascele
planete. Uzgred, nisu imali moje dopušteњe
da to rade, jer i za њih važi hit Mice Trofrtaљke:
Moja roba, moj dućan, kome neću, tom ne dam. Kad smo
već kod hitova, kojima su Vesiću puna usta,
ja nisam imao nijedan, jedini novotalasni
hit moguće beše Moja prva љubav od Haustora,
mimo toga Stublić napravi pesmu i po – i to je sve.
Celokupni Novi talas ne iznedri pesmu. Što se
mene tiče, obelodanih bar sto pedeset dobrih
pesama, sve da i nisu hitovi, i utoliko
ne spadam u Novi talas uz sve to što ga napravih
(ktome Azra je prodala više albuma od Dugmeta).
To se jednostavno dade izmeriti. Koga su Tajm,
Korni grupa, Indeksi, Ju grupa, Smak u glazbu gurnuli?
Bijelo dugme moguće Tompsona. Buldožer nikoga.
Azra na stotine њih, koji i dan–danas imaju
grdnih problema sa skidaњem većine pesama, jer
upravo ih takovi i slični prevare tvrdeći
da su mi pesmuљci na tri akorda, dakle, takozvani
kritičari il rešetari su čisti nadrilekari
koji, štaviše, deluju iz najnižih pobuda. I
dobro je da više nema rocka, jer bi inače umro
od šoka. Ali ništa zato, ovima je svejedno.
Kao onaj što celu noć zanoveta da je žedan,
pa napivši se opet nastavi: “Jao, što beh žedan!”

No Slobodna Dalmacija dade prikaz tog uratka
iz pera Sandra Podguza (alias Pogutz), stavivši
kao naslovnicu, uz ostale fotografije, sliku
Azre MK III iz sedamdeset osme, napisavši
ispod њe: rani Film sa Stublićem i Štulićem, dakle,
prvom zgodom sledi izvešće sa nekog koncerta iz
Rimskog amfiteatra u Puli, gde će ispod fotke
pisati: Hrvatska arena u Puli. Naravno, kad se
doba okrenu i pristignu Hore (božice četiri
godišњa doba i vratarice na Olimpu, to jest
O tempora, O mores), neki će drugi podguz, ili
čak i isti, pod svetlopis amfiteatra metnuti
neku drugu podobnu odrednicu. Uostalom, sve se
meњa osim kameњa. I kako samo uživaju
u tom stihu – seљačine uvek u prve redove –
ko bi reći da ću tom umotvorinom večnost steći.
Stoga, mimo levice i desnice, i seљačine
nose moje parole, upravo zato me i drže
pobeguљom i dezerterom, jer pevah o њima, a
kad ih trebah podržati, zgiљah glavom bez obzira
(doduše, utekoh davno pre toga, ali upotrebih
uvrnutu konstataciju zbog samog argumenta).
Tja, život nije bajka. Niti je zlato sve što sija.
I da nisam prvi (i jedini) stavio u stihove
tu reč podoban, mislim, kažite mi ko je podoban,
kažite mi ko je opasan, iz Uvek iste priče,
Vesić ne bi ni znao za њu, pa bih sad uživao
dobro zasluženu mirovinu. Ovako žaњem što sam
sejao. I pravo mi budi. Trebah kao Srebrena
krila i Novi fosili pevati samo o ženama.
Svejedno, bilo muško ili žensko, kad se radi o
dugovaњima, Hrvatska duguje preko četrdeset
milijardi evra, što znači da je trenutno svaki
stanovnik zadužen debelo iznad deset hiљada.
I svakim danom će to biti još i više, otkako se
pučanstvo smaњuje nasuprot kamata i glavnice.

Međutim, nazad na Vesića. On me pre osamdeset
treće dvaput ugleda, zatekavši se u mom društvu
(mada ga se ne sećam, jer bilo ih je), što znači da
to bejaše neobavezno ćaskaњe (a i nikad
nijedan razgovor ne autorizirah): prvi put,
sredinom septembra osamdesete, pre tog Azrinog
nastupa na Tašmajdanu; i drugi put osamdeset
prve, posle beogradskih februarskih nastupa u
Domu omladine; i oba su razgovora za Zdravo.
Tâ natuknica o marksizmu je iz osamdeset prve
(a ne osamdesete), i jasno se nastavљa ili
proizlazi iz prethodnog pasusa gde kažem da bih
samo želeo da radnici ovladaju svojim radom
(jer sam neposredni proizvođač), i otuda to vežem
sa marksizmom, kao što se i bezgrešno začeće veže
uz devicu Mariju. To su za њega španska sela,
drugim rečima, takve stvari uopšte ne razume
(ni onda ni sada), kao što nije ni zadњi deo
iz osamdesete, gde kratkom pričom sažimam upravo
ovo što sada grizući plajvoz mukotrpno pišem
– da sam ja pismo, a on taksena marka (to jest parazit):

Za kraj još malo Џonijevog filozofiraњa.

Princip љudskog delovaњa je u svim situacijama
potpuno isti. Sve isto, radio ti u muzici,
u rudniku ili na Marsu. Kao otisci prstiju,
nikad nisu dva ista, ali odmah prepoznaješ prste,
je l tako? Taksena marka. Љudi marke i љudi
pisma. Marka bez pisma ne ide. Pismo može bez marke,
bilo je pre pismo nego marka, je l tako? Marka je
pronalazak prokletih feudalaca, zbog takse. To je
neki veliki Francuz rekao – proklet bio ko je
prvi kolac u zemљu zabio, shvataš? …

Ne, ali nije bitno, važno je da smo živi i zdravi.

A sada ću izneti nastajaњe Novog talasa,
tako da niko nikad više ne mora čeprkati
po osnovama i tražiti razloge dotičnog vala.
Azra je imala pesme, ostali se samo slikahu.
Otuda se prva pojavila u novinama, a i
imade pre svih prve nastupe (tri tjedna pre Pankrta,
nalazimo se u sedamdeset i sedmoj, seveda,
i stoga Novi talas nije krenuo iz Љubљane,
tê godine, inače, svirahu samo tâ dva benda).
Taj prvi takozvani Novi talas čiњahu četiri
sastava: Azra, Pankrti, Kazalište i Parafi.
Novi talas zato jer se konačno počelo nešto
dešavati u što se i Polet ukљučio i na
čemu je karijeru napravio (organiziravši
Azrinu turneju sedamdeset osme po Hrvatskoj).
Zadњi skupni nastup tê prvovalne lige bejaše
sredinom novembra sedamdeset osme u Rijeci
na Trsatu u Dvorani mladosti. Tu konča prvi
talas koji potraje dve godine. Krajem sedamdeset
sedme Pankrti daleko najboљe zvučahu i za
pet kopaљa iznad Azre bejahu otkako kavere
Seks Pistolsa i panka svirahu i ktome sa pravim
Lespolkama, uz sve to što dvojica gitarista imahu
brade kao ZZ Top (otuda i oksimoron da
brijem bradu, koju inače nikad nisam nosio,
da ličim na kopilad, jer to je značeњe tê reči
pankrti, koja u sebi ima i pank, naime, dobro
ime, pola uspeha, kao što i azra znači jako
svetlo na staroegipatskom, kako se i pokaza).
Međutim, već iduće godine, prešavši na svoje
pesme, Pankrti su već bleda sena senke, tako da
tu nestaju sa svetske pozornice. Kazalište pak čuvši
Azru u Dubravi sedamdeset sedme, uz pomoć Duboke
države odmah iduće godine singl snimaju i
u prvi plan izbijaju, tako da tê tri pesme na
Trsatu sasvim dobro izvode i, zapravo, tada
najboљe i zvučahu; godinu–dve posle prestaju
sa radom (jer ih je Azra MK IV oduvala),
i tâ rupa potraje skoro deset godina, sve do
osamdeset devete i Ruže hrvatske, međutim,
i kao takvi su Vesiću najboљi sastav Novog
talasa, koliko je i Parafima komunistička
partija, ipak sem slike basiste sa Bum festivala
sedamdeset osme, i menaџera koji bejaše
veoma dobro upoznat sa mojim likom i delom,
potoњi ne imahu baš ništa za ponuditi, stoga
osamdesete pevaљku uzimaju i shodno sa
svetske scene iščezavaju. Od sedamdeset devete
kreće drugi Novi talas, koji potraje do sredine
osamdeset druge, zakљučno sa Pločnicima, kada
Azra MK IV končava i u ropotarnici
svetske muzičke scene svršava. Taj drugi talas je
opet Azra otvorila, jer bez њe ne bi bilo ni
Filma ni Haustora, u svakom slučaju, ona taj
talas, kako rekosmo, zatvara. Tačka na i, doista.
A beogradski se odgovor na tâ novotalasna
zbivaњa sastojao u tome da videla žaba
da se koњ potkiva (i ne samo beogradski, rista).
Međutim, budući je Beograd imao najviše
novina (kao prestolnica), i muzičkih i inače,
postade mu nasušna potreba imati i vlastitih
koњa za trku, kad se trka već odvija, otuda
besomučna Čorbina reklama i još koječega
po obrascu, Ko viče jače, њegove gaće, spartanski,
doduše (ali u poredbi sa Lakedemoњanima,
ni nalik), osim piskarala, naravno, pošto Sparta
nimalo do pisanije nije držala. Jednom neki
jogin dođe u Spartu i ceo dan na jednoj nozi
stajaše. Tad zapita Spartance mogu li oni tako.
“Ne,” odgovore, “ali svaka guska može.” Rekoh već
da jedino pesme ulaze u rok službe, guske ne.
Pesma nas je održala, њojzi hvala. A i Platon
smatra da prvo biva muzika, pa onda politika,
odnosno kakva muzika, takvo i društvo, jebiga.

Pokušaću objasniti zašto su Pankrti koncem
decembra sedamdeset sedme bili boљi od Azre
za pet kopaљa. Prvo, zagrebačka muzička klima
beše gotovo potpuno ista kao sada, ili
čak i gora (postojahu Parni Vaљak i Drugi način),
te Pankrti donesu eksploziju zvuka – koji je
suština rocka. Drugo, upotrebe izravnu prečicu
(ne gubљahu vreme nalazeći sebe) skinuvši zvuk
panka (a svaka pesma je imala dve note, ako
i toliko) – Seks Pistolsa – na vaљanim gitarama
(kao da šezdeset četvrte bane neki bend u grad
svirajući Bitlse na Rikenbeker dvanajstici,
Voksovima i Ludvigu, plus tango čizmice i crni
porub na kragni). Tê im prve dve navedene stvari
(Pistolsi i Lespolke) omoguće zvuk, jer u rocku
(za razliku od bit muzike) sve preko tri akorda
uništava trud. Treće, moje su pesme tada bile
u lejd beku, odnosno sevdahu sa Pločnika, uz još
neke lakše brojeve snimљene pre toga albuma,
minus par bržih numera, dakle, zrela građa, ali
sa milion zahvata (akorda), skroz neprimerena
času, publici i sviračima. Četvrto, oni behu
otprilike kao MC5, ktome nadođu upravo
u najboљi čas, pred Novu godinu i na sav glas, u
čemu im mnogo pomogne i dvosedmična proba, jer
inače bi propustili najboљe vreme, pošto se
već iduće godine čar panka polako gubio
sa svetske scene. Peto, momci duvnuše pred izlazak
na binu travku ili dve, pa se u sevdahu, sporom
već po sebi, usporeno kasnilo pola sekunde,
kao da si u vodi; ja u A, drugi gitarista
u B, basista opet u nekoj temi Strengelsa, a
bubњar u џezu. Zapravo besmo praoci atonalne
muzike na tim prostorima. Elem, to mi iskustvo
bude dobrodošlo, te odmah potom krenuh još jednom,

po drugi put; krajem sedamdeset osme po treći put;
a sedamdeset devete i četvrti – za popizditi.

Što se tiče Pankrta, rekoh, beše to zajebancija
sa moje strane, jer mislio sam na kopilad oko
sebe, a ne na sastav Pankrte, koji tu kopilad
tako silno dirne. Uostalom, nikad im se nisam
približio, a kamoli na њih sličio. Kaj god. Ta
i kako bi. Oni imahu dobre tekstove, ali
nikakve melodije (za razliku od mene), mimo
toga bejahu one trick pony ili fah idioti,
odnosno samo pank, što će reći gejšine cipele,
dok ja uvek hodah bos, ako znate što želim time
reći. Meni su u to vreme dobro poslužili, jer,
bez њihovog primera, svirači bi se oko mene
i daљe kao mlade uspijali i kilavili
u svom verovaњu kako rep maše psom, a ne pas repom,
pošto u to doba samoupravљači behu puni
sebe, to jest, baš kao što i Pankrti vele, “lepi
i prazni.” I takođe bolesni (ne samo Љubљana
i Rijeka), kako se prvom prilikom i pokaže,
mada je sada još gore. Ja sam Pankrte slušao i
gledao samo dvaput, sedamdeset sedme u Zagrebu,
i godinu potom u Rijeci, dakle, uopšte ne
stoji što Pero Lovšin zbori kako sam prisustvovao
њihovim nastupima po zagrebačkim predgrađima,
osamdesete. To naprosto nije istina. Moguće
to pobrka i spoji sa zgodom iz osamdeset i
neke (u rasponu od osamdesete do osamdeset
treće), kad odoh u kasarnu po њihovog basistu
i sa њim dođoh do њih negde u gradu (bejaše to
u Zagrebu), gde se sa њima zadržah ne više od
desetak minuta, pa odoh. Sem toga, Peru sretoh
još samo jednom, osamdeset sedme, na svom љubљanskom
koncertu u oktobru, tjedan pre dva zagrebačka
nastupa u Maloj sportskoj dvorani. Pank je meni skroz
u redu, ali ja sam iz drugog sveta, uz to beše
u to doba neopravdan i nesrazmeran pritisak
da se bude pank, što već po sebi uopšte nije pank.

Razlika, dakle, između Azre i Pankrta u to
vreme sedamdeset sedme bejaše kao između
seoske straže i redovne vojske – od naoružaњa
do zapovedaњa – stoga na tome najozbiљnije
poradih u danima posle toga, otkako je rat,
po mnogima, najvažnija stvar, zaboga. Ili ako
bez ruma nema šturma, onda bez stege nema šege,
odnosno zajebancije, čemu svedočite. Nadaљe,
moguće su Pankrti osamdesete sreli moga
dvojnika, jer bude jedan takav u Zagrebu, pošte me
najbliža rodbina jednom vidi na mestu gde nisam
bio, dok mi to drugi jasno stave na znaњe rekavši
da tako izgleda (na svu sreću) samo dok ne zine,
tada ga, naime, otkriva sklop prosto proširenih
rečenica, tok misli i slatka beseda, se razbire.
Međutim, ne uspeh se na њega izvući prilikom
plaćaњa poreza, a što je i pošteno, jer nije mi
on pesme radio, koliko ni rođeni otac, a
kamoli još partija na vlasti i pankrti oko
mene, budući su i takva mišљeњa izrečena
tokom dugog (po mom odlasku) mirnodopsko–poratnog
vremena u kojem se jedino vrtela pesmica:
Što te nema, što te nema… i nisam bez veze sebe
na tim počecima zvao Џoni Krelac, toliko je
bio glup i uzaludan svaki trud među lepima
i praznima. A tek ružnima i praznijima. Ma i
tako, uz božju pomoć, nekako ostvarih zadano,
premda, kao u onom vicu, da ste samo videli
kako je sve to izgledalo pre nego što je gospod
svoje prste upleo. Ukratko, ovisih o dobroj
voљi nekolicine ludih seљana, kojima se
obratom sudbine ludost kasnije izdašno otplati
srećnim dobitkom srazmernim nedarovitosti њihove
vrline. A i kažu, dabogda imao, pa nemao.
I kad se samo setim kako su ih mame odvraćale
da sa mnom budu – sudeći, dakako, po svom usudu.

No ima još jedna stvar koja beše naročito važna
u to vreme, naime, izgled. Ja ništa do toga nisam
držao, delomično jer pod utecajem mudroљupstva
beh nakloњen suštini (a ne pojavnim oblicima),
recimo dervišizmu (isto kao Tin Ujević minus
duvan i alkohol), a delomično i prosvedovah,
no najviše zato što večno meњah staњa, filmove
(i kroz sve prođoh idući za saznaњem, to jest da se
uverim na svom primeru, kao što svaka budala
radi, jer pametni to čine na tuđem), i, uostalom,
tako živeh, boemski, što je lepši izraz za prosto
klošareњe. Drugi pak nakloњeni slikaњu veoma
paziše da ispadnu kao sa stranica muzičkih
časopisa, odnosno iz srca grada (svak se bori
za ono što mu fali), otuda oni urbani, a ja
seљačina. I doista, tek kad se ošišah i brk
obrijah tog proleća sedamdeset osme, stade zora
izraњati, a budućnost ružičasta izgledati,
otkako se naizgled podmladih i sa starmalima
izjednačih, koji redom bejahu mlađi od mene.
To me na neki način zabavљalo, a i kažu da
male stvari čine velike stvari. Ipak i daљe
preko leta redovno hodah bos po gradu, štaviše,
dođoh takav i na miks prvenca singla u Lisinski
– od čega Husu ispadnu oči, te se otad prikloni
duhovnom vidovњaštvu. Drugo mu i ne preosta. Dapače,
šokira to i Houru, pa zbog toga stalno premeće
cipele po pesmama, a moguće ih pred spavaњe
i pod jastuk meće. Tako i na ovim otrcanim
primerima možemo videti da mi utecaj beše
dubok i sveprožimajući. Štaviše, osamdesete
u Splitu u zapari Omladinskog kluba nastupih
gol do pojasa, što nagna Mladenovića kasnije
isturiti svoja široka ramena, da ne spomiњem
Čorbu koja se odvaži slomiti gitaru na bini
dvadeset pet leta posle mene – kad joj padne cena.

Navodim sve ove stvari sa zadrškom i stidљivo
(jer moram, pošto se lažemo već punih četrdeset
godina na moju neizmernu štetu), budući su
one kudikamo gore, ili, da rečemo, samo
vršci ledenog brega. Evo još nekoliko primera.
Kao što Novi val krene medijski u Zagrebu pred
leto sedamdeset osme, tako plane na saveznoj
razini dve godine kasnije Azrinim koncertima
krajem avgusta u Beogradu i tjedan ili dva
potom u Sarajevu, što iznedri beogradski i
sarajevski odgovor na tâ zbivaњa – u Beogradu
to beše u Domu omladine, a u Sarajevu
u maloj Skenderiji. Bejaše to potpuno isto
kao što i Bitlsi postanu planetarni šezdeset
četvrte za prve američke turneje. Dotle su
bili zvezde samo doma. Osamdeset prva već bude
prekasna za novotarije, tako da ni crnogorska
ni makedonska scena ne poluče neke uspehe,
mada, ruku na srce, prvi Azra tribut bend čuh baš
u Podgorici, posle nastupa u Velikoj sportskoj
dvorani na Morači (ako se tako zvala). A u
Dubrovniku, otkako svirasmo na vaterpolo, mislim,
vodometnom bazenu, po nastupu skočih u њega
i zaplivah, što publiku naprosto zabezekne i
izbezumi (da znam plivati), pa ne samo da mi se
mnogi u plivaњu pridruže, nego je posle toga
barem dva desetleća na ulaznoj tabli u grad sa
imenom Dubrovnik stajalo ispod Azra. I tako
prođoh tu kao i Filip Makedonski (Sašin otac),
koji propusti platu gardi na vreme uručiti,
pa mu ona gnevno u dvore nahrupi, te њemu ne
preosta ništa drugo doli u bazen skočiti i
zaplivati, što њih toliko gane da mu sve oproste
do druge prilike. Upravo imajući tu zgodu
na umu bude Aleksandar tako široke ruke
(jer nije znao plivati), međutim, to izazove
druge nežeљene posledice – i mož ga jebati.

Vraćam se na zvuk koji je suština rocka i koji se
najteže postiže. U to vreme nisu postojale
jeftine gitare (ili pedale), a da bi imale
solidan zvuk, kao danas (osnov zvučnog zida behu
hambakeri, jer trebalo se odmeravati sa pankom
ili teškim rockom). Celu sedamdeset sedmu odsvirah
na posuđenoj Juričićevoj Jolani (ni ostali
nisu bili mnogo boљi), da bi tek sredinom iduće
godine nabavio telekastera (i daљe bez
hambakera), a nešto potom i pojačalo. To je
važno zato što bez mašina nema iskorištavaњa
rudnog bogatstva – kao da pođete na okeansko
dubokomorsko industrijsko ribareњe sa pecačkim
štapom sa potoka. Ja imadoh pesme (rudno bogatstvo)
i znao sam da vrede, ali to je samo jedan par
rukava, drugi je industrija za preradu ruda,
a treći je tržište, odnosno isplativost, dakle,
bez sredstava se ne može (i sve između toga, od
podobnosti do političkih saveza). Želite li
steći dojam, upotrebite trideset šestogodišњi
razmak od četrdeset prve do sedamdeset sedme,
jer baš takva mi je priča. Sedamdeset sedme krenuh
gologuz u rat (to bi, jasno, bila četrdeset prva),
sledeće godine se kako–tako naoružah, krajem
sedamdeset devete mi već proradi celokupna
industrija (usred ratovaњa), a osamdesete
zasedoh u Ujediњene Nacije, stoga drugu
polovinu osamdeset prve provedoh u cvetnim
pobedonosnim mimohodima (budući u prvoj
polovini jošte posuđivah jebene bubњeve
i bas pojačalo ritam sekciji). Titu i Jugi
za to trebaše petnaest godina ili pune tri
petoљetke, no tek posle svršetka rata. To je isto
prilog za mitologiju, koliko i to da su i
Tita i mene uništili za ovih četrdeset
godina unatoč svim uspesima. Ampak vele da
љudi vole gubitnike, ako je i to uteha.

Još bi i ovo nadodao, a neće biti zgorega;
imati auto ne znači ništa bez položenog
vozačkog ispita, puteva, benzina, pa i sreće,
jer boљe bez kurca nego bez sreće (javi se glas iz
brdo–planinske Arkadije), naime, akustika
i elektrika se razlikuju kao otprilike
klavir i orguљe, stoga vrsni pijanista nije
harmonikaš uz sve to što su tipke iste. Ja dođoh
sa klasične gitare, i premda sve i o bitu i
o rocku znadoh (uz Bitlse otvorenih očiju
krenuh), ipak ustreba mi vremena i naročito
životnog prostora za videti što uz pesme ide,
a što ne ide (za to mi služahu živi nastupi,
dakle, razvijah se doslovno sa nogu i pod paљbom
publike i kritike, međutim, snimaњe i snimke
nisu bile u mojim rukama). Najveći problem mi
predstavљaše trzalica – sva sola još na Pločnicima
odsvirah prstima – tako, uzme mi, jadna ne bila,
barem pet godina, unatoč tome što znadoh da i
Mark Nopfler iz Dajer Strejtsa i Vilko Џonson iz Doktor
Filguda trzahu prstima. Ali u Sparti bi me
pohvalili zbog toga prelažeњa na trzalicu,
naročito posle boja kod Hizija i Fejdona.
Ktome, sviraњe u triju mi omogući najlakše
kretaњe, pošto svako selo imade dva pojačala
i bubњeve, ako se već razglas morao dovoziti
iz baze, ali ne uvek. Otuda se trio pokaza
pun pogodak, jer sa њim se moglo svuda; uzmeš samo
kofer sa gitarom i pičiš na telefonski poziv
javnim prevozom gde god to zatreba, stvarno, čas posla.
Bendovi sa orguљama trebahu šlepere za nastup,
dok petorke sa pevačem zercu maњe od toga; sve
to mi pruži priliku za neprestano sviraњe po
čitavoj zemљi (kad ne bih bio zauzet snimaњem),
što drugi nisu mogli, a pogotovo čiњenica
da pesama imadoh napretek, i to ne bilo kakvih,
ako već i њakah kao magarac držan za jaja.

Što se mene tiče, Novi talas okonča februara
osamdeset četvrte, mojim odlaskom, budući sam
dotle napravio sve što je trebalo, i što imadoh
na skladištu, jer, sem pesama, konačno sa Fazanima
i Srastaњem dobih zvuk kojem sam težio, a nisam ga
mogao dobiti u Jugi. Otprilike je to sto
pesama – posle skladah još dvesto trideset. Razlika
između kopije i originala je upravo
prečica – kњiga se koja tvorcu uzme celi život
začas preslika. Utoliko se nisam rifovima
služio (ako bi se riff preveo kratki ponavљani
vez), premda ih koristih, kao i trilere, već celim
pesmama, koje je trebalo ne samo uklopiti
u postojeće ozračje, nego i prilagoditi
često neodgovarajućim strujnim provodnicima
i oblicima, mislim, širokoj lepezi od svirača
do slušateљstva. I upravo to besomučno tragaњe
za boљim izrazom i napravi Novi val – uzevši
u obzir koga sve u to (bar u Zagrebu) ubacih.
Otuda je to suštinsko značeњe Novog talasa,
a ne kreveљeњe ili oponašaњe prozodijskih
obrazaca: Pankrti i Pistolsi; Kazalište i
Stonsi; Parafi i recimo Џem; EKV (premda ne
spadaju u Novi talas) i Simpl Majnds; ili zavrtaњe
ušiju zapeњenim dokazivaњem kako i mi
koњa za trku imamo, uz sve to što tâ raga čak
i za magarcem zaostaje, a od jahača ni traga,
i unatoč tome što nikad na trkalište ne kroči,
a kamoli da se još i lovorovim vencem okiti.
Azra nije ličila ni na šta, ni onda ni sada,
niti ima sličnog sebi na svetu ili međ vama
– po ideji, najviše joj se približila Nirvana,
dakako američka, a ne Krkačeva zagrebačka.
U tom svetlu treba gledati i sve tê desetine
omrznutih Tributa Azri, koji se tobože iz
љubavi pretvaraju da ne znaju da tribut znači
porez, kanda ga ne poplaćah sa kamatama u zarez.

Sad, meni je mučno na ove stvari navraćati zbog
mnogo čega, zapravo, najboљe bi ih bilo što pre
zaboraviti, pošto su pružile dašak života
u ondašњem mrtvilu, koje je ipak bilo sedam
puta maњe od sadašњeg, ako je usporediti
postojeće banane sa Titovom Velikom Jugom,
uostalom, dobro se dosetih toj politici, nek
cveta na hiљade cvetova, otkako to radih zbog
sebe, budući mi je tuposti bilo uvrh glave,
otprilike kako to i Artaban kaza prometujuć
nekoć sa Kserksom prilikom smotre jedinica: Tako
smrt postaje čoveku najpožeљniji spas iz jadnog
i čemernog života. I tu je otkriveno da je bog
zloban, budući nam daje tek dašak slatkoće živљeњa.
A što se tiče hitova, oznaka hita je sviraњe
na radiju ili krugovalu, što po sebi uopšte
ne znači da je pesma vaљana, utoliko je Moja
prva љubav tek љupka osvežavajuća tema koja,
svira li se na gitari, pokazuje da nije zlato
sve što sija, bijući za dečji vrtić i jednostavno
mlitava. A tâ Stublićeva jedna pesma je, dakako,
Mi nismo sami, dok u onih po pesme sve ostalo
od њega i drugih ulazi. Bacaњe pak kamenih
ili cementnih blokova sa vrha zgrade na glave
i prepoznavaњe komšija kao naših љudi neću
obrazlagati, pošto dotično ne spada u pesništvo,
koliko ni slikaњe sa gitarom nema veze sa
koњskom utrkom. Utoliko dešavaњe iznedri
konfete od papira umesto prirodnih cvetova,
baš kao u toj Dedićevoj pesmi, Čovek kao ja:
U kući gde samo retko još verlg svira, a buket za
te je cvet od papira, u sobi praznoj, bez svetla, bez
mira … Divna pesma, istinita i lepa, koja u
sebi život nosi i koja dočarava ono što je,
što je bilo i što će biti, i melodija u svoj
divoti. To se zove pesma kojom se pesma meri.

No kako Vesić zareda sa promocijama, tako je
vidљivo da u susretu sa stvarnošću meњa priču,
prilagođavajući se sredini (mimo toga što
niko živ ne jednači Rols–Rojs i trabant), sem par bitnih
postavki bez kojih ne može. Jedna od њih je da ne
razume kako ovo vreme krcato nepravdom ne
iznedri nikoga da se time pozabavi, kao
Štulić, na primer. Toga se drži zato što ga niko
neće pobiti, a ujedno izbegava Azru kao
đavo tamjan, pošto mu ruši postavke, osobito
tu da Novi talas nije znao svirati (istina)
i unatoč tome što je iznedrio ne pedeset,
već sto dobrih sastava (kakva naopaka logika),
drugim rečima, može mu se, pa nabada i udara
kao Maksim po diviziji. Opet, znade veoma
dobro da niko iz Novog talasa nije pomolio
nosa iz svoje sredine, pa iznosi da Haustor
nije imao deset svirki u životu (tačno), da bi
onda i Azru uvaљao u to blato nadodavši
(podlo) da bi ona svirala nešto po Dalmaciji,
Slavoniji, došli bi do Beograda, vrlo se retko
išlo istočno… Azra je prošla celu Jugu, čak i
više od Dugmeta, pošto Dugme beše od početka
glamurozan sastav (sa orguљama) i kao takav
nije mogao nastupati po ćuvicima, kao
Azra (i u triju i u četvorci). Priča besmislice
ne samo zato što ništa ne zna, nego što i zagrize
više od onog što može probaviti (a pojesti
može svašta, otkako nema ni ukusa ni okusa,
pa ni mirisa, otuda bi bio nulti pacijent,
preteča korone), dakle, veoma mu je stalo do
svoga čitateљstva (više nego Borgesu), pa ne zna
kako se iskobeљati iz nemogućeg staњa u
koje upadne (rekavši hop pre skoka), jerbo protiv
sebe ne može, pošto mu Dugme ostane kraj sveta
(u kojem bude drugi čovek iza samog Bregovića).

Zapravo uzme li se u obzir da je naruџbu za
kњigu dobio od Lagune, koja se ne proslavi
sa prvim Sraćkovićem i њihovim izdaњem o meni,
unatoč svem pažљivom iščitavaњu rukopisa
(i srcedrapateљnom uspehu na tragu Brajtona),
drugo mu i ne preosta doli da u tesnoj saradњi
sa potkovanijima od sebe (barem kњiževno) priđe
zadatoj temi na podosta oprezniji način, no
i daљe sa istim ciљem; doduše on ne oblači
moju uniformu – videli su da to ne prolazi,
a i ne može se dvaput u istu vodu – ali zato
unapred puše na pobijaњe svojih laži, zboreć
da falsifikujem stvari, kad je upravo obratno
(kako onda, tako i sada). Њegov duhovni presek je
inforbirovski islednik (u čemu tâ sredina nikad
nije oskudevala, a pogotovo nadgradњa listom
sastavљena od zaslužnih kadrova, koji to zacelo
nečim i zasluže, pošto lokatore za tačnije
bombardovaњe ne postavљaju zaneseњaci), i
kao takav do današњeg dana ostade podoban
uz sve promene i u svakom režimu, inače ne bi
bio devojka za sve toliko dugo i u nizu,
i unatoč tome što Dugmeta, baš kao i rocka,
odavno nema, ili, da rečemo, kao što i celi
sistem ostane netaknut uz sve promene (pod cenu
da je sve kudikamo gore, seveda). I tek sada
posle četrdeset godina, kad se oslobodio
pionirstva u sebi i naslednog straha, gradi se
jednak Titu, kao i Borgesu, pa ispada da je
Vesić četnik (ili liberal), a Joža partizan. Oh!
Ko bi reći da je Dugme bilo liberalno čobansko
četništvo. Ludilo. No poslovaњe omogućavaju
isti koji i Tita plaćahu (do vlasti, posle on њih).
Rekoh, on tê stvari ne razume, a kad bi i znao,
protiv svoje prirode ne bi mogao. Pa kakva mu je
priroda? Takva kako izgleda. Kao da se sveže
zaraženi podsmevaju onima prebolelima...

loading...

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...