Dežulović je istaknuo kako se ne bi sjetio "čiče Goriota" i da sto godina iskreno mrzi i pljuje po Beogradu. Pisac je na Balzaka odgovorio Balzakom te poručio da "ovaj Goran Vesić, osim što je glup, ne pazi na času".

Njegovu objavu prenosimo u cijelosti:

- Ovaj Goran Vesić, osim što je glup, ne pazi na času. Evo me nakon Matoša i Ujevića uvalio u lektiru i kod Honoréa de Balzaca. "Dežulović iskreno mrzi Beograd, sa strašću Ežena de Rastinjaka koji u Balzakovom romanu 'Čiča Gorio' gleda sa uzvišice groblja na Pariz i uzvikuje: 'A sada je na nas dvoje red!'“

Chapeau, monsieur Vesik, ni ja ne bih bolje. Sto godina da iskreno mrzim i pljujem po Beogradu, ne bih se sjetio Čiče Goriota, u kojemu Balzac opisuje Pariz 1819, prije točno dvjesto godina, urušen, blatnjav i sjeban grad, grad pomahnitalih monarhista, ratnih veterana, ocvale aristokracije, beskrupuloznih investitora, pljačkaša, ubojica i nepojamne gole sitorinje, grad grubo probuđen iz Napoleonovih deluzija nakon vojnih poraza i propasti francuskih imperijalnih ambicija (Waterloo je srce Francuske, a svaka sličnost, naravno, slučajna).

"Da li će ovu priču razumeti i svet izvan Pariza?", pita se na tako početku romana Balzac. Oće, oće, razumeće Vesić, samo deri, Balzače. Tre bijen.

"Priča se", nastavlja onda Balzac, "događa između brežuljaka Monmartra i uzvišica Monruža, u onoj čuvenoj dolini punoj razvalina sklonih padu i jaraka pocrnelih od blata; u dolini koja obiluje istinskim patnjama, često i lažnim, a tako je silno uzrujana da je samo nešto preterano može trajnije uzbuditi. Kola civilizacije, slična kolima idola u Džagernatu, jedva ako uspore kretanje kad naiđu na neko biće koje je teže smrviti od ostalih, a koje se isprečilo pred njihovim točkovima, pregaze za začas i gordo nastave svoj put. Ovde su ulice suve, po olucima nema blata ni vode, a pored zidova raste trava. Tu i najbezbrižniji čovek postane tužan , kao i svi prolaznici, kuće su sumorne, a zidovi podsećaju na hapsane. Ako bi ovamo neko i zalutao, on bi svuda naišao samo na bedu i čamotinju, starost koja umire i veselu mladež koja silom radi. Za ovu priču treba dobro pripremiti čitaoce sumornim bojama i ozbiljnim mislima; isto kao što posle svake stepenice, kad putnik silazi u katakombe, svetlost postaje sve slabija, a glas vođin sve manje zvonak. Tačno poređenje! Ko može presuditi šta je groznije, ljudi okorela srca ili prazne lubanje?"

To je, eto, Balzacov Pariz kojim Vesić hirurški precizno opisuje današnji Beograd, i mene u njemu kao Eugènea de Rastegnaca koji, kako će napisati prevodilac Dušan Milačić, na kraju romana pokazuje pesnicu "gradu u kom je živeo onaj svirepi, mrski i sebični svet koji je želeo da osvoji": A sad je na nas dvoje red!

Ja tu zaista nemam što dodati. Živ je Čiča Gorio, umro nije, dok je Vesića i lektire. Zabio ga siroma Vesić sam sebi do balčaka.

Šta bi rekao Honoré do Balčak: "Ko može presuditi šta je groznije, ljudi okorela srca ili prazne lubanje? - naveo je Dežulović na ovoj društvenoj mreži.