Piše: MILOŠ DAŠIĆ

Ovde smo se nekako navikli da znamo sve o svemu i pre nego što se to sve desi, kao i kad si pripadnik ovih ne voliš ništa što oni drugi naprave i smisle, a tiče se svih nas. Tako sam i ja valjda, pod uticajem raznih nekih pritupih razmišljanja i niskih pobuda, želeo da mi se ne dopadne film Quo vadis Aida. Ali jbg, dobar je film!

Kako god se okrenuli, dupe vam je uvek pozadi, i Srebrenica je uvek bolna tema. I poprilično je teško napraviti film o ovoj temi a da se neko ne uvredi, odnosno da neko ne pomisli kako je baš sve to deo velikog zlog plana da se neki narod ocrni. Jasmila Žbanić je ipak uspela. U ovoj teškoj i mučnoj drami, uspela je da nas prvo drži sve vreme u neizvesnosti, da nam izvuče tepih ispod nogu, ali onda i da nam ponudi veru u bolje sutra.

Quo vadis Aida je priča o Aidi Selmanagić (fantastična Jasna Đuričić), koja radi pri Ujedinjenim nacijama kao prevodilac u trenutku kad u Srebrenicu ulazi srpska vojska. Civili muslimanske veroispovesti su potražili spas kod holandskih vojnika, koji, sticao se utisak, nisu baš želeli da se bave svim tim, a i nisu imali bog zna kakvu moć. Međutim, kad Aida shvata da su ostavljeni na milost i nemilost, kreće u akciju spasavanja muža i sinova, jer konta da neće na dobro izaći kad Mladićeva vojska dođe i zatraži da se muškarci šalju jednim autobusima, a žene i deca drugim.

Pošto sam deo naroda za koji će neko reći da je genocidan, nisam se osećao ni napadnuto, ni isprovocirano dok sam gledao film. Možda zato što je oštrica kritike okrenuta trećoj, nazovi nezavisnoj, strani, u ovom slučaju Holanđanima koji su dozvolili da se sve desi. Možda zato što je jedan od likova Ratko Mladić, o kom će istorija pisati kao o gubitniku koji je unesrećio obe strane u ovom ratu. Ovde je on (u sjajnoj izvedbi Borisa Isakovića) attention whore, koji je tu da se slika, koji vraća kadar novinara koji ga snima da bi što bolje ispao, i koji priča da će sve biti u redu dok iza njega u njegovo ime ubijaju. Upravo stavljenjem njega kao lika, zlo i negativac dobijaju lice, a gubi se kolektivna odgovornost i krivica. Film time dobija svog Fredija Krugera, svog Hanibala Lektora.

Ali čak i da se ne udubljujete u to ko je s kim, a ko protiv koga, kao i ko koju nijansu zelene nosi kao uniformu, film igra i bazira svoju dramu i emociju na osnovnim ljudskim osećanjima, koja ti prosto ne dozvoljavaju da ostaneš hladan na Aidinu požrtvovanost, kao ni na to da niko ne zaslužuje onakav kraj. A nije baš da sam vam spojlovao ako kažem da ovaj film nema srećan kraj.

Dve scene na kraju se ističu. Kad streljački vod odvodi zarobljnike u poslednju prostoriju koju će videti u životu, prolaze pored komšija koje mirno sede i piju kafu, odnosno dece koja igraju fudbal iza, što ujedno negde predstavlja sve nas koji smo živeli preko Drine u tom trenutku, koji pojma nismo imali da se upravo tako nešto dešava u naše ime. Ili smo znali, a pravili smo se da se ne dešava. Potpuno nerealno zvuči da je tih dana Jugoslavija postala prvak Evrope u basketu u Atini, i slavilo se u Beogradu, dok se sve ovo dešavalo dvesta-trista kilometara od nas.

A druga scena je dečija priredba, kao vera da postoji i bolje sutra za taj prostor i tu decu, pošto je za odrasle ljude, odnosno roditelje koji sede u publici, prošlost obojila i preuzela i sadašnjost i sutrašnjicu.

Antička tragedijo, ustani i pomeri se da sedne balkanska.

(Prenosimo s portala Noizz.rs)