Piše: Nataša Latković

Srbija nema ambasadore u čak 24 zemlje, među kojima je i Kina, koja važi za velikog saveznika i saradnika Srbije, kao i četiri države u regionu.

Diplomata i bivši ambasador Srećko Đukić navodi za "Nova.rs", da ovakva situacija u srpskim ambasadama govori o "kadrovskoj krizi u našoj diplomatiji, da vlast nema poverenja da na te pozicije izabere one koji nisu bliski vlasti i Srpskoj naprednoj stranci, a svoje kadrove nemaju".

U oktobru prošle godine 27 ambasadorskih mesta bilo je upražnjeno, a iako je od tada prošlo čak šest meseci, svega tri su popunjena.

Srbija danas nema ambasadora u Kini, zemlji koja je jedan od najvažnijih partnera u srpskoj spoljnoj politici. Poslednji koji je bio na ambasadorskoj funkciji u toj državi je Milan Bačević, koji je sa te pozicije otišao 31. jula prošle godine.

Ni u većini država u najbližem okruženju Srbija nema diplomate najvišeg ranga. Upražnjena su mesta u Hrvatskoj, Albaniji i Severnoj Makedoniji, kao i u Crnoj Gori, odakle je srpski ambasador Vladimir Božović proteran.

Na ovu poziciju Srbija ne želi da pošalje nekog drugog, a Božović je u izjavi za medije rekao da posao srpskog ambasadora u Crnoj Gori obavlja iz Beograda.

“To ću i nastaviti sve dok to bude od mene tražila Srbija”, rekao je i on i dodao da od nove crnogorske vlade očekuje da povuče odluku o proterivanju.

Sudeći po podacima sa sajta Ministarstva spoljnih poslova, ambasadore namamo ni u Australiji, Brazilu, Indiji, Japanu, Libiji i Maroku, kao ni u Izraelu, Norveškoj, Svetoj Stolici i Češkoj. Diplomate najvišeg ranga Srbija nije poslala ni u Azerbjedžan, Belorusiju, Zambiju, Jermeniju, Koreju, Siriju, Tunis, Kuvajt i Kongo.

Srećko Đukić navodi za Nova.rs da bi zamena ambasadora trebalo da bude priorodan proces, a da mi vidimo da problem postoji, te da to govori o kadrovskoj krizi u srpskoj diplomatiji.

“Vlada se nikad nije pozabavila Ministarstvom spoljnih poslova i njegovom kadrovskom osposobljenošću. Naša diplomatija nije profesionalna, već je usko vezana za vlast i vladajuću partiju. Prosto, vlast nema poverenja da kao ambasadora pošalje nekog ko nije blizak SNS. Kada jedan ambasador ode, drugi bi trebalo da dođe za mesec dana, najduže šest meseci”, zaključuje Đukić.

Upitan šta misli zašto nemamo ambasadora u Kini, on kaže da misli da vlast ne može da nađe svog čoveka za tu poziciju. Slično je i sa zemljama u regionu.

“Vlast prvo šalje svoje ljude na ambasadorska mesta, a onda na red dođu diplomate. Oni koji bi hteli da odu u zemlje regiona, možda ne bi mogli da prođu kod domaćina. Najbolji primer je Vladimir Božović, koji je proteran iz Crne Gore i oni sada ponovo insistiraju da on ode. Da bi on tamo došao, to bi morao da odobri šef države, a svi znamo ko je tamo šef države”, dodaje Đukić.

Kako vlast vidi diplomatiju najbolje pokazuje primer Marka Đurića, koji je od novembra prošle godine ambasador u SAD-u. Đurić je, kao funkcioner SNS, prethodno bio direktor Kancelarije za KiM i savetnik predsednika države i nema nikakvo iskustvo u diplomatiji.