Episkop je svoje stavove iznio u besjedi na liturgiji koju je služio u manastiru Dragaljevac kod Bijeljine, a besjeda je kasnije u formi izjave prenijeta sa sajta zvorničke eparhije i na zvanični sajt SPC-a, u rubrici pod nazivom „Eparhijske vesti“. Zapitajmo se stoga, kakve nam vijesti stižu iz te eparhije – dobre ili loše? Ima li razloga za radost ili zabrinutost?

Zvorničko-tuzlanski episkop je u besjedi zaokupljen pojmovima slobode i demokratije, čiju punu realizaciju sada najviše ometa Krivični zakonik BiH i njegovi propisi o zabrani i kazni za negiranje genocida na prostoru BiH, a koji se poziva na međunarodne pravne akte iz te oblasti, presude bosanskih sudova i međunarodnog suda u Hagu. Fotije smatra da navedeni zakonik u javni prostor uvodi verbalni delikt i očekuje sveevropski otpor takvim nastojanjima: „Poslednja iskra slobode ako postoji u demokratskoj Evropi sigurno će ustati protiv nametanja verbalnog delikta“. Ipak, episkop kao da nije siguran dokle je Evropa uopšte stigla kada su u pitanju vrijednosti slobode i demokratije. Nada se polaže u slobodarsku iskru, ali se odmah nakon toga stavlja ograda: „ako postoji u demokratskoj Evropi“. Sljedi da su evropske demokratije uveliko suzbile oganj slobode, svodeći ga na iskre; tako da je za vladiku veliko pitanje da li je preostala makar jedna takva iskra, sposobna da izazove požar slobode, neophodan za sagorevanje verbalnog delikta.

U besjedi se nakon sumnje prelazi u sigurnost, ali samo da bi slušaoci još bolje uvidjeli evropsko licemjerstvo. Besjednik sada tvrdi da Evropa jeste demokratska, s tim što demokratija nije namjenjena svima, a naročito ne Srbima u BiH: „Živimo u apsurdnom vremenu da mnogi Evropljani propovedaju demokratiju samo sebi, a drugima tiraniju“. Evropska tiranija će Srbima propisati mišljenje, nacionalni identitet, ishranu: „Oni hoće da nama Srbima u Republici Srpskoj postave šta da mislimo, govorimo, jedemo, kojim jezikom ćemo sutra da govorimo, kojim pismom da pišemo“. Ali kakvim se mislima, pričama, identitetom Srbi trebaju hraniti?

Srbi su „slobodarski, svetosavski, mučenički i kosovski narod“ – rekao je episkop Fotije – dodajući da su se „na Kosovu borili upravo za hrišćansku Evropu koja Srbima sada nameće pravilo verbalnog delikta“. Sjetimo se da borba za hriščansku Evropu nije bila ograničena samo na Kosovsku bitku iz 1389. godine, kada su se sukobile srpska i turska vojska; takav je narativ bio u opticaju i nakon pada Srebrenice 1995. godine, riječima haškog osuđenika generala Mladića: „Evo nas, 11. jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici. I napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“. Stara hrišćanska Evropa krstaških ratova i međuverskih pokolja savršeno bi razumela srpsku borbu – u interpretaciji episkopa Fotija i generala Mladića – ali nova Evropa, u odlukama visokog predstavnika UN-a za BiH, s pravom odbija da je prizna.

Episkop ne griješi kada kaže: „Osnovno pravo čoveka je sloboda mišljenja, pravo na govor“. Zaista je jedno od osnovnih ljudskih, odnosno građanskih i političkih prava, pravo na slobodu izražavanja, a pomoću kojeg se osigurava učešće građana u javnom i političkom životu. Međutim, episkop ga tumači tako da mu ono dopušta negiranje onih slučajeva iz nedavne prošlosti kada je drugim ljudima uskraćivano pravo na život. U tom smislu, kada bi Evropom buknula iskra slobode – kako se nada episkop Fotije na početku besede – to bi odlično poslužilo fašističkim skupinama širom kontinenta za negiranje Holokausta, Jasenovca i sličnih genocidnih poduhvata.

U besjedi je takođe upotrebljen dobro poznati narativ o mučeničkom srpskom narodu ili narodu kao vječitoj žrtvi drugih. Ali ta priča nije samo u funkciji opravdanja zločina i ratnih sukoba, ona prikriva još nešto.

Naime, Hristos u Novom zavjetu na više mjesta upozorava učenike da ih u svijetu očekuju neprilike: „Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas“ (Mt.5,10-12). Na drugom mjestu ovako: „Ako mene goniše i vas će goniti“ (Jn.15,20). Shvatanje o neophodnosti stradanja zadržalo se i u asketskoj tradiciji, nakon završetka progona hrišćana u Rimskom carstvu; asketa-podvižnik ponavlja u drugačijim uslovima stradanje za Hrista.

Dakle, zbog finansijske, političke i ideološke povezanosti SPC-a sa srpskim establišmentom – nemoguće je u uslovima srpskog društva ponoviti hrišćanski podvig stradanja. Srpski bi vladika ovako odgovorio svome Gospodu: „Zašto da nas progone i sramote, kada smo isti kao i oni?“ Narativ o srpskom mučeništvu prikriva tu činjenicu, ali ipak postojali su i izuzeci od pravila, baš u Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj, gde od poslednjeg Sabora SPC stoluje episkop Fotije.

Nakon što je prota Milorad Golijan u toku rata spasio dva imama iz podruma džamije u Vlasenici i prebacio ih na sigurno, morao se suočiti sa ljutnjom svojih sunarodnika. Povratkom u Vlasenicu „ponašanje ljudi se promijenilo“, izjaviće kasnije. „Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. ’Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane’, govorila je“. Učinjeno dobro djelo nije davalo mira mučeničkom srpskom narodu, tako da se prota Milorad morao skloniti u Srbiju. Ali su se na njemu barem ispunile jevanđeljske riječi da su blaženi oni koje progone pravde radi; koje sramote i lažući govore protiv njih. Lakše je i sigurnije pratiti put episkopa Fotija, nego prote Golijana.

Peščanik