Piše: Milojko PANTIĆ

Mnogi građani ove zemlje se pitaju: Kako je moguće da pomahnitali i razulareni predsednik sa svojim sledbenicima deklasira srpsku državu i razbija srpsko društvo u paramparčad, da prodaje i pljačka sve prirodne resurse i javna dobra, a da se tome ne pruža nikakav otpor?

Zgazio je Ustav, višepartijski parlament pretvorio u jednopartijski, uništio sudsku vlast, mediji su postali propagandni servis vlasti, tajnim ugovorima otuđio rudnike i gradove Bor i Majdanpek i pola vojvođanskih oranica. Sada se sprema da svetski poznatom uništivaču prirode Rio Tintu ustupi Podrinje i pola Zapadne Srbije.

Sve je to moguće jer Srbija je postala zemlja u kojoj se, što bi Krleža rekao, političari svih fela, kao „pijani barbari“ bore za gram kakve takve vlasti dok država i većina građana slobodnim padom lete u ponor bez dna.

Najnoviji opozicioni raskol u Narodnoj stranci to i pokazuje. Još očiglednije u tom smislu, jeste potpisivanje sporazuma o poboljšanju izbornih uslova kojeg su sa vlastima sklopile Dveri i drugi dojučerašnji navodni protivnici režima.

Njihovi melodramski pokušaji prikrivanja saradnje sa grotesknim diktatorom sve su vidljiviji, jer su u totalnoj suprotnosti sa tegobama života građana.

Prvo su govorili da se oni protive vlastima a ne državi. Sada lansiraju tezu da će posle izbora biti napravljena vlada nekakvog narodnog jedinstva. Valjda u pljački građana.

Iza svega međutim, vlast stvara iluzije normalnosti a navodni opozicionari nastojanje da dođu do kakve takve sinekure. Sve to po cenu nestanka države i nacije. Pritom je, ne samo njima, nego i strankama koje se još kolebaju oko izbora, glavni argument za smenu vlasti, Vučićeva „izdaja Kosova“. Kao da nije postojao Miloševićev rat za Kosovo i njegovo ubijanje i proterivanje Albanaca iz bivše Južne srpske pokrajine. I ne samo to.

Kosovo je Milošević namerno „amputirao“ od Srbije odbijajući sporazum u Rambouilleta i izazivajući NATO bombardovanje. Svi malo stariji se sećaju Miloševićevog poslednjeg razgovora sa Richardom Holbrookeom i decidirane izjave „Bombardujte“.

Od tada, gotovo svi tzv. opozicioni lideri neprestano ponavljaju „Kosovo je naše“. Pa ako je naše, zašto ne odete tamo da držite predizborni miting. Takva „odbrana“ Kosova nije ništa drugo nego rehabilitacija najvećeg zločinca u političkoj istoriji Srbije Miloševića i njegove ratne politike koja je dovela do gubitka pokrajine. Drugim rečima i navodna Vučićeva opozicija 5. oktobar 2000. vodi kao „državni udar“.

Odbrana neodbranjivog Kosova, neće ni za jotu pogoršati Vučićev rejting jer on je, za razliku od opozicionih „patrijota“, u poziciji da fingira žrtvovanje i da simulira odbranu Kosova u praksi. To se lepo videlo ovih dana ispred Skupštine Srbije.

Vlast je iz večeri u veče danima zaustavljala saobraćaj na potezu od JAT-a do Pašićevog trga, zbog par stotina tzv. demonstranata ispred Parlamenta. Nije bilo nikakvih govornika nego su puštane pesme o Kosovu. Naježio sam se od refrena jedne od tih narikača koji glasi: „Ljuta bitka da se bije, nova krvca da se lije. Da se brani zemlja slavna, ustajte, braćo pravoslavna.“ Vlast naravno kao i uvek u istoriji, ne misli tu na svoju nego na našu decu koja će „novu krvcu“ da lije da bi oni vladali.

I tako dok politički oponenti ubeđuju sami sebe da je Vučić najveći izdajnik u istoriji Srbije, on kao Milošević na Gazimestanu 1989. najavljuje „nove bitke za sada samo verbalne, ali ni ratne nisu isključene“.

Ne može se dakle biti veći „patrijota“ od Vučića. Ali čak i da se dogodi čudo i da građani zbog Vučićeve „izdaje Kosova“ glasaju za te pretendente za novu vlast, red bi bio da ta gospoda branioci neodbranjivog, javno kažu na koji miran, a ne ratni način zamišljaju da Kosovo vratite u politički sistem Srbije.

Dok Srbija grca u jadu, bedi i siromaštvu, oni se uporno drže davno prevaziđene teorije „Krvi i tla“. Zbog toga će vrlo brzo, ako već nisu, postati politička beznačajnost. Ali to je njihov problem, a problem Srbije je što nikako ne može da iznedri političara, koji će kao de Gaulle Francuzima o Alžiru, reći Srbima, „Srbija je velika i bez Kosova“.

Gospodo političari ponudite već jednom građanima politički program života a ne smrti. Ne može Srbija do u beskonačnost „novu krvcu da lije“ jer će tako nestati i narod čije ime nosi.

(Danas.rs)