Piše: Žarko KORAĆ

Kada je 1862 godine ruski utopista revolucionar Nikolaj Černiševski napisao svoje najpoznatije delo Šta da se radi, i to za vreme svog zatočeništva, jedan od junaka romana Rahmetov, postao je inspiracija mnogim stvarnim i pseudo revolucionarima svojim asketizmom i posvećenošću političkom cilju.

Černiševski je verovao da samo ljudi takvog karaktera mogu da promene društvo koje je u krizi kao Rusija tog vremena. Naravno danas takvih ljudi u javnom životu skoro i da nema. Ali ima ljudi koji su umesto zastupanja uobičajenih političkih ideja ubeđeni da su predodređeni za neka velika dela, poput spasavanja države i naroda. To je posebna vrsta političara megalomana koji potpuno nerealno vide svoje sposobnosti i moći, i po pravilu time sakrivaju svoju kardinalnu nesposobnost da donose političke odluke.

Hteli bi da ih istorija zabeleži kao političke mučenike koji se žrtvuju za svoj narod, umesto kao plašljive političke oportuniste, što u stvari i jesu. Naslov dela Cernisevskog pao mi je na pamet posmatrajući ponašanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je pod uticajem rata u Ukrajini izgubio i ono malo samokontrole koje je imao do tada. Krah njegove spoljne politike on ne rešava onako kako jedino može da reši, razgovorom sa saradnicima, javnom debatom, konsultacijama sa opozicijom. On se kao car samozvanac upinje da nam pokaže da to zavisi samo od njega, da on mora sam te odluke da donese i da je teret odgovornosti isključivo na njemu. Nema u tom procesu ni vlade, makar u tehničkom mandatu kako je trenutno u Srbiji ili parlamenta. Niti ikog drugog. Naš domaći junak mora to sam sve da reši kao i priliči junaku kalibra Rahmetova, drugi bi ga samo ometali.

I tako javnost Srbije prisustvuje svojevrsnoj psihodrami koju nam je priradio Vučić. On se uvija, čas preti da nam sledi kolektivna propast, možda i nuklearni rat, čas da je sve u redu jer on “nikome neće dati da ponižava Srbiju’! Da će nas sve goloruk odbraniti. Možda bi nekom ciniku to sve bilo i zabavno, da nas na kristalno jasan način ne suočava sa prirodom svoje vlasti i besmislom svoje politike i Rusija i Zapad. Spoljnu politiku koju vodi Vučić je zapravo nasledio. Nju je postavio već Koštunica pregovaranjem sa Rusijom da im proda celokupnu naftnu industriju Srbije. Time bi Srbiju u potpunosti ekonomski vezao za Rusiju a spoljna politika bi time bila u velikoj meri ograničena. 

Ta prodaja je završena za vreme Borisa Tadića i Rusiji je dat kontrolni paket akcija u naftnoj industriji Srbije. Uostalom, njegov ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić se jedino i bavio poslom “sprečavanja međunarodnog priznanja Kosova’ koji je velikim delom zavisio od podrške Rusije u savetu bezbednosti UN. I tako se naša spoljna politika uprkos permanentnom zalaganju za EU integracije u stvari okrenula Rusiji kao svom “zaštitniku” u UN.

Vučića nisu mnogo brinuli sve očigledniji zastoji u EU integracijama. Ispravno je procenio da mu Zapad neće otkazati podršku zbog potrebe da reši problem statusa Kosova. On je bio možda nevoljni ali još vek saveznik i Zapada. Tek je ukrajinska kriza ogolela svu neodrživost te pozicije. Podrška Evrope i Zapada Ukrajini je u ovom trenutku potpuna. Samo Srbija pokušava da vodi politiku ekvidistance u odnosu na ukrajinsku krizu. Naravno to je nemoguće. Cak je i tradicionalna Švajcarska uvela sankcije Rusiji. I tako je Srbija bukvalno učinila svima vidljivom ne samo svoju spoljnu politiku, već politku sadašnje vlasti u celini. Kao i potpunu nesposobnost upravo reizabranog predsednika da donosi strateške odluke bine za zemlju.

Postalo je mučno gledati njegovo kršenje ruku, promene raspoloženja u javnim nastupima, potpunu nekonzistentnost političkih izjava, pokušaje odlaganja odluke. On koji se prikazivao stalno kao duh iz boce, sposoban da resi svaki, cak i najmanji problem u drzavi, odjednom se prikazuje kao potpuno nesiguran da resi jedinu stvarnu politicku odluku za deset godina
njegove vlasti. Potpuno je nevažno šta sve na to utiče – njegova ličnost, gotovo potpuno proruski mediji u Srbiji, obaveze koje od ranije ima u Rusiji, njegova nacionalistička opsesija Rusijom. Ono što vidimo je krah jedne politike koja nije u stanju da donese jednu moguću odluku u ovom trenutku.

Ulažući godinama ogroman napor da sebe prikaže kao “jakog lidera” koji Srbiju vodi u srećnu budućnost, dobili smo sada sliku slabog lidera koji se boji da donese možda nepopularnu odluku ali neophodnu sa stanovišta interesa države. Roman Šta da se radi je zapravo priča o Veri Pavlovnoj koja pokušava da se emancipuje od njenog položaja u antidemokratskoj carističkoj Rusiji i oslobodi okova represivnog društva. Evolucija jedne ličnosti, od represije do slobode. Da je bar predsednik Srbije uspeo da prođe tu transformaciju.
Od gotovo fanatičnog pristalice Šešelja i njegovih zlocinačkih političkih ideja, do shvatanja da je današnja demokratska Evropa jedino prirodno okruženje Srbije.

Dostojevskom se roman nije dopao i kritikovao ga je. Najviše njegov revolucionarni optimizam. Ko zna, možda je bio u pravu. Ne menjaju se ljudi lako na bolje.

(Gradski.me)