Piše:  Milojko PANTIĆ (Danas.rs)

Država Srbija je u bespuće krenula onoga časa kada je pao Berlinski zid kao simbol podele sveta na kapitalizam i komunizam, a Slobodan Milošević izjavio: „Komunisti su krvlju došli na vlast, krvlju će je i braniti.“

Tu odbranu vlasti Milošević je realizovao tako što je komunističku ideologiju kolektivizma zamenio nacionalističkim totalitarizmom i uz pomoć Crkve krenuo u ratnu, navodnu odbranu ugroženog srpstva širom bivše velike države.

Uzgred rečeno, ta crkva od Drugog svetskog rata u Srbiji nije Hristova već Svetosavska kao da je Sveti Sava izmislio religiju. Svakome ko išta zna o sociologiji jasno je da je to bio kancer koji je razorio srpsko društvo.

Jer od Slobe do danas, nije bilo goreg izgnanstva nego boraviti u zemlji u kojoj je sve nenormalno postalo normalno. Došli smo i do toga da posle Miloševića i njegovog omiljenog opozicionara Hulje Šešelja, Srbijom zavlada njihov potrčko koga su slali po pivo.

U stilu svojih rodonačelnika, kao pravi „ŠEF“, tzv. predsednik Srbije je „mandatarki“ Ani Brnabić saopštio imena članova nikad brojnije njegove Vlade Srbije. I sve to takoreći „5 minuta“ pre isteka zakonskog roka.

Pola godine je čekao iz dva razloga. Na spoljnom planu mislio je da će u međuvremenu biti završena agresija na Ukrajinu i da neće morati da uvodi sankcije Rusiji.

U Srbiji međutim najveći problem je bio pronaći način da se realizuje i legalizuje odavno, tajnim ugovorima, prodato rudno i energetsko bogatstvo Srbije preko Rio Tinta, Kine i sada Norveške.

Zato je bankarka iz Luksemburga postala ministarka rudarstva i energetike. Ima i muža koji je svetski preduzimač u toj oblasti. A ostali ministri nisu ništa drugo nego najobičnije marionete samodršca. Pobedama na lažnim izborima, bivši huligan je umislio da je vlasnik Srbije.

Njegove vlade to je „glad malograđanskog šljama koji teži svojoj šansi zvanoj sad ili nikad. Šansa da se članstvom u SNS steknu posao, bolja plata, stan, dućan ili ministarska fotelja.

Da se na putu karijere uklone pametniji i talentovaniji. Svi ti ministri zapravo su rezultat takmičenja u laganju, klevetanju i provlačenju kroz blato, svakoga za koga se makar i posumnja da nije na njihovoj strani“.

Ova parafraza teksta Tomasa Mana, velikog nemačkog pisca iz Hitlerovog vremena, dokaz je da je nacionalizam prerastao u nacizam i ušao u Srbiju na velika vrata. Toga naravno bivši fudbalski huligan nije svestan jer on ne dobacuje do tog nivoa svesti.

Svi ti ministri bez izuzetka barjaktari su korupcije, po čemu je naša zemlja u svetskom vrhu. A još su stari Grci ustanovili da je korupcija „najteža bolest države“.

Jer korupcija je ta koja ruši sve političke vrednosti i građanske vrline kao što su: javno mišljenje, znanje, čast, mudrost, dostojanstvo, hrabrost. Korupcija novcem i sinekurama urušava autoritete uglednih građana i učvršćuje vladavinu diktatora.

To je ono što ne razumeju novokomponovani instant političari, ali nažalost i brojni akademici, intelektualci, umetnici, javni radnici u kulturi i vrhunski sportisti i stručnjaci. Ne tako davno velika izraelska političarka i premijerka Vlade Golda Meir dala je uputstvo kako napraviti državu koja će imati budućnost.

„Potrebno je da uradite samo dve stvari: Prvo, da korupciju izjednačite sa izdajom a korumpirane zvaničnike sa izdajnicima do sedme generacije.

Drugo, da tri profesije u zemlji budu najplaćenije: Vojska, prosveta i lekari.“

U Srbiji međutim bivši fudbalski huligan na mestu predsednika nema tu svest o društvenoj odgovornosti za stanje u državi. Sve što radi isključivo je lični i partijski interes u stilu: Posle mene potop.

Instalirao je partijsku državu u državi, jer članstvo u partiji i odanost diktatoru jedini je put do posla, položaja ili napredovanja u karijeri.

Nema posla dok te vlast ne zaposli, nema političara dok te vlast ne selektira i finansira, nema kulture i umetnosti kojoj vlast ne predsedava, niti sporta bez pečata vlasti.

I onda nam jedan od tih njegovih korumpiranih instant političara drži moralne pridike o pravoslavlju i porodičnim vrednostima. A pri tom zaposlio člana svoje porodice u srpsko-kineskoj firmi Šodroš u Novom Sadu protiv koje se građani bore maltene na život i smrt.

I ne samo to.

Javno se pita, šta je sporno u zahtevu za povratak KiM u ustavno-pravni poredak Srbije?

Sporna je jedna sitnica: U Srbiji ne postoji ustavno pravni poredak, jer je bivši fudbalski huligan na mestu predsednika, sa takvim korumpiranim političarima, uništio ustavom zagarantovanu podelu vlasti na: parlamentarnu, izvršnu i sudsku.

Da postoji sudska vlast svaki građanin bi mogao da tuži takve političare za prevaru. U Srbiji međutim sudstvo i policija štite vlast od građana.

A prevara je od nekadašnje nezakonite radnje prerasla u kulturu.

Na toj „kulturi prevare“ počivaju i sve vlade bivšeg fudbalskog huligana tzv. predsednika. Nažalost kao i u svemu drugome kada je u pitanju vlast, i u „kulturi prevare“ postoje dve strane – prevaranti i prevareni.

To je taj „Vrli novi svet“ koji je još 1931. u istoimenoj knjizi opisao čuveni engleski pisac Oldos Haksli. Citiram: „Uspešna diktatura će ličiti na demokratiju, ali u suštini će biti zatvor bez zidova u kojem zatvorenici neće ni želeti da pobegnu.

To će biti robovlasnički sistem, u kojem će porobljeni obožavati svoje robovanje zbog konzumerizma, konformizma i zabave.“ Srpski rečeno, jednoga jutra ćemo se probuditi i shvatiti da Srbija više ne postoji.

Sve te Vučićeve vlade čine najveći korupcionaši, konzumeristi i konformisti u ovom „vremenu sporta i razonode“.

Naš nestanak je sasvim blizu jer dok tzv. predsednik gotovo svakodnevno pljuje i urinira po zdravom razumu ljudi, članovi njegovih vlada tzv. ministri nas ubeđuju da to u stvari pada kiša.

Shvatiće ali biće kasno da je stvarnost mnogo gora nego što im izgleda. I ostaće zapisano za sva vremena da su saučesnici svoga „ŠEFA“ u zločinu protiv naroda i države.