Piše: Slavoj ŽIŽEK  (Peščanik)

Kruže glasine o prikrivenom nadmetanju za Putinovog naslednika, od kada je njegov osvajački rat u Ukrajini krenuo naopako. To nam razotkriva morbidnu patologiju ruske politike. Ključni igrači nisu organizovane partije, već bande oligarha koji rukovode raznim neformalnim centrima moći.

To je razlog zašto najefikasnija ruska jedinica u Ukrajini, plaćenička grupa Vagner, nije u sastavu ruske vojske. Rusija je sada zemlja gospodara rata, fenomen koji se obično vezuje za odmetnute i propale države. Aktuelni lideri i pretendenti šire grozničave tlapnje o slavi na bojnom polju. Ova ratoborna kultura podrazumeva hobsovsko shvatanje života kao usamljenog, siromašnog, prljavog, brutalnog, kratkog i sve jeftinijeg.

Uspon paravojski u i oko Rusije doveo je do nekih zaista smešnih situacija. Prošle godine su bivši pripadnici američkih i drugih zapadnih oružanih snaga organizovali jedinicu dobrovoljaca za borbu na ukrajinskoj strani. U savršenoj ironiji, oni sebe nazivaju grupom Mocart – što je direktan odgovor na Vagnera. Možemo se samo nadati da će ruske položaje gađati nečim jačim od Mocart kugli.

Ali tu humor prestaje. Ruska ratna politika podstaknuta je jednom vrstom verskog fundamentalizma koji otvoreno slavi smrt. Neki ruski sveštenici govore svojim vernicima da mogu „postati ono što jesu“ samo činom ubistva. „Specijalna vojna operacija“ u Ukrajini je borba za „celinu božije tvorevine“. Kako je jedan od glavnih Putinovih propagandista Vladimir Solovjov rekao u novogodišnjoj poruci na ruskoj televiziji: „Život je krajnje precenjen. Zašto se plašiti onoga što je neizbežno? Pogotovo kada idemo u raj. Smrt je kraj zemaljskog puta i početak drugog. Ne dozvolite da strah od smrti utiče na vaše odluke. Vredi živeti samo za nešto za šta možeš umreti, tako treba da bude… Borimo se protiv satanista. Ovo je sveti rat i mi moramo da pobedimo.“

Tako Magomed Hitanajev, čečenski teolog i komandant ruske vojske, prikazuje Ukrajinu kao Sodomu i Gomoru poslednjih dana: „Pitamo se: o, Ukrajinci, zašto ste dozvolili gej parade u Kijevu, Harkovu i Odesi? Zašto ste to dozvolili? Zašto niste izašli protiv njih, protiv svoje vlasti koju su preuzeli fašisti? Bez stida pred bogom i ljudima oni otvoreno šire svoju prljavštinu.“

Da bismo razumeli savremene ruske ideologe poput Solovjova i Putinovog takozvanog „dvorskog filozofa“ Aleksandra Dugina, treba ispitati tradiciju ruskog „kosmizma“, filozofskog pokreta koji je počinje od Nikolaja Fedorova, prosvetitelja iz 19. veka. Kako piše Džuls Evans, profesor filozofije sa Univerziteta Kraljice Marije u Londonu, Fedorov je „dobio nadimak ‘Sokrat iz Moskve’ zbog svojih asketskih navika i radikalne filozofije. Imao je jedan sveobuhvatni cilj: postizanje besmrtnosti i uskrsnuće mrtvih.“

Među Fedorovljevim sledbenicima iz 20. veka bili su sovjetski raketni naučnik Konstantin Ciolkovski (koji je razvijao teoriju o svemirskim putovanjima), pisac naučne fantastike Aleksandar Bogdanov (koji je verovao da se transfuzijama krvi može produžiti život) i – prikladno – religiozni mislilac Vladimir Solovjov.

Prema Evansu, rani Vladimir Solovjov pozivao je na „univerzalnu teokratiju pod ruskim carem, koja bi ubrzala ’dug i težak prelazak čovečanstva od zveri-čovečanstva ka bogočovečanstvu’“. Jednom kada se to ostvari, vernici će „postati besmrtna duhovna bića – do sada je samo Hrist dostigao ovu fazu, ali će ga čitavo čovečanstvo uskoro slediti“. Dok je Solovjov verovao da se ova evolucija može unaprediti magijom, sam Fedorov je zagovarao naučna sredstva. Obojica su se na kraju „složila da će čovečanstvo spasiti ruska teokratija“.

Denis Sultanhalijev sa Univerziteta u Tartuu u Estoniji, istražio je veze između Solovjova i mistike ruskog kosmizma. Postoji direktna veza između kosmizma iz prve decenije postojanja Sovjetskog Saveza i nihilizma Putinovih pretnji upotrebom nuklearnog oružja.

Tu je ključna vera u uskrsnuće i večni život. Kosmizam se pojavio u skladu sa ruskom pravoslavnom verzijom hrišćanstva, čija osnovna formula glasi: „bog je postao čovek da bi čovek postao bog“. Kosmisti bogočoveka Hrista vide kao uzor kojem treba da teži celo čovečanstvo. Nasuprot tome, Martin Luter je čoveka video kao božiji izmet – kao nešto što je ispalo iz božjeg anusa.

Dok gledamo kuda vodi ideološko ludilo u Rusiji, moramo biti svesni njegovog porekla u ruskom pravoslavlju. Mnogi na zapadu tu tradiciju shvataju kao protivotrov liberalnoj dekadenciji koju je navodno pokrenuo protestantizam. Na neki perverzan način oni su u pravu: smrt zaista rešava sve probleme.