Književnik Abdulah Sidran u drugom nastavku intervjua za beogradski dnevni list „Danas“ govorio je i o svojoj suradnji sa režiserom Emirom Kusturicom. Jedno od pitanja je bilo da li je čitao Kusturicine knjige i kakvo je njegovo mišljenje o njemu kao piscu.

DRUŽIO SAM SE SA MURATOM KUSTURICOM

„Jesam, kako da nisam. On umije pisati. Ja bih bio bezobrazan kada bih rekao da ne umije pisati. To sigurno ne ide u vrhunsku knjkiževnost. Obje knjige sam pročitao, a prvu sam i uredio, redakturu napravio. Prva knjiga, nije mi se svidio naslov, to je njegov tata Murat, moj drug. Ja sam se sa Muratom više družio nego sa Emirom, dobro druženje je relativan pojam, nego smo zanoćivali u piću i tako. „Smrt je neprovjerena glasina“, to za mene  nije dobar naslov jer je naprosto netačan- smrt je notorna činjenica. Međutim rukopis je bio dobar, uvijek mu je naracija dobra kada pripovijeda o porodičnim stvarima. To govorim o prvoj knjizi a to se odnosi na sve što radi. Kad dotakne ono što ga emotivno žestoko uzdrmava, tu je odličan. Tu kada bi , recimo, na to nagazio moga bi biti i ozbiljan pisac. Međutim, on se time bavio više amaterski, nije to, kao što kaže, pisac kao misija“.

NISAM „NEZAHVALNO ĐUBRE“

E tu je,recimo, bilo važno ovo, da je on meni bio zahvalan, tu raja mnogo gluposti pričaju po medijima. Ima priča da je on meni platio, ovdje me razdiru s time, samo sam navikao. Kako kažu „ono đurbre Sidran“, kaže, „išlo je Kusti na Mećavnik da bi istom Kusti tražio para. Kusta mu platio da operiše oko, a on o njemu laje“. Sve gluposti. Ta prva knjiga je bila u mojim rukama desetak dana i ja sam je redigovao. Nije on nepismen da bih ja morao nešto bitno raditi. Ali mu je promaklo bilo nekoliko grešaka posebnog tipa koje sam ja ispravio i njemu bilo, mnogo, mnogo drago. Naprimjer, nije dobro da učen čovjek nađe kod njega lapsus gdje kaže: crkva na Marijin dvoru iz neoosmanskog doba. Ovo je citat.  Međutim, crkva je na Marijin dvoru napravljena 1940. Crkva Svetog Jopsipa, arhitekta Josip Vancaš, u neoromanskom stilu, a on napisao neosmanskog doba. Kada je vidio da sam mu ja to sklonio, bio je vrlo zadovoljan i skoro da me zagrlio, na Mećavniku sam ja to njemo davao.

E, tada se on sjetio, ja sam imao oduvijek probleme sa lijevim okmom  i poslao me na kliniku Sveti vid. Ne znam koliko je on platio, dvije-tri hiljade maraka, ne znam ni koliko je, niti me je briga, ali je to bio njegov način da mi se zahvali. Ne može mi platiti kao da sam neki lektor, bili smo fer saradnici i šta se tu ima komplikovati. Od toga je ostalo to da sam ja đubre koje nije zahvalno svom režiseru što mu je i preplatio i tako dalje...!“