Piše: Ljubodrag STOJADINOVIĆ (Peščanik)

Danas se nastavlja protest protiv nasilja. Režim ne pokazuje nameru da ispuni bilo koji od zahteva postavljenih pre nekoliko dana. To bi vladar smatrao poniženjem i znakom letalne slabosti svoje apsolutne vladavine. Jedna od poruka tihog protesta, koja je među dvorjanima shvaćena kao opasna pretnja glasi: sve mora da stane!

To je lozinka opšte građanske neposlušnosti. Na ovom nivou krize koja vodi otvorenoj diktaturi i potpunom rascepu društva, opšti građanski otpor je neizbežan. Njegov cilj je pad i slom vlasti, koja vođena gospodarom svih tragedija neprekidno pokazuje zlu tiransku narav i nedostatak volje i sposobnosti da razume u čemu je stvar. Njima je nepodnošljivo svako rušenje zablude o idiličnom svetu koji su stvorili samo za sebe. Iz centra distopije stižu uvrede i pretnje, svim silama se nastavlja ono protiv čega su pokrenuti građanski protesti. Sve može da stane, ali protesti ne.

Sa Vučićem se inače može razgovarati samo o njegovoj ostavci. Tu pregovori sa njim počinju i završavaju se. No, da li je takav zahtev preteran? Možda nije ostvariv, možda nije ostvariv odmah, ali je nasušan. Dok je on na prestolu i sve odluke dolaze iz takve glave, ništa se ne menja, nezavisno od nekoliko seiza koje bi možda pustio niz vodu.

Njegova narav mu nalaže da preti i vređa kad se uplaši ili kad porastu sumnje u njegovu moć. Zato je ljude koji su hodali u tišini, nazvao hijenama i lešinarima. I te uvrede su odmah postale omiljeni deo bogatog jezičkog fonda njegove posluge. Odlučio je da napravi miting nasilnom mobilizacijom i pokaže sebi i svima šta je skup nad skupovima. Umorni privedeni ljudi svakako neće pokazati veliki entuzijazam za ljubavne emocije prema vođi i učitelju, niti za klicanje i ushićenje. Ali on će se pohvaliti kakav magnet ima u sebi, i šta sve može da dovuče u Beograd na jedan dan.

Šta sledi kad sve stane? Ima li srpska opozicija operativni plan i način postupanja u svakom mogućem raspletu? Ćutanje skupa bi i dalje mogao da bude dobar izbor. Desetina hiljada ljudi stoji ispred skupštine i oko dvora u mukloj tišini. To je ono što plaši svakoga kome je tišina namenjena. Tišina koja znači čekanje neminovnog: slom nasilne klike, odlazak na smeće i pred pravedne sudije. Bez vike i mitingaškog zanosa, bez sukoba i nasilja. To bi možda bio ozbiljan udar na vlast, ali ne i dovoljan.

Ne može se tako beskrajno stajati. Vladar će reći kako su se hijene i lešinari namerili na njegovu glavu. Ćuteći pred dvorom, oni pokušavaju da sruše državu i sve uvedu u haos i sunovrat. Nastojaće da razvodni otpor, pristajući na beznačajne ustupke, nudeći izbore pod svojim uslovima. Izbore pod svojim uslovima ne može da izgubi. Analitičarska licitiranja o mogućim promenama na izborima, odavno su besmislena.

Ima li opozicija plan za korak dalje? Zaustavljanje Srbije je već navedeno u paroli po kojoj sve mora da stane. Šta u takvim okolnostima može da učini vlast? Pred 5. oktobar 2000. stala je Kolubara i Milošević je bio gotov. A ipak je do poslednjeg časa probao da upotrebi silu. Današnja Srbija koja se oslobađa od smrtne bolesti, još se kreće tromo i po inerciji. Mnogo više od polovine njenih stanovnika ne zna šta se zaista događa u državi. Tamo gde se ništa ne zna, odavno je sve stalo.

Lideri otpora moraju da znaju sa kojom količinom energije raspolažu i kako da je rasporede, kakav još motiv može da podstakne građane koji više nisu u stanju da trpe opasnog iluzionistu i njegove gutače vatre.

U strahu od pada, vladar bi mogao da postane nervozan i dodatno neuračunljiv, pa ako protesti postanu ozbiljni, da naloži njihovo razbijanje silom. To je opasna tačka preloma sa dva moguća ishoda: potpuno gašenje otpora ili silovito rasplamsavanje pobune. Pri raspletu koji nagoveštava pad režima, vrhovni će pokušati da upotrebi sva sredstva, uključujući pretorijance u policiji i van nje, navijačke odrede, svoj deo podzemlja i uvezene legionare Mileta Dodika. Uostalom, to je već činio.

Naravno da protest ne sme da se pretvori u rat, opozicija mora da izbegne sve što se može izbeći. Ali niko nije dužan da trpi batine i nasilje od bilo koga, i ima prava na otpor i na odbranu od terora privatne države. Vlast na svojoj strani ima sve, pre svega silu, i svoje će interese, kao i uvek, proglašavati za interese Srbije.

Najbolji izlaz iz protesta je pobeda nad nasiljem. Odsustvo nasilja značilo bi da ovde više nema vrhovnog. To je mučan i težak put, ali je cilj putovanja dostupan. Teže od otpora koji ne prestaje, jeste da se ostane ovako, pod ludačkom orvelijanskom kontrolom i svakodnevnim izbezumljenim tiradama čoveka kome je odavno potrebna sva pažnja nadležnih službi.

I srpskoj opoziciji je pored očekivanog masovnog odziva građana, potrebna dodatna pomoć. Odgovor iz Evropske unije i SAD, pre svega: zašto ga još podržavaju, ako oduvek znaju šta se događa u Srbiji? Potreban je rezolutan odgovor, i on svakako sledi ako pitanje bude dovoljno odlučno.

Sve što treba ovde da se uradi, moramo da uradimo sami. Danas je petak, 12 maj. Ako se još jednom posrne pred ništavilom, više neće biti snage za ustajanje.