Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Danas je dan koji je Aleksandar Vučić odabrao da sopstvenu narcisoidnost pretoči u manifestaciju kolektivnog obožavanja vođe kakva nije viđena u istoriji Srbije.

Predsednik države u svojstvu lidera Srpske napredne stranke organizuje megamiting u Beogradu čiji je jedini cilj da iza potemkinovskih fasada glorifikuje svoju apsolutističku vlast, a jedini rezultat će biti kolosalni doprinos još dubljim podelama ionako opasno polarizovane zemlje.

Posle dve masovne pucnjave početkom meseca, u kojima je život izgubilo 18 osoba, polovina dece, očekivalo se da će vlast bolom i šokom ophrvane Srbije smoći snage da zajednički počne da traga za odgovorom na pitanje koje je svako postavljao: kako nam se sve to dogodilo?

Čim su prošla tri dana nacionalne žalosti, desetine hiljada ljudi se u Beogradu okupilo na protestu “Srbija protiv nasilja”. Dostojanstven, tih i spontan protest okupio je mnogo građana koje ne zanima politika, ali su hteli da iskažu svoje duboko nezadovoljstvo stanjem u društvu.

KATALIZATORI PODELA

Vučić se uznemirio: uplašio se naroda na ulici. Svestan da mu mnogi nisu oprostili što nije otišao pred školu “Vladislav Ribnikar” da upali sveću ubijenim đacima, predsednik i njegova premijerka ponudili su više nego neubedljivo objašnjenje: nisu hteli da politizuju tragediju. Oni, koji politizuju upis dece u jaslice, nisu hteli politizaciju? Otužno.

Onda je, iritirajući zdravu pamet, pokušao da desetkuje broj učesnika protesta. Vratio se u vremena Slobodana Miloševića i “šačice šetača”. Njegov Pink preimenovao ih je u “šačice mrzitelja”. Pošto je gubio kontrolu nad nenadanim tragičnim događajima, sve nervozniji predsednik je manifestaciju nazvao “sramotnom” optužujući opoziciju da pokušava da kapitališe na nesreći.

”Dok sam živ, boriću se sa svima vama protiv najgoreg ološa koji svoju jedinu šansu vidi u tragediji Srbije. Moraćete uvek da se borite protiv ovih hijena za spas i budućnost naše zemlje”, huškao je Vučić svoje pristalice i dao znak za početak revanšističke ofanzive čija su meta postale i “strane službe”, omiljeni dežurni krivac na Balkanu.

”Zli, neobrazovani i manjkavo inteligentni”, stajalo je u sramnom saopštenju Vučićevog SNS-a sa Vračara, opštine na kojoj se nalazi škola u kojoj se dogodio masakr. “Lešinarski skup opozicije predvodi ološ”, grmeo je jedan od njegovih tabloida. Bilo je jasno da će dva masovna ubistva postati katalizator podela, a ne ujedinjenja.

Naravno da je drugi skup bio masovniji od prvog. I očekivano mu se u zemlji u kojoj je sve do bola politizirano pridružila opozicija. Ponovo katastrofalno reagovanje vrha države. Vučić, premijerka Ana Brnabić i ministar finansija Siniša Mali se na fotomontaži na Instagramu provokativno poigravaju voljom građana. Trojka u osmehu. Sramno!

Režim je dobio ono što je tražio. Svojom bahatošću regrutovao je još masovniji odziv prošlog petka. Bio je to skup poput onog 5. oktobra 2000. kada je na ulicama Beograda srušen Miloševićev režim. Po nekim procenama, bilo je blizu 200.000 ljudi.

Demonstranti su došli sa ranije ispostavljenom listom zahteva: ostavke ministra unutrašnjih poslova i direktora Bezbednosno-informativne agencije, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi, čiji programi glorifikuju nasilje. Ukidanje režimskih štampanih medija Srpski telegraf, Informer, Kurir i Večernje novosti koji promovišu nasilje i mržnju. Zatraženo je raspuštanje Agencije za kontrolu elektronskih medija REM koja se potpuno stavila u službu vlasti.

SENDVIČI I VODA

Na zahtev opozicije, otvorena je skupštinska debata o bezbednosnoj situaciji, ali njen tok i količina razmenjenih uvreda potvrdili su koliko su demokratske tekovine poput dijaloga i tolerancije u Srbiji tek u povoju.

”Vučiću, odlazi” bio je novi poklič mase u kojoj se, kao i prethodni put, našao impresivan broj mladih ljudi. Većini njih, često sumnjičenih za političku apatiju, bio je to prvi socijalni angažman u životu.

Uveren da je pokazivanje bilo kakve empatije znak slabosti, a da su manifestacije siline, osionog bezobrazluka i vređanja stubovi političke moći, Vučić je onda odlučio da pozove Srbiju u Beograd na miting odbrane “slobodarskih, demokratskih vrednosti Srbije”.

”Pozivamo sve ljude koji žele dobro Srbiji, koji žele da sačuvamo Srbiju, da je odbranimo od onih koji bi da je uruše i da je unište po svaku cenu i da pokažemo na miran, dostojanstven, ponosan i demokratski način da Srbiju niko ne može da oduzme njenim građanima.”

Stotine autobusa iz unutrašnjosti blokiraće Beograd. Mahaće pridošli zastavama. Sendviči i voda, možda i nešto u kešu, biće podeljeni na revers. Partijske vođe puta pažljivo će na ulazu u autobus kontrolisati da kvote budu ispunjene, a na izlazu pratiti da neko ne umakne iz kolone da bi posetio tetku ili manifestaciju naprednjačkog slavlja zamenio sedenjem u nekom beogradskom kafiću.

Zaposlenima po javnim preduzećima nije ni bilo potrebe reći šta im je činiti. Ostalima je davno dato do znanja da je bolje da se dobrovoljno pridruže, nego da ih u ponedeljak sačeka otkaz ili premeštaj na slabije plaćeno mesto. Razdragani Rent-a-narod iskazaće organizovanu i naučenu lojalnost, ali replika miloševićevske scenografije ipak će, mimo želja njenih autora, potvrditi da je bivši lider socijalista imao masovniju i autentičniju podršku naroda na Gazimestanu. Baš kao što je izgledala i sahrana Zorana Đinđića. O Josipu Brozu da i ne govorim.

Angažovani su i Srbi sa rezervnih položaja, mada je moguće da se ostvari doskora nemoguće: da mitingu ipak ne prisustvuje Milorad Dodik. Njegov nedavni odlazak kod Putina i agresivna politika prema Zapadu stvaraju probleme Vučiću. Dodik je svoju poziciju uzdrmao i time što je televizija Una, u vlasništvu njegove ćerke, direktno prenosila protest u Beogradu - što je izazvalo lavinu kritika režimskih medija. Uprkos tome, predsednik Srpske je odborima svoga SNSD-a naložio da planiraju put za Beograd.

Jelena Trivić, predsednica Narodnog fronta, tu je da popuni eventualno ispražnjen prostor. Potvrđujući botovsku odanost Vučiću, osudila je srpsku opoziciju, rekla da će ići na miting i pozvala svoje simpatizere da joj se pridruže.

GULIVER SA LILIPUTANCIMA

Biće danas i organizovanih naprednjačkih snaga iz Crne Gore jer lideri tamošnjih prosrpskih političkih snaga ne bi da, uprkos političkoj krizi i približavanju izbora, propuste priliku da izraze divljenje novom “ocu srpske nacije”.

Čemu te megalomanske ambicije? Da bi pokazao da narod nikoga u istoriji nije kovao u zvezde kao njega? Da nikada toliko ljudi nije klicalo vođi?

Vođen osvetničkim žarom, Gulliver baš hoće da Liliputancima pokaže koliko su mali, bedni i bezvredni. Ljude koji drugačije misle ekskomunicira iz društva, vulgarno ih anatemiše i proglašava za parije.

Masovna ubistva trebalo bi da posluže kao okidač opšte katarze, ali kada Vučić deo svog naroda naziva “ološem” i “hijenama”, onda Srbija nema šta da očekuje. Umesto da bude okupljena u bolu, zemlja nesnosnih političkih podela, tenzija i socijalnih raslojavanja postrojena je u dve kolone, potvrđujući dubinu jaza koji ova vlast sistematski kopa poslednje decenije. Srbija iz duboke političke i društvene krize izlazi podeljenija i konfliktnija. Što je loš znak za budućnost.