Srbiji je potrebno nezavisno Kosovo kako bi izašla na čistac iz zabluda i grešaka iz prošlosti, i zločina iz prošlosti, i generalno usmjerila svoj budući razvoj, a ne vidim kao moguću ni evropeizaciju Kosova bez evropeizacije Srbije, kaže u intervjuu za Geopost Nikola Samardžić, istoričar i ugledni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

“U tom smislu sam stanovišta da je neophodan pritisak i na Beograd i na Prištinu kako bi se išlo u susret našoj opštoj potrebi koja podrazumeva blisku budućnost u kojoj Bugarska i Rumunija ulaze u zonu Šengena, bliska budućnost koja podrazumeva, nadam se, poraz Rusije u Ukrajini, i koja podrazumeva naše konkretnije potrebe, da i mi uđemo u zonu Šengena, da se izvrši puna evroizacija naših valuta, da neometano poslujemo, krećemo se i uzajamno uživamo u transformaciji kulture”.

Ukazuje da Srbiji nema političku snagu koja je dovoljno relevantna a da uvažava ne samo stvarnost u kojoj su Crna Gora i Kosovo države nezavisne od Beograda, nego i potrebu Srbije da definiše svoje granice, kako bi one nestale u zoni Šengena, i da konačno postane dovršena država umesto nedovršenog provizorijuma koji odgovara radikalnim i kriminalnim elementima i Rusiji, i kako bi status nedovršenosti postao prošlost i za susede, za Crnu Goru, Kosovo, Severnu Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu.

“Primjećujem i jedno opasno lobiranje, iz Beograda i Moskve, i u Zagrebu, u krugovima socijalističke levice, bliske srpskom patrijarhu. Dok mu se ne postave jasne granice Vučić neće odustati od onih namera koje su suština srpske politike u proteklih 120 godina, da proizvodi privremenost, nestabilnost i nesreću”, kaže Samardžić.

Kada je reč o “protestima protiv nasilja” u Beogradu i njihovom potencijalu da iznedre istinske snage promena u Srbiji, profesor Samardžić upućuje da su aktuelni protesti zapravo nastali iz jednog revolta zbog dva masakra u Srbiji, što je tragedija na koju nijedno društvo nije dovoljno pripremljeno, ali i zbog neadekvatnih, često neljudskih reakcija vlasti i ogromnog dela javnosti, misleći na medije.

“Ovi protesti jesu politički usmereni protiv najvažnijih izvorišta nasilja a to su mediji i onim državnim funkcionerima koji su najodgovorniji za podsticanje i toleranciju nasilja, a to su ministar policije (Bratislav Gašić) i šef tajne policije i tajne službe (Aleksandar Vulin)”.

Samardžić ukazuje da živimo u jednom vremenu izuzetne dinamike promena tako da stanovnište koje danas zauzimamo ili utisak koji nas danas obasipa ne mora važiti za budućnost.

“U tom smislu, nadam se da će nastupiti i promene koje su pred Evropljanima generalno – njih bih sveo na suočavanje sa nasleđem populizma i ruske agresije na Ukrajinu kao dva izazova sa kojima će Evropa morati da se suoči na svakoj svojoj teritoriji i na svakoj svojoj periferiji uključujući Srbiju i Kosovo”.

Što se tiče odnosa Zapada prema Vučiću i Srbiji, sagovornik Geoposta ističe da je Zapad počeo sa zakašnjenjem da reaguje na probleme korupcije i organizovanog kriminala.

“I dok je korupcija politička, ne samo ekonomska, a mislim i na ruski i na kineski uticaj, dve su važne tačke Vučićevog ekonomskog uporišta – sever Kosova i luka Bar – odakle se prenose nedozvoljene materije”.

I prenos nedozvoljenih materija je jedno od objašnjenja ekonomskog buma kojim je, kaže, Vučić održavao srednju klasu zadovoljnom sve do nedavno.

“Zapravo su se protiv Vučića pobunili, u proteklih mesec dana, oni koji su bili profiteri njegove tranzicije ili oni koji nisu preterano oštećeni u toj tranziciji. Vučića i Dačića, na drugoj strani, podržavaju tranzicioni gubitnici kojima su oni obećavali od 2012. da to više neće biti a oni su to ostali”.

Samardžić smatra da podeli Kosova u ovom trenutku doprinose pojačane snage KFOR-a, na severu Kosova, podsećajući na nedavnu izjavu predsednika Srpske liste u kojoj izražava zadovoljstvo pojačanjem koje je odobrio KFOR u smislu da oni poštuju preuzete obaveze i da im veruje.

“I ne samo tim primerom dolazimo do još jedne apsurdne situacije, da Zapad kažnjava Kurtija a dopušta skoro sve Vučiću i njegovim pionima u Bosni i Crnoj Gori, a sve više ih ima i u Zagrebu”, kaže Samardžić.

Kosovo je, navodi, i dalje kažnjena strana u odnosima sa EU budući da još uvek nije nastupila vizna liberalizacija.

“Uz sankcije prema Kosovu dodao bih i jedan diskriminatorski odnos EU generalno prema balkanskim muslimanima koji imaju pravo da budu Evropljani, u onoj meri, i više od toga, poput muslimana u Nemačkoj ili Francuskoj”.

Da li višenedjeljni “protesti protiv nasilja” koji se održavaju u Beogradu imaju potencijal da budu istinska snaga promjena u Srbiji ako se zna da je opozicija, uz manje izuzetke, jedinstvena protiv Vučića ali se ideološki gotovo i ne razlikuju. Prije svega kada je riječ o odnosu prema Kosovu, Crnoj Gori, BiH…

Sumnje koje postavljate pred domet ovih protesta su opravdane u tom smislu da su se svi protesti protiv Vučića u proteklih deset godina odvijali pod sloganom “Dogodine u Prizrenu”. To je bila samo jedna od nesrećnih krilatica koja je ukazivala na činjenicu da se srpsko političko društvo vrti u krug, da nije u stanju da preseče svoja ograničenja koja nisu samo strogo politička, ona izviru i iz jednog neprihvatanja stvarnosti.

Protesti koji su aktuelni su zapravo nastali iz jednog revolta zbog dva masakra – u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu i selu pored Mladenovca – i zbog neadekvatnih, često neljudskih reakcija vlasti i ogromnog dela javnosti, mislim na medije.

Možda nijedno društvo nije dovoljno pripremljeno na takve događaje, u svakom slučaju jedan nesrećan niz tragedija i užasnih odgovora na tragedije izvodi ljude na ulicu. Tako da ovi protesti jesu politički usmereni protiv najvažnijih izvorišta nasilja a to su mediji i onim državnim funkcionerima koji su najodgovorniji za podsticanje i toleranciju nasilja, a to su ministar policije (Bratislav Gašić) i šef tajne policije i tajne službe (Aleksandar Vulin).

Takav stav otvara mesto jednom optimizmu budući da su u pitanju zahtevi koji nisu usko politički obojeni, koji nisu određeni nijednom od političkih strana, a raznih strana ima u protestu – i one koje su izvorne i one koje su ubačene.

Drugo, potrebno je da vaši gledaoci i čitaoci budu svesni da živimo u jednom vremenu izuzetne dinamike promena tako da stanovnište koje danas zauzimamo ili utisak koji nas danas obasipa ne mora važiti za budućnost.

U tom smislu, nadam se da će nastupiti i promene koje su pred Evropljanima generalno – njih bih sveo na suočavanje sa nasleđem populizma i ruske agresije na Ukrajinu kao dva izazova sa kojima će Evropa morati da se suoči na svakoj svojoj teritoriji i na svakoj svojoj periferiji uključujući Srbiju i Kosovo.

Srbija će “prodisati” ako, kako se predviđa, Ukrajina pobijedi Rusiju?

Nemam iluzija da su emocije i mišljenja u Srbiji na ruskoj strani, ali ne bih suviše verovao u kvalitet tih emocija jer tog kvaliteta zapravo nema čim su emocije takve i čim je mišljenje takvo.

Zapad je sankcionisao Prištinu nakon nedavnog nasilja na sjeveru Kosovu. Srbija je prošla bez ukora. Do kada će Vučiću biti dozvoljeno da igra igru od ′eskalacije do deskalacije′?

To je pitanje koje je otvoreno proteklih deset godina ne samo od prvog Briselskog sporazuma 2013. nego i iz niza pisanih i nepisanih konvencija koje su dopustile Vučiću da preuzme vlast 2012. uz saglasnost Nemačke i ostalih važnih evropskih administracija, koje tada nisu imale ništa protiv. On je davao veoma konkretna obećanja koja se odnose na suštinu srpske politike, da vi nijedan veliki problem ne možete da zatvorite ukoliko odgovornost za problem ne preuzmu i ne podnesu oni koji su problem izazvali.

Vučićevi radikali i Dačićevi komunisti izazivaju probleme od 1903, najkasnije. U pitanju je jedan virus koji se utkao u identitet sprskog političkog mišljenje i taj virus možete istrebiti samo ukoliko uzroke svih zastranjenja dovedete do tačke apsurda, to je bila ideja zbog koje je Vučić svih ovih godina dobijao podršku i dalje je ima.

Vučić još uvek nije dobio ozbiljnu političku alternativu, opozicija u Srbiji zapravo ide njemu u trag, ne samo da detinjasto reaguju na sve provokacije, opozicija zastupa u osnovi isto mišljenje koje se ne odnosi samo na Kosovo i kosovske Albance i ostale susede, ili na međunarodne odnose, oni su podudarni na svakoj pojedinačnoj platformi ekonomije, tranzicije, uređenja institucija, kulture i konačno, naravno, odnosa prema evrointegraciji koji je generalno negativan i odnosa prema Rusiji koji je generalno pozitivan.

Šta je, po vašem mišljenju, u osnovi ideja koje trenutno stoje iza zapadne politike prema regionu? Zadovoljiti apetite pojedinih igrača koji stalno prelaze ′crvene linije′ na štetu manjih država (Kosovo, Crna Gora, Bosna i Hercegovina). U Srbiji, po izjavama zapadnih zvaničnika, nema korupcije. Zapad je, čini se, godinama održavao vrlo sličan, iluzoran odnos i prema Putinu.

Ukoliko bih sad krenuo od kraja mislim da je Zapad počeo sa zakašnjenjem da reaguje na probleme korupcije i organizovanog kriminala. I dok je korupcija politička, ne samo ekonomska, a mislim i na ruski i na kineski uticaj, dve su važne tačke Vučićevog ekonomskog uporišta – sever Kosova i luka Bar – odakle se prenose nedozvoljene materije. I prenos nedozvoljenih materija je jedno od objašnjenja ekonomskog buma kojim je on (Vučić) održavao srednju klasu zadovoljnom sve do nedavno. Zapravo su se protiv Vučića pobunili, u proteklih mesec dana, oni koji su bili profiteri njegove tranzicije ili oni koji nisu preterano oštećeni u toj tranziciji. Vučića i Dačića, na drugoj strani, podržavaju tranzicioni gubitnici kojima su oni obećavali od 2012. da to više neće biti a oni su to ostali.

Drugo, u svemu ovome je važno napomenuti da se nijedna strana, ni Srbija ni Kosovo, ni Beograd ni Priština, nisu pridržavali prvog Briselskog sporazuma. Kosovo se obavezalo da će formirati Zajednicu srpskih opština (ZSO) dok razumem uzdržanost Prištine pod takvom idejom, to je opravdan stav, ali odustajenje od obaveze već je izazvalo međunarodnu reakciju koja može doprineti podeli Kosova.

Podeli Kosova u ovom trenutku doprinose pojačane snage KFOR-a, na severu Kosova. Predsednik Srpske liste nedavno je izjavio da je zadovoljan pojačanjem koje je odobrio KFOR (NATO), da oni poštuju preuzete obaveze i da im veruje. I ne samo tim primerom dolazimo do još jedne apsurdne situacije, da Zapad kažnjava Kurtija a dopušta skoro sve Vučiću i njegovim pionima u Bosni i Crnoj Gori, a sve više ih ima i u Zagrebu.

Pratio sam Kurtija još od dana kada je bio politički zatvorenik. Podsetio bih vas da ni vlade nakon 5. oktobra, privremena vlada formirana neposredno nakon 5.oktobra 2000, niti vlada Zorana Đinđića, nisu bile preterano raspoložene da ga puste iz zatvora gde je nezakonito boravio kao žrtva progona Miloševićevog režima. Kurti je tada delovao kao delimično politički ekstremiziran, ali i kao političar koji je spreman da preuzme ogroman rizik i fascinantno je kako je on zajedno sa kosovskim društvom u proteklih dvadeset godina uspeo da se menja, da se razvija. Njegova snaga je zapravo u principijelnosti kojom upire u osnovne principe zapadne civilizacije, da su etničke podele neprihvatljive i da on, poštujući te principe, na takve podele ne želi da pristane.

Po međunarodnim indeksima Kosovo je od svih država u regionu napredovalo u borbi protiv korupcije, u borbi za nezavisno pravosuđe…

Ja bih gledao i u budućnost. Srbiji je potrebno nezavisno Kosovo kako bi izašla na čistac iz zabluda i grešaka iz prošlosti, i zločina iz prošlosti, i generalno usmerila svoj budući razvoj, a ne vidim kao moguću ni evropeizaciju Kosova bez evropeizacije Srbije.

U tom smislu sam stanovišta da je neophodan pritisak i na Beograd i na Prištinu kako bi se išlo u susret našoj opštoj potrebi koja podrazumeva blisku budućnost u kojoj Bugarska i Rumunija ulaze u zonu Šengena, bliska budućnost koja podrazumeva, nadam se, poraz Rusije u Ukrajini, i koja podrazumeva naše konkretnije potrebe, da i mi uđemo u zonu Šengena, da se izvrši puna evroizacija naših valuta, da neometano poslujemo, krećemo se i uzajamno uživamo u transformaciji kulture.

I ja bih zapravo krenuo od tih naših neposrednih potreba, da jedni drugima služimo, da jedni drugima pomažemo, ne samo u procesu evropske integracije nego i u suočavanju sa svakodnevnim problemima koji proističu iz ogromnog siromaštva i dugog perioda izolacije.

Kosovo je i dalje kažnjena strana u odnosima sa EU budući da još uvek nije nastupila vizna liberalizacija. Uz sankcije prema Kosovu dodao bih i jedan diskriminatorski odnos EU generalno prema balkanskim muslimanima koji imaju pravo da budu Evropljani, u onoj meri, i više od toga, poput muslimana u Nemačkoj ili Francuskoj.

Srbiji je, rekli ste, potrebno nezavisno Kosovo kako bi izašla na čistac iz zabluda i grešaka prošlosti. Da li u tom smislu Srbiji odgovara nezavisna, stabilna Crna Gora?

Vučiću ne odgovara Crna Gora. Srbija se nikad nije pomirila s proglašenjem crnogorske nezavisnosti iako je reagovala mirno. Bio je to još jedan, rekao bih, emotivni apsurd, jer bila je uvek realnija unija između Srbije i Crne Gore od unija između Srbije i Kosova, mislim na kulturne sličnosti, i dublje su naše društvene, istorijske i kulturne veze. Mi nemamo političku snagu u Srbiji koja je dovoljno relevantna a da uvažava ne samo stvarnost u kojoj su Crna Gora i Kosovo države nezavisne od Beograda, nego i potrebu Srbije da definiše svoje granice, kako bi one nestale u zoni Šengena, i da konačno postane dovršena država umesto nedovršenog provizorijuma koji odgovara radikalnim i kriminalnim elementima i Rusiji, i kako bi status nedovršenosti postao prošlost i za susede, za Crnu Goru, Kosovo, Severnu Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Primećujem i jedno opasno lobiranje, iz Beograda i Moskve, i u Zagrebu, u krugovima socijalističke levice, bliske srpskom patrijarhu. Dok mu se ne postave jasne granice Vučić neće odustati od onih namera koje su suština srpske politike u proteklih 120 godina, da proizvodi privremenost, nestabilnost i nesreću.

Kako vidite rezultate nedjeljnih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori? Da li je ovo nastavak političke nestabilnosti?

Većina politička partija koje su ušle u crnogorsku skupštinu su Vučićevi igrači uključujući albanske poslanike koji su Ramini igrači a to je zapravo isto. Vučić i Rama dele ideju nove podele teritorija na etničkom principu, koja bi se odnosila i na albanske zajednice Crne Gore. Njihova regionalna koalicija je suprotna svakom interesu Kosova ukoliko je Kurti iskren u nameri da ne sprovodi etničke podele, i u smislu izlaska Kosova iz statusa i stanja nedovršene, kažnjeničke države.

Verovatno će akteri i analitičari imati očekivanja od koalicije koja je dobila najveći deo poslaničkih mesta, a podsetio bih da je “Evropa sad” jedna klerofašistička, kleroibeovska tvorevina srbijanskih službi, koja je nakon 2020, mislim na njihove važne aktere, dovela u pitanje NATO status Crne Gore, da su podržali irendetističke namere Srpske pravoslavne crkve, koja je jedan od najopasnijih ruskih igrača u Jugoistočnoj Evropi, da su doveli u pitanje fikskalnu i monetarnu stabilnost Crne Gore, i da su nosioci ideje Otvorenog Balkana koja je zapravo ideja podele interesni sfera između Zagreba, Beograda i Tirane.