Piše: Nikola SAMARDŽIĆ (Gradski.me)

Majka koja nema nameru da sina vraća u Ribnikar nazvala je školu stratištem. Vlast koja je jedina odgovorna za kulturu nasilja i njeno javno ispoljavanje uticala je na većinu roditelja, da popuste pod pritiskom. Većina nekih drugih roditelja mirno je posmatrala, godinama unazad, dilere, kladionice i kockarnice u okruženju škole i gimnazije. Vlast je zagadila društvenu i prirodnu sredinu, proizvela sistemsku entropiju, zamiranje optimizma, aktivizma, odgovornosti. Opozicija nema snage da osudi patrijarha koji litijaši u staroj koaliciji s JNA tri nedelje nakon tragedije u Ribnikaru i Mladenovcu, i poziva decu kako bi mlade odgajio u duhu svetosavskog putinizma s korenima u nacizmu i antisemitizmu. Vučić dobro zna da će veličanstvene građanske proteste obesmisliti, tako i rasturiti, samo da ih vrati na platformu liderskog kreveljenja, strančarenja i kosovarenja.

Razvaljene zajednice kojima upravljaju korumpirane, zlonamerne institucije, ujedno su predmet i žrtve globalnih poremećaja. Firma patrijarha Porfirija nije bila slučajno u prvim redovima antivakcerskog otpora naučnoj medicini, razumu i prosvećenosti. Srbija je masakrirana u pandemiji sa zastrašujućim brojem umrlih i onesposobljenih. Firma partijarha Porfirija podržala je agresiju Rusije na Ukrajinu u ulozi uporišta Putinovog režima. Ni Vučić nije u svakoj prilici, za Putina, pouzdan partner, mada je to sve više, i u njemu je preostalo tragova razuma i odgovornosti u tom smislu, ali je toga sve manje. Njegovi emisari u Kremlju, nosioci ideje Otvorenog Balkana Dodik i Vulin potvrdili su da Vučić ipak ne odustaje, da ne skreće sa stranputice koja ne bi bila kobna da na nju nije izveo čitavu društvenu zajednicu. Simfonija države i crkve na koju je pozivao patrijarh Pavle kako bi se očuvala snaga zločinačkog poduhvata njegovog vremena postala je okvir koalicije Vučića i Porfirija u pokušajima da obesmisle i potisnu svako nezadovoljstvo koje, međutim, jedino može imati smisla ukoliko odbaci i ovakvu državu i ovakvu crkvu. Oni računaju na tu zbunjenost, strahove, pre sujeverje nego produbljeno, produhovljeno posvećenje.

Vučić i Porfirije prešli su na onu stranu zakonitosti, razuma i pravde, i oni moraju da podele odgovornost i za masovna ubistva dece i žena, oni su Srbiju pretvorili u stratište i zgarište, i dužni su da polože račune za podršku Putinu koja je njihov ponovljeni delikt nakon podrške, ili saučestvovanja u Miloševićevom mahnitanju.

Ukoliko sami sa sobom, i s partnerima koji su na raspolaganju, postignemo dogovor o novim institucijama i društvenim odnosima, o novoj kulturi, ekonomiji, o duhu kapitalizma i etici odgovornosti, a u protestima ima naznaka o takvom raspoloženju aktivne manjine, formalne procedure neće biti dovoljne. Politička i društvena većina, koja je u proteklih deset godina još jednom potrošila sve zajedničke šanse, zadugo mora biti lišena učešća u vlasti i izgradnji budućnosti. Paradoksalno, ali takva je jedina moguća demokratska putanja promena pred većinom koja je antidemokratska, putinofilska, antievropska i antiamerička, mužičkog odnosa prema bojarima i mantijašima, okrutna ujedno prema sopstvenoj i susedskoj deci i njihovoj budućnosti.

Politički sistem, partije, aktivisti, NGO, nisu u stanju da ponude viziju evropske budućnosti i legitimno liderstvo za promene. Nije Srbija usamljena u tom smislu. Ima i članica EU kojima će zadugo, umesto političkih, biti potrebne tehničke ili ekspertske vlade odgovorne zajednici sloboda i demokratskih vrednosti, umesto Moskvi ili Pekingu. Beograd je samo marginalni, bizaran otisak berlinske stabilokratije koja je Putinu otvorila prostor invazije na Ukrajinu. Bizarno je, da je, ujedno, samo Berlinski proces alternativa inicijativama kojima su berlinske marionete zagadile region, dok se i korumpirani američki zvaničnici uporno zalažu za Otvoreni Balkan. Istraga njihovih stavova tek je počela, a ključna je ne samo za budućnost regiona nego i za funkciju i smisao same američke administracije.

Crna Gora je uporna u opredeljenju da prati Srbiju na njenom pogrešnom putu. Prethodno se opredelila za nezavisnost upravo kako ne bi bila trajna posledica srpske politike kojom upravljaju Vučić, Porfirije i njihove regionalne sluge u Podgorici i Banjaluci. Trasa umiranja i besmisla je beskrajna. Ali oni koji je nemaju, ne mogu ni druge učiti pameti.