Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Antena M)

Mala, ali za našu kulturu izuzetno značajna izdavačka kuća Most art objavila je 2015. godine izabrana dela Mirka Đorđevića u nekoliko tomova. Dragan Stojković sabrao je silne članke, eseje, oglede, prikaze i ostale tekstove koje je agilni Đorđević razasuo po periodici i sačuvao ih za budućnost. U tomu pod naslovom “Šta čitate?” našli su se Đorđevićevi prevodi i prikazi, a među njima i nekoliko tekstova Alena Bezansona, francuskog istoričara, filozofa, akademika, pravoslavnog mislioca, velikog poznavaoca prilika u Rusiji.

Nacionalistički put Rusije

Bezansonov tekst “Rusija u potrazi za sobom” napisan je 2001. godine, na samom početku Putinove vladavine. Na početku teksta Bezanson opisuje trenutno stanje stvari, sa naglaskom na blagonaklon odnos zapadnih vlada prema Putinu: “Putinu sve ide dobro – Čečenija je potčinjena, Grozni je sravnjen do temelja, a čečenski narod je delom uništen a delom pak proteran ili podvrgnut sistemu ‘filtracije’. Predsednika iz državne bezbednosti uvažavaju šefovi zapadnih vlada, nazivaju ga ‘velikim patriotom’ koji ‘na impresivan način pristupa problemima’ i tako mu daju izgled ‘čoveka s kojim se može raditi’ – kako to ponavljaju Vedrin i Olbrajtova te Klinton i drugi. Predstavnici NATO-a su nakon posete Moskvi ispunjeni odlučnošću da ‘okrenu stranicu i sarađuju’. Rusiji se otpisuje trećina sovjetskih dugova – 12 milijardi dolara – a za ostalo joj se određuje novi rok odlaganja. Zapadne su države blago, poput dobre bake, prekorele Putina za svakojaka zverstva – on se silno uvredio a one su pohitale da svoje reči povuku”. 

Daje Bezanson precizne definicije Putinove Rusije, bez ulepšavanja i samoobmana. Kaže ovako: “Putin je postao popularan, on igra na žicu nacionalizma, ksenofobije, oholosti i opijanja grubom silom”.  Bezansonu je kristalno jasno kuda se Rusija uputila, nakon decenije previranja i lutanja: “Deset godina je Rusija tražila svoj put i sada se taj put vidi i to – nadugo. To je nacionalistički put koji se prepoznaje kao mešavina laži, surovosti i nadmenosti”. 

Na osnovu jasno postavljene dijagnoze, nije teško pretpostaviti kako će se bolest razvijati. Tada njegove reči možda nisu zvučale strašno, jer niko ne želi da veruje u crna predviđanja, ali danas izgledaju jezivo. Evo šta je sve Bezanson predvideo: “Čečeni će biti poraženi ili preciznije – zgaženi. Nad zakavkaskim oblastima, u prvom redu nad Gruzijom, nadnosi se opasnost jer više niko i ne zna koliko su puta bile povređene gruzinske granice. I na Ukrajinu se pritisak povećava i već je skinuto sa dnevnog reda pitanje o povlačenju vojnih posmatrača koji su na nezakonit način razmešteni u oblastima oko Dnjestra. Nedavno su mi rekli u Poljskoj da se sasvim promenila atmosfera na poljsko-beloruskoj granici – Rusija je već na pola puta da proguta Belorusiju”.

Pomoć u hodu za himerama

Uzalud evropski i američki političari povlađuju i udvaraju se Putinu, ne želeći da vide ono što je očigledno. Bezanson ne zatvara oči pred stvarnošću, pa piše o ruskom odnosu prema Zapadu, koje zvuči odnekud poznato: “Nema razloga koji bi nas navodio na pomisao da će se rusko držanje prema Zapadu radikalno promeniti. Njegova osa, koja je određena jos u brežnjevljevskim vremenima, je jednostavna: trpite nas i pomazite nas jer mi možemo postati prvorazredni izvor neprijatnosti”.

Dobar dijagnostičar ume i da prepiše adekvatnu terapiju koja bi dovela do izlečenja: “Deviza ‘ne ponižavati Rusiju’ ne znači da treba povlađivati njenoj maniji veličine. Ona ne znači da Rusiju treba prihvatati u institucijama gde joj nije mesto ni po nivou njene razvijenosti niti zbog njenoga držanja i ponašanja – u MMF-u koji je ona opljačkala ili u KEBS-u – ona ne znači da od nje treba tražiti dozvolu kada neka evropska zemlja izrazi želju da bude članica NATO-a. Da joj treba davati kredite i to bez nade da će oni biti vraćeni, da u Rusiji treba podržavati lošu vladu, u strahu od još gore i da uprkos onom što se vidi nju treba ubrajati u ‘demokratije’. Budućnost Rusije – to je u najboljem slučaju ono sto je čekalo Francusku posle 1815. godine ili ono što je preživela Nemačka posle 1945. godine – položaj države srednje veličine. Za sada ona nije čak ni to. Ali, ona može to postići ako joj naše vaspitne mere u tome pomognu. Pred njom je dug put jer bivša velika sila lakomisleno veruje da je takva i da će ostati i moći takvom biti. Samo ako prizna stvarno u kakvoj se situaciji nalazi, Rusija će biti normalna – prihvatljiva i civilizovana, jednom rečju, evropska zemlja. Neće biti gore usluge od one ako je budemo pomagali u njenom hodu za himerama. S njom se treba ponašati onakvom kakva je, treba je forsirati da sebe prima takvom kakva jeste u stvari – to je ono što joj može biti od koristi”.

Ponavljanje iste greške

Sve je čovek lepo napisao još pre 22 godine, na vreme je upozoravao, ali nije imao ko da ga sluša. Zapadne vlade su nastavile da sarađuju s Putinom, tolerisale su njegove agresije, zločine i divljaštva, okupacije susednih teritorija i ubijanje novinara i političkih protivnika, povlađivale su mu, mazile ga i pazile, pa su čak dovele Evropu do energetske zavisnosti od Rusije. Na kraju se ruski režim infiltrirao u zapadne procese, uticao na Bregzit i američke predsedničke izbore, te usput finansirao kojekave desničarske pokrete širom zapadnog sveta. Zaista lukav plan, pametna politika, takva genijalnost nije viđena još od tridesetih godina prošlog veka i politike povlađivanja Hitleru. Posledice takve sumanute politike danas plaćaju Ukrajinci, najskupljom valutom: krvlju i životom.

Ljudski je grešiti, shvatiti gde si pogrešio, pa to ispraviti, što je i vidljivo u zapadnoj pomoći Ukrajini. Međutim, ponavljanje iste greške na drugom terenu već je malo manje razumljivo. Ako se odnos prema Putinovom režimu nekako i može shvatiti, jer Rusija ipak poseduje nuklearni arsenal, velika je zemlja, nije to lako pacifikovati – onda je odnos Zapada prema Srbiji posve nerazumljiv.

Aleksandar Vučić igra na istu kartu i ima isti odnos prema Zapadu, u kojem se javlja kao problematični subjekt koji ucenjuje: “Trpite nas i pomazite nas jer mi možemo postati prvorazredni izvor neprijatnosti”. I zapadni emisari ga trpe, maze i paze, a zahvaljujući tome Vučić postaje izvor dodatnih neprijatnosti i pravi probleme svim susedima. Dok Kristofer Hil i ostale diplomate povlađuju Vučiću, ovaj potčinjava Crnu Goru, pravi probleme u BiH, te izaziva radikalnu eskalaciju na severu Kosova. Razni huligani napadaju vojnike KFOR-a, ranjavaju desetine pripadnika NATO snaga – i nikom ništa. Maskirani razbojnici bacaju novinare na pločnik i premlaćuju ih, šutirajući ih gde stignu – i nikom ništa. Kad kosovska policija uhapsi izgrednike, kreću protesti i zapomaganja da je to napad na Srbe, ponovo se javljaju parole “hapse ih samo zato što su Srbi”, kao da je čitav svet lud i ne vidi šta se događa.

Podrška propasti

Tolerantan odnos prema Vučiću objašnjava se navodnim pokušajima zapadnih diplomata da ga odvoje od Rusije, te konačno približe Evropskoj uniji, Zapadu, NATO paktu. Očigledno je da se to ne dešava, zapravo je na delu suprotan proces, ali zapadni mudraci ne žele da priznaju propast svoje promašene politike, pa nastavljaju po starom. O rešavanju odnosa s Kosovom suvišno je govoriti, to niejdan ancionalista nikad nije planirao. Pritom, sve i kad bi hteo, Vučić ne bi mogao da definitivno okrene Srbiju ka Rusiji, da potpuno odustane od evropskog puta, jer bi to značilo ekonomski sunovrat koji njegov režim ne bi preživeo. Drugim rečima, Vučić preti praznom puškom.

Uprkos tome što Vučić već desetak godina vuče međunarodnu zajednicu za nos, laže ih i obmanjuje, gradeći rusku guberniju evropskim parama, zapadni emisari i dalje podržavaju njega, a kažnjavaju političke snage u regionu koje su istinske posvećene evropskom putu i zapadnim vrednostima. Zapadna podrška samo ojačava Vučićevu odlučnost da istraje na velikodržavnim planovima, na stvaranju Srpskog sveta, na fantazijama o srpskoj veličini koje su odavno sahranjene u masovnim grobnicama. Podrška ovakvoj politici takođe onemogućava srpsko društvo da se suoči sa sopstvenim zlom i ratnim nasleđem, da pogleda krvavoj istini u oči i da se pomiri sa susedima. Dakle, povlađivanje Vučićevoj agresivnoj politici onemogućava srpsko društvo da najzad krene putem ozdravljenja.

Krajnje je vreme da neko poruči zapadnim političarima ono što je Bezanson onomad uzalud govorio, samo ovog puta njegove reči treba primeniti na Srbiju. Poruka glasi: “Samo ako prizna stvarno u kakvoj se situaciji nalazi, Srbija će biti normalna – prihvatljiva i civilizovana, jednom rečju, evropska zemlja. Neće biti gore usluge od one ako je budemo pomagali u njenom hodu za himerama. S njom se treba ponašati onakvom kakva je, treba je forsirati da sebe prima takvom kakva jeste u stvari – to je ono što joj može biti od koristi”. Pa ko ima uši da čuje – neka čuje.