Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Žurnal)

U knjizi “Potonuli i spaseni”, poslednjoj koju je objavio za života, Primo Levi, italijanski hemičar i pisac koji je preživeo Aušvic, pripoveda o jednom nesvakidašnjem događaju u fabrici smrti. U gasnoj komori su pobijeni ljudi iz tek pristiglog konvoja, “nebeski odred” obavlja svoj uobičajeni jezivi posao, raspliće klupko leševa, pere ih šmrkom i prenosi u krematorijum gde će biti spaljeni, ali na podu pronalaze jednu devojčicu koja je još živa. Ništa slično se nikada nije desilo, devojčica je nekim čudom preživela trovanje gasom, ljudi su zbunjeni, kriju je, greju, hrane, propituju.

Devojčica ima 16 godina, ne snalazi se u vremenu i prostoru, ne zna ni gde je, prošla je čitavu surovu proceduru sprovođenja u logor ne shvatajući ništa.

“Nije shvatila, ali je videla; znači, mora da umre, i ljudi iz odreda to znaju, kao što znaju da i oni sami moraju da nestanu iz istog razloga”, piše Levi.

Dolazi esesovac Erih Musfeld, lekar koji je injekcijom povratio devojčicu mu izlaže slučaj, Musfeld prvo okleva, a potom donosi odluku: “Ne, devojčica mora da umre; da je starija, bilo bi sasvim drugačije, bila bi razboritija, možda bi mogli i da je ubede da ćuti o onome što joj se dogodilo, ali ima samo 16 godina: ne mogu se uzdati u nju”. Esesovac je ne ubija svojom rukom, poziva podređenog koji usmrćuje devojčicu udarcem u potiljak.

Dečak među leševima

Nakon rata, Musfeld je uhapšen, sproveden u Krakov, gde je osuđen na smrt i obešen. Osuđeni su i mnogi drugi nacistički zločinci, sprovedena je denacifikacija, započet je proces suočavanja sa prošlošću koji traje i dalje. Zgrožen nesagledivim razmerama počinjenog zla, svet je rekao: Nikad više. A onda su došle devedesete godine XX veka, i svet je prekršio dato obećanje. Ponovili su se konc-logori, masovni zločini, proterivanja, etnička čišćenja i genocid. Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić i hiljade njihovih ubica pretvorili su Bosnu i Hercegovinu u svoj, što reče pesnik Miodrag Stanisavljević, “lični vrt smrti”.

Tokom 12. i 13. jula 1995. godine srpske snage su mnoge Bošnjake prevezle u Bratunac i smestile u zgrade u okviru OŠ “Vuk Karadžić”. Odatle su ih odvozili u Orahovac da bi ih streljali na jednoj livadi. O tome je na suđenju Ljubiši Beari, Vujadinu Popoviću i Dragi Nikoliću, između ostalih, svedočio i zaštićeni svedok PW-101, koji ima nadimak Doktor. On je bio vojnik rezervnog sastava Zvorničke brigade, a 14. jula uveče je dobio zaduženje da dostavnim vozilom odveze do škole i Orahovca sanduke pune sendviča, peciva, sokova i vode. Deo provijanta je istovario kod škole, a onda je nastavio do Orahovca.

Tamo je video gomilu ljudskih leševa, ispostavilo se da hranu i piće dostavlja egzekutorima, kako bi se okrepili. Doktor je ovako svedočio: “Iz ovog brda leševa, koje nije više imalo ničega ljudskog, koje je činila samo gomila ostataka mesa, iz njega se pojavi jedno ljudsko biće. Kažem ljudsko biće, u stvarnosti je bio jedan dječak od pet ili šest godina. To je nevjerovatno. Nevjerovatno! Jedno ljudsko biće je odatle izašlo i krenulo prema puteljku na kome su stajali muškarci sa svojim automatskim puškama, radeći svoj posao”.

Osuđen na smrt

Tada je nastao sveopšti muk među ubicama. “Oni su iznenada spustili svoje oružje”, nastavlja PW-101, “svi su se ukočili, svi do jednoga. Jer tu je bilo samo ovo dijete. Da se radilo o čovjeku od 70 ili 80 godina, bilo bi strašno. Ali jedno bezgriješno, slatko dijete! To dijete je bilo poprskano komadićima tkiva iz utroba drugih ljudi”.

Kada je dečak izronio iz gomile leševa, dozivao je: “Babo, babo, gdje si?” Svedok kaže da je tu bio i jedan potpukovnik ili pukovnik, vrlo arogantan čovek, koji se okrenuo vojnicima i rekao im: “Šta čekate? Jednostavno završite s njim!” Vojnici koji su celog dana ubijali civile, odgovorili su: “Gospodine, vi sami imate pištolj, zašto vi s njim ne završite?” Oficir je onda naredio: “Uzmite to dijete, stavite ga na kamion i dovedite ga poslije sa drugom grupom, tada ćemo završiti s njim”.

Vojnici su uzeli dečaka i krenuli da ga stave u kamion, ali se on otimao. Svedok PW-101 je iskoristio nastalu gužvu, smestio dečaka u vozilo, odveo ga u bolnicu u Zvorniku i tako ga spasao. Dečak je tada imao sedam godina, zvao se Fahrudin Muminović, bio je ranjen u nogu i u ruku. Mladićevi koljači su ga pokupili zajedno s ocem i odveli na streljanje.

Trenutak oklevanja

Oficir o kojem govori svedok bio je potpukovnik, Vujadin Popović. Osuđen je pred Haškim tribunalom na doživotnu robiju. Za razliku od Eriha Musfelda, Popović se nije ni za trenutak premišljao, nije postojao čak ni taj časak oklevanja, odmah je sedmogodišnjeg dečaka osudio na smrt. Primo Levi kaže da je smrtna presuda bila pravedna kazna za esesovca, te da “onaj usamljeni tren odmah izbrisane samilosti svakako nije dovoljan da se Musfeld razreši greha”, ali smatra da je dovoljan da se i on “smesti, premda na samom rubu, u onu mutnu zonu dvosmisla koja se širi iz režima utemeljenih na strahu i pokornosti”.

Levi zna o kakvom je hladnokrvnom ubici i sadisti reč, ili se bar nadam da zna, pošto su na suđenju obelodanjena mnoga njegova zlodela. Jednom prilikom je, na primer, ubio 80 logoraša, pucajući im u potiljak, a potom se požalio lekaru na ubrzani rad srca. Lekar mu je rekao da je njegovo stanje posledica onoga što je upravo učinio, na šta se Musfeld obrecnuo, rekavši da je dijagnoza netačna, svejedno mu je da li je ubio pet ili stotinu ljudi, a razlog uznemirenosti može da bude samo to što previše pije. Uprkos svemu tome, Levi o esesovcu piše:

“Da je živeo u nekom drugačijem okruženju i u drugačijem dobu, verovatno bi se ponašao kao bilo koji drugi običan čovek”.

Moguće da je Levi u pravu, ali nije bitno. Musfeld je bio poslušni šraf mašinerije smrti, nije neophodno biti patološki slučaj da bi postao masovni zločinac, dovoljno je samo izvršavati naređenja i ne buniti se. To je bio njegov izbor, neki drugi ljudi su odbili da budu poslušnici nacističkog režima, mnogi su taj izbor platili glavom. Baš kao što su svoj izbor napravili i oni nebrojeni zločinci koji su godinama ubijali civile po Bosni samo zato  što su druge vere i nacije. Nije dovoljan jedan trenutak oklevanja kod zlikovca da bismo povratili nadu u čovečanstvo,

Levi je, čini mi se, bio preterano popustljiv.

Poricanje, relativizacija i glorifikacija genocida

Kako god bilo, srpska javnost za ovakve priče i moralne dileme nije previše zainteresovana, ali zato oblaporno guta sve one gadosti koje joj serviraju vlast, pola opozicije, nacionalistička intelektualna elita, crkveni oci, tabloidni besprizornici, medijski lažovi. Za većinsku Srbiju genocid u Srebrenici ne postoji, nije se nikada dogodio, genocid je zabranjena reč, sve je to izmišljotina srpskih neprijatelja i još jedna belosvetska zavera protiv Srba. Eventualno su u stanju da priznaju nekakav zločin, ali će i to odmah relativizovati i opravdavati, služeći se uobičajenim strategijama poricanja.

I to čini manje strašan deo javnosti, ima mnogo i onih koji glorifikuju ratne zločince, dive se masovnim ubicama i priželjkuju nove pokolje. Ima i onih koji 11. jula, umesto da bar malo zaćute, gromoglasno čestitaju srpskom narodu “oslobođenje Srebrenice”, kao što to čini Vladimir Đukanović, visoki funkcioner i narodni poslanik Srpske napredne stranke. O medijskom iživljavanju nad žrtvama da i ne govorim, to je redovna praksa u režimskim, ali i u mnogim medijima za koje naprednjaci nisu dovoljno nacionalno usmereni. U srpskim medijima o ratnim temama često govore ratni zločinci, negirajući da su bilo šta loše učinili, lažući i falsifikujući zlikovačku prošlost svom snagom.

Gromoglasno ćutanje

Ne želi većinska Srbija ni reč da čuje o ideološkoj pripremi za istrebljenje i genocid koju su izveli akademici, pisci i intelektualci, dehumanizujući Bošnjake, zagovarajući ideologiju krvi i tla, crtajući mape Velike Srbije, smišljajući ideje o “humanom preseljenju”. Odbija većinska Srbija da sazna elementarne činjenice, ne zanima je to što su ratovi i zločini osmišljeni u Beogradu, što je Srbija naoružavala, obučavala, organizovala i finansirala Karadžićevu i Mladićevu vojsku. Nije većinska Srbija zainteresovana ni za to što su razne paravojne formacije sačinjene od njenih komšija, rođaka i prijatelja odlazile preko Drine u pokolje i pljačku, pod kontrolom MUP-a Srbije.

Ne zanima većinsku Srbiju ni to što je upravo ona omogućila da ratni zločini i genocid budu izvršeni, dajući milione glasova Slobodanu Miloševiću, Vojislavu Šešelju i sličnim smrtonoscima. A pogotovo je ne zanimaju presude kojima je utvrđen genocid u Srebrenici, niti je u stanju da oseti minimum empatije prema pobijenim ljudskim bićima kojima su ubice raznosile kosti, sakrivajući svoj zločin.

Svakog 11. jula Srbijom odjekuje gromoglasno ćutanje koje narušava ono malo časnih ljudi koji se osećaju odgovorno jer je genocid počinjen u njihovo ime. Svi ostali svojim ćutanjem šalju, kako veli Nenad Dimitrijević, “implicitnu, ali dovoljno jasnu poruku žrtvama: njihovo stradanje nije bilo bitno juče, pa stoga nije bitno ni danas”. Šta drugo očekivati od zemlje kojom više od decenije neprikosnoveno vlada onaj što je samo nekoliko dana nakon počinjenog genocida, sa skupštinske govornice vikao: “Sto za jednoga”?