Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Al Jazeera)

Srpska košarkaška reprezentacija osvojila je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u Manili, što je obradovalo svakog ljubitelja sporta u Srbiji. Među ljubiteljima košarke posebno se istakao predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je ovim lepim povodom organizovao prijem za košarkaše.

Državni funkcioneri već dugo ugošćavaju sportiste nakon postignutih uspeha u svetu, nije tu tradiciju Vučić izmislio, ali ju je oberučke prihvatio, ne bi li nešto od sjaja zlatnih i srebrnih medalja prešlo i na njega.

Nadnaravna popularnost sporta je adut koji se ne sme propustiti. Pošto predsednik ne može da se pohvali uspesima na polju za koji je zadužen, koristi svaku priliku da se ogrebe o rezultate tuđeg rada. Nakon 11 godina naprednjačke vladavine, Srbija je i dalje po svim parametrima na dnu Evrope, kao jedna od najsiromašnijih zemalja, zarobljeno društvo, autokratija iz koje stanovništvo beži glavom bez obzira.

Ima se, može se

Takvo neveselo stanje za koje je sam odgovoran, Vučić pokušava da maskira i zabašuri sportskim dostignućima. U tome naizgled nema mnogo logike, ali obožavanje sporta ionako nije racionalna pojava, već je skopčana sa nekim drugim ljudskim potrebama, mahom emotivne i mitološke prirode.

Predsednik je u susretu sa košarkašima pokazao svu širinu svoje slovenske duše i nesebičnost u pogledu materijalnih stvari. Čvrsto je obećao da će svaki igrač dobiti premiju u iznosu od 200.000 evra, ako reprezentacija osvoji zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu naredne godine. Pohvalio se Vučić kako će “Srbija biti peta u svetu po visini premija za osvojeno zlato na Olimpijskim igrama”.

Ima se, može se, tamo gde ima, tamo se i preliva. Toliko je Srbija bogata zemlja da može da se takmiči sa najimućnijima u obasipanju uspešnih sportista dukatima. S pravom je napisao Mijat Lakićević: “Po čemu je to, ekonomski gledano, Srbija peta u svetu ili, sa druge strane, koji su to ekonomski parametri Srbije u poslednjih 10-12 godina poboljšani za 5-6 puta? Nema ničeg takvog. Sasvim obratno, ako je po nečemu među prvih pet u Evropi, onda je to po siromaštvu”.

Skupe premije i jeftini parizer

Samo par dana pre ove rasipničke najave, Vučić je u živom TV prenosu vadio najosnovnije potrepštine iz crvene korpe i najavljivao velika pojeftinjenja, kako bi siromašni građani uspeli nekako da prežive. Tom prilikom se slavodobitno uhvatio za pileći parizer i objavio da će kilogram ovog delikatesa ubuduće koštati samo 259 dinara. Dotični proizvod samo formalno u nazivu ima pridev “pileći”, u stvarnosti tu ima samo tri posto pilećeg mesa.

Takva je politička agenda naprednjaka: uspešnima, onima od kojih vlast ima koristi, sleduju enormne novčane nagrade; siromašnima sleduje nekvalitetna hrana po povoljnim cenama. No dobro, u nekim ranijim epohama bivalo je i gore, vladari su zaslužnima poklanjali čitava imanja, sa pripadajućim kmetovima i robovima. Dobro su siromašni prošli sa jeftinim parizerom, mlekom i krompirom, mogli su da završe i kao vlasništvo kakvog velmože.

Nakon prijema kod predsednika upokojene republike, usledio je doček košarkaša na balkonu Skupštine Beograda. Pridružio im se i Novak Đoković, na scenu je izašao Beogradski sindikat, omiljeni bend svakog Ilije Čvorovića, sindikalci su izveli pesmu posvećenu Đokoviću, a slavlje se ubrzo pretvorilo u nacionalistički dernek i divljanje. Svečanost je krunisana kolektivnim pevanjem ultimativnog litijaškog hita Danice Crnogorčević “Veseli se, srpski rode”, pa se srpski rod proveselio uz pominjanje Nemanjića, Petrovića, Obilića, i neizbežni srpski barjak što se vije od Prizrena do Rumije.

Na kraju je cela masa klicala “Kosovo je Srbija”, popularni košarkaški slogan, dobro znan svakom ljubitelju sporta. Slavila se srpska superiornost uz neizbežno troprstašenje, veličalo se to što nijedna nacija na svetu nema ovo što mi imamo, čitava manifestacija je otišla u smeru koji nije baš sportski, atmosfera je podsećala na one slavne mitinge s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Nedostajalo je samo da Beogradski sindikat otpeva “Dogodine u Prizrenu”, pa da utisak bude kompletan. Nakon dočeka, košarkaši su nastavili slavlje uz Cecu Ražnatović, Arkanovu udovicu, koja je osuđena zbog protivpravnog prisvajanja novca od transfera deset fudbalera FK Obilić. Vaistinu idealna pevačica za ovakvu prigodu.

Sublimacija rata

Kakve veze srednjovekovna dinastija Nemanjića ima sa košarkom, to ni medievalistima nije jasno. Pomenuti barjak je posveta nepretrgnutoj težnji velikosrpskog nacionalizma ka svojatanju tuđih teritorija, ali ni to nije baš lako povezati sa sportom. Zar ne bi moglo da se peva, na primer: Nek se srpski barjak vije od Pirota do Golije? Šta fali toponimima iz Srbije, ako se već proslavlja medalja srpske reprezentacije? Možda je košarkaški teren zapravo sveta srpska zemlja, samo nam to niko nije javio? Možda košarka, tenis i ostali sportovi nisu samo igra, već i nešto mnogo više, simbolička zamena za političke i ratne igre? Možda su pobede srpskih sportista neka vrsta utehe za poraze u besmislenim ratovima devedesetih?

S druge strane, možda ipak postoji neka srodnost između sporta i vojnih formacija, između sportskih takmičenja i ratnih dejstava. Francuski sociolog Žan-Mari Brom konstatovao je “srodnost sporta, njegovog načina organizacije, njegovog govora, njegove ideologije i njegovih vrednosti s vojnim svetom”. Brom piše: “Sport, kako su to zabeležili brojni sociolozi, jeste predsoblje rata. On predstavlja, na neki način, njegovu institucijsku simbolizaciju”. Takva sličnost ne mora biti nešto negativno, filozof i sociolog Edgar Moren smatra da je sport jedini stvarni izlaz za nagon borbenosti.

Sport može poprimiti različite funkcije, u zavisnosti od političkog i ideološkog konteksta u kojem nastaje. U kapitalističkom društvu forsira se takmičarski duh, kult uspešnih, izbacivanje neuspešnih i slično, dakle – reprodukcija vladajuće ideologije. U socijalizmu je negovan kult amaterskog sporta, fizičke kulture, a u militarizovanim društvima kakvo je srpsko naglašava se upravo ovaj borbeni, militantni aspekt sporta.

Nemačko sportsko ludilo

Masovna histerija oko sportskih dostignuća, medalja i pobeda najviše podseća na “sportsko ludilo” o kojem govori Sebastijan Hafner u “Istoriji jednog Nemca”. Njegovo pravo ime je Rajmund Precel, bio je nemački pravniki i novinar, rođen 1907. godine, a u knjizi beleži sećanja koja pokrivaju period od 1914. do 1933. godine i opisuje stanje duha u Nemačkoj koje je omogućilo dolazak nacista na vlast. Hafner opisuje kako se Nemačka u periodu od 1924. do 1926. razvila u sportsku velesilu, te kako je i sam, kao šesnaestogodišnjak, podlegao nemačkom masovnom ludilu u vremenu kad su bokseri i trkači postali narodni heroji.

Svoje oduševljenje za sport Hafner poredi sa entuzijazmom za rat koje je imao kao sedmogodišnji dečak. “Sportski izveštaji igrali su ulogu kao pre deset godina vojni izveštaji, a ono što su tada bile brojke zarobljenika i cifre plena, to su sada bili rekordi i vremena trčanja. ‘Houben pretrčao 100 metara za 10,6’, to je izazivalo tačno ista osećanja kao svojevremeno ‘Zarobljeno 20.000 Rusa’”, priseća se Hafner. Sportsku maniju različito su doživljavali na desnici i na levici. Nacionalisti su smatrali da je to sjajna zamena za nedostajuću vojnu obavezu.

Levičari su imali svoju verziju, Hafner kaže: “’Levičari’, pametnjakovići i time u krajnjem ishodu (kao i uvek) skoro još gluplji od ‘nacionalaca’, smatrali su veličanstvenim izumom što će se od sada ratnički instinkti trčanjem i telesnim vežbama ‘prazniti’ na mirnom zelenom travnjaku i u tome su videli spas za svetski mir”. Hafner je vrlo kritičan prema ovakvom načinu razmišljanja, pa veli: “Nisu dolazili na pomisao da se draž ratne igre, stari oblik velikog, napetog nadmetanja nacija, ovde samo uvežbavala i održavala u budnom stanju – a da ‘ratnički instinkti’ nipošto nisu ‘iživljavani’. Nisu uviđali tu vezu, a ni povratak na staro”.

Nacionalne svete krave

Hafnerove reči neobično podsećaju na atmosferu današnje Srbije. Mogla je proslava srebrne košarkaške medalje da izgleda i sasvim drugačije, bez bildovanja nacionalističkih mišića, uz muzičare koji nisu ideološki podmladak Memoranduma SANU, uz pevanje sportskih pesama ili songova koji ne pozivaju na osvajanje i podjarmljivanje susednih zemalja. Moglo je sve da prođe i bez grebanja političara o uspehe sportista, bez srbovanja i širenja nacionalističke histerije. Moglo je, ali u nekoj drugačijoj zemlji. U naprednjačkoj Srbiji sport se tretira kao sublimacija rata, sportska takmičenja kao nastavak nekih davnih bitaka, a sportisti kao kosovski vitezovi koji se svete neprijateljima za sve nacionalne poraze i frustracije.

Sport je postao još jedan nedodirljivi tabu o kojem se ne sme kritički razmišljati, uz mnoge slične svete krave kao što su narod, crkva, nacionalizam, Aleksandar Vučić, država, tradicionalne vrednosti, pravoslavlje, svetosavlje, Kosovo kao srce Srbije i slične ideološke fantazije. Nikakva skepsa tu nije dozvoljena, jedino je moguće klečati i obožavati narečene nacionalne kumire, sve drugo je čista jeres, otpadništvo i nacionalna izdaja.

U takvoj atmosferi nemoguće je racionalno razgovarati o obogotvorenim predmetima nekritičkog obožavanja, pa nije ni čudo što se oko njih plete atmosfera masovnog ushićenja, zaluđenosti i histerije. Što reče Žan-Mari Brom, “u nerazvijenim zemljama, sport je istinski opijum naroda”. Doduše, ni u ostatku sveta racionalan pristup nije na ceni, i tu ima mahnitosti u neizmernim količinama, pogotovo otkad je sport postao ozbiljan biznis koji obrće astronomske količine novca.

Otrežnjujuće reči

Zato ima smisla podsetiti na reči bivšeg fudbalera Ivana Ergića, nekadašnjeg kapitena Bazela i državnog reprezentativca, izrečene u jednom intervjuu pre ravno deset godina: “U profesionalnom smislu, kada se osvrnete i pogledate sve te medalje, trofeje i titule, za koje vam sugerišu da je to, kako bi mladi u žargonu rekli, ‘vrh’ i ostvarenje nekakvog sna, ako ste brutalno iskreni prema sebi vidite koliko je sve to isprazno. Govore vam da ste ušli u istoriju zbog ove ili one titule, stalno se koriste neke hiperbole i glorifikacije, a ustvari su to najobičnije koještarije, zato što u ljudskom smislu nisi stvorio nikakvu dodatnu vrednost, nisi oplemenio ni sebe ni druge. Za mene je porazna činjenica da sat vremena socijalne radnice, lekara ili učitelja u konkretnom ljudskom smislu više vredi nego moja čitava karijera”.

Zaista otrežnjujuće reči, sušta suprotnost gotovo svemu što možemo čuti i pročitati u medijima i na društvenim mrežama. Male su šanse da ćemo ikada živeti u svetu koji drži do pravih vrednosti, u kojoj su na najvećoj ceni ljudske delatnosti koje oplemenjuju čovečanstvo. U takvom svetu socijalne radnice, lekari i učitelji spadali bi u najpoštovanija i najpoželjnija zanimanja. Teško je čak i zamisliti takav svet, a pitanje je i da li je njegovo ostvarenje uopšte moguće. Međutim, nešto drugo je sasvim moguće i lako izvodljivo: kritički sagledavati realnost, negovati svest o stvarnoj lestvici vrednosti i ne podlegati masovnim histerijama. Svejedno da li su ta kolektivna ushićenja nacionalne, sportske, verske, političke ili bilo koje druge prirode.