Tomislav MARKOVIĆ (Antena M)

Živimo u vremenu opšte histerije, raspomamljenih strasti, nabujale iracionalnosti i navijačkog zanosa. Razum, racionalni argumenti, oprezno promišljanje, mukotrpno traganje za istinom – nisu na velikoj ceni. A kako bi i bili kad minimalna upotreba razuma trenutno razvejava popularne zvanične dogme u prah i pepeo.

Evo, na primer, slučaj stvaranja Srpskog sveta, odnosno širenja uticaja režima Aleksandra Vučića na okolne zemlje. Srbija je uložila silne novce, logistiku, infrastrukturu, angažovala sve moguće resurse kako bi Crnu Goru vratila u svoju sferu uticaja. Crkva je tu odigrala ključnu ulogu tokom litija, a nastavila je i nakon pobede litijaške kontrarevolucije, evo ga patrijarh Porfirije u Crnoj Gori, baš pred popis, da podeli instrukcije.

Višak iracionalnosti

Čak i kad se čovek stavi u tuđu kožu, čak i kad preduzme napor razumevanja ideja koje su mu strane, opet ostane jedan višak iracionalnosti koji se ne da objasniti. U redu litije, odbrana i zaštita svetinja, borba protiv zakona kojim bi drevni hramovi, manastiri i groblja postali vlasništvo države. Dobro, neka je tako, ali zašto bi groblja na kojima se vekovima sahranjuju generacije vaših predaka postala vlasništvo institucije iz druge države?

Hoćete da se pokorite Srbiji, možda čak i da se prisajedinite, u redu, ali zar nije promućurnije, pametnije, racionalnije imati nekakvu autonomiju u tom savezu, pogotovo što je partner kudikamo veći od vas? Svi ste Srbi, Crnogorci ne postoje, ma niko ne postoji osim Srba, naroda najstarijeg, u redu, ali zašto se odricati svoje samostalnosti i predavati vlast i vlasništvo nekom tamo, u dalekom Beogradu, ko ne razlikuje Pljevlju od Nikšića?

Čovek ima potrebu da veruje u nešto, treba mu totem pred kojim će da zanemi, pogne glavu, svetinja u koju se ne sumnja, treba mu apsolutni autoritet, instanca koja je iznad svega zemaljskog. U redu, može se to razumeti, ali zašto bi to morala da bude baš srpska crkva na čelu sa patrijarhom Porfirijem, desnom rukom autokrate Aleksandra Vučića? Pa to ne bi prihvatio ni najnaivniji čovek na svetu.

Truli koren

Došao Porfirije u Podgoricu, pa ubeđuje vernu pastvu da je koren srpskog naroda baš tu, u glavnom gradu Crne Gore i u celoj zemlji. Pa zar do juče koren srpskog naroda nije bio na Kosovu? Zar Kosovo nije sveta srpska zemlja, najskuplja srpska reč i 15 posto srpske duše? Zar nisu onomad na mitingu “Kosovo za patike” urlali: Ima li ovde nekog da nije sa Kosova? Kako to preko noći Crna Gora postade sveta srpska zemlja? Ili je Kosovo i dalje kolevka srpstva, a Crna Gora koren drveta od kog je tu kolevku izdeljao nepoznati stolar? Nešto se tu ne uklapa, izgleda da Porfirije improvizuje na licu mesta, pa usklađuje priču po potrebi, ne mareći mnogo za doslednost, a još manje za činjenice.

U izvanrednom tekstu “Prvoslav Perić po osmi put među crnogorskim Srbima” Aleksandar Radoman je pobrojao šta je sve Porfirije izvrnuo, falsifikovao i slagao. Između ostalog, udario je i na svetog Stefana Prvovenčanog. Čovek laže, pa se Bogu moli, a da ne trepne. Pa ako mu nisu sveti ni sopstveni svetitelji, zašto bi mu bile svete vaše svetinje? Zaboravimo na trenutak uzavrele strasti, političke i verske borbe, afekte i amoke – poveriti srpskoj crkvi i patrijarhu Porfiriju bilo šta na čuvanje nije baš razumno i racionalno. Ako vam je rođeni brat lažov, nasilnik i raspikuća, teško da biste mu poverili dragocenosti na čuvanje, koliko god vam bio drag.

Nepristojna ponuda

Može se razumeti i želja mnogih građana manje države da svoju sudbinu vežu za neku veću državu. U redu, prihvatam. Samo što u toj priči dominiraju sentimenti, osećanja, nacionalna, verska i druga, identitetska pitanja i slične stvari. Ni reči o nekim vrlo konkretnim, praktičnim, ovozemaljskim pitanjima. Politika bi trebalo da podrazumeva sklapanje racionalnih aranžmana. Srbija želi da pokori Crnu Goru, da od nje napravi još jednu srpsku državu, pritiska sa svih strana, služi se svim sredstvima, očekujući da će građani Crne Gore na to pristati.

Zašto bi građani Crne Gore na to pristali, bez obzira kako se osećaju u nacionalnom, verskom i svakom drugom pogledu? Pustimo osećanja, pogledajmo činjenice. Šta Srbija ima da ponudi Crnoj Gori? Šta Srbija ima da ponudi bilo kome? Ekonomski prosperitet? Evropsku perspektivu? Uređeno društvo? Vladavinu prava? Jednakost pred zakonom? Vrhunsko obrazovanje? Moderne tehnologije? Moćnu privredu koja se nezaustavljivo razvija? Mir, toleranciju, solidarnost? Stabilnost i sigurnost?

Dobre odnose sa susedima? Poštovanje Ustava i zakona? Bezbedne škole? Efikasnu borbu protiv kriminala? Sekularno društvo gde su država i verske zajednice razdvojene? Slobodu medija, mišljenja i govora? Zdravstveni sistem u kojem se ne čeka mesecima na najosnovnije preglede? Povoljno poslovno okruženje? Temeljnu zaštitu radničkih prava? Poštovanje verskih, nacionalnih i seksualnih manjina i njihovih prava? Slobodne izbore? Demokratiju? Antifašizam? Mirno okruženje idealno za život, zbog kog milioni žele da dođu da žive u Srbiji, pa broj stanovnika neprestano raste? Elementarnu empatiju prema stradalnicima ovog sveta? Moralni kodeks?

Pa… ništa od navedenog. Zapravo, sve je sasvim suprotno u Srbiji, pa nije ni čudo što se za deset godina naprednjačke vladavine broj stanovnika smanjio za najmanje 700.000. Pa zašto bi onda bilo ko pri zdravoj pameti želeo da bude u sferi uticaja Srbije i Vučićevog režima, da bude vazal jednom balkanskom autokrati, učesniku udruženog zločinačkog poduhvata, osobi koja je karijeru napravila na nesreći svog i svih drugih naroda u regionu? Srbija ne zna ni šta bi sa sobom, a kamoli sa drugim državama. Zato se neprekidno i bavi Crnom Gorom, Bosnom i Herecegovinom, Kosovom – kako bi do beskraja odložila suočavanje sa sobom i odložila do beskonačnosti početak uređivanja sopstvenog društva.

Ima neka tajna veza

Ponekad je protivnika najlakše tući njegovim sopstvenim oružjem, pogotovo ako je protivnik sklon falsifikatima, manipulacijama, obmanama i zapravo nema šta da ponudi. U Kulturnom dodatku slavne “Politike” Matija Bećković je aprila 1991. godine objavio pesmu “Vezivanje uz mrca”. U prvom delu pesme nacionalni bard piše o turskom kažnjavanju prestupnika tako što bi živog čoveka vezali za leš, razvijajući tu morbidnu sliku do detalja. Potom pesnik tu sliku proširuje na drugi nivo, praveći paralelu između drevne kazne i mogućnosti da se čitava zajednica priveže za nešto mrtvo, za propalu ideju, politiku, ideologiju.

Kaže Matija: „Kao što se za mrca / Vezuje jedan čovek / Može i ceo narod // I ne samo za mrtvog čoveka / nego i za mrtvu ideju. // Vezivanje živog duha / Uma i jezika naroda / Za umrlu misao / Preminulo slovo / Izdahnuli izvor / Bivšu veru / Nadu crkotinu / Ideju lešinu / I epohu mrcinu / Podmiruje i narod / Istom cenom / Kao i vezivanje za mrca”. Naravno, mrtva ideja o kojoj pesnik peva je socijalistička, levičarska, marksistička, jugoslovenska, reč je o Titovoj Jugoslaviji i svemu što ona predstavlja.

Mogao bi se neko zapitati – ako je ta ideja već bila mrtva, zašto ste onoliko mastila i krvi prolili da je ubijete? Ako je bila pokojna, zašto se na hiljade vas skakavaca angažovalo da je zatučete? Pa čak i nakon što je vaš ubilački poduhvat uspeo, i dalje ta ideja živi, u nostalgiji za jednim boljim, mirnijim periodom kad nam nisu carevali zlikovci, masovne ubice i nacionalistički bašibozuk.

Okrečeni grob

Dobro, to je druga tema, vratimo se na našu. Treba priznati, Matija je u pravu, može ceo narod da se veže za mrtvu ideju, može živi duh da se priveže za umrlu misao i izdahnuli izvor, za bivšu veru i nadu crkotinu, i tako da sebi zacrta siguran put u propast. Upravo su Matija i njegova Memorandum-dum sabraća učinili sve što je bilo u njihovoj moći da se srpski narod veže za mrtvu, devetnaestovekovnu ideju velikosrpskog hegemonizma, nacionalizma, šovinizma, pa su nas doveli do katastrofe. Naravno, ideolozi i vrhovnici te mrtve ideologije su sjajno prošli, namlatili pare, napravili karijere, a obični ljudi su nastradali, po starom dobrom običaju.

Nacional-skakavcima tuđeg stradanja i propadanja nikad dosta, pa su sad rešili da za mrtvaca ponovu privežu i one koji su se od njega na jedvite jade odvezali. Iza svih tih sumanutih akcija, pritisaka, propagandnih mantri, posrbljavanja, nasrtanja na druge identitete, primoravanja, potkupljivanja, nacionalnog inženjeringa – stoji jednostavna, tužna istina: današnja Srbija nema nikome ništa da ponudi. Nakon tri i po decenije glavinjanja, lutanja i doborovoljnog odsecanja od demokratskog sveta, postali smo mrtvo društvo. Satirući druge satrli smo i sami sebe. Nikakva šminka tu ne pomaže. Okrečeni grob je i dalje grob, da se poslužim slikom iz jedne svete knjige koju naši duhovnici organski ne podnose.