Piše: Slavoj ŽIŽEK (Peščanik)

„Moramo razdvojiti Jevreje u dve kategorije, cioniste i pristaše asimilacije“, pisao je 1935. Rajnhard Hajdrih, jedan od arhitekata Holokausta. „Cionisti ispovedaju striktno rasni koncept i, kroz emigraciju u Palestinu, pomažu izgradnju vlastite jevrejske države… Želimo im dobro i imaju našu službenu naklonost.“

U Hajdrihovim okvirima, stvaranje države Izrael je predstavljalo trijumf cionizma nad asimilacionizmom. Ali je takođe komplikovalo tradicionalnu antisemitsku percepciju Jevreja kao naroda bez korena. To je bio stav Martina Hajdegera kada je 1939. pozvao da se ispita „predispozicija Jevreja za planetarni kriminal“:

„Sa svojim izraženim darom za proračunatost, Jevreji ‘žive’ po principu rase, i zaista je tako bilo izuzetno dugo, zbog čega se i sami najoštrije opiru njegovoj nesputanoj primeni. Postavka rasne prokreacije ne izvire iz samog ‘života’, već iz jačanja života mahinacijom (Machenschaft). Takvo planiranje dovodi do potpune neukorenjenosti naroda njegovim uprezanjem u jednoobrazno konstruisanu i optimizovanu postavku svih entiteta. Zajedno sa neukorenjenošću ide i samootuđenje naroda – gubitak istorije – odnosno područja odlučivanja za bitak kao takav (Seyn).“

U osnovi tih reči nalazi se filozofska opozicija između punog života u konkretnom svetu i poricanja takvih duhovno-istorijskih korena gde se sva „spoljna realnost“ posmatra samo kao nešto čime se manipuliše i što se iskorišćava. Ali šta se dešava kada navodno kosmopolitska rasa bez korena počne da pušta korene? Sa cionizmom, pisao je 2015. francuski filozof Alen Finkelkrot, „Jevreji su danas izabrali put ukorenjavanja“.

Lako je u ovoj tvrdnji razaznati odjek Hajdegerovog uverenja da sve suštinske i velike stvari zahtevaju domovinu tipa „krv i tlo“. Ironija je u tome što se prizivaju antisemitski klišei o neukorenjenosti da bi se legitimisao cionizam. Dok antisemitizam zamera Jevrejima što nemaju korena, cionizam pokušava da koriguje taj navodni neuspeh. Nije ni čudo što mnogi konzervativni antisemiti i dan danas žestoko podržavaju ekspanziju Izraela. Problem je, naravno, što ekspanzija, pod vladom izraelskog premijera Binjamina Netanjahua, sada znači naseljavanje i aneksiju Zapadne obale – traženje korena na mestu koje su vekovima naseljavali drugi narodi.

Nailazimo na sličan problem sa različitim tumačenjima tradicionalne jevrejske izreke „dogodine u Jerusalimu“, koja se izgovara na kraju Sedera (ritualnog obroka kojim se obeležava početak praznika Pashe). Kako je to svojevremeno opisano, „mnogi Jevreji koji čvrsto veruju u važnost jevrejske države smatraju da je ’dogodine u Jerusalimu‘ izraz potrebe da se zaštite Jerusalim i Izrael kakvi postoje danas. Drugi misle da je ‘Jerusalim’ koji se pominje na Sederu više ideal onoga što bi Jerusalim i Izrael mogli biti – za njih je ‘dogodine u Jerusalimu’ molitva da se Izrael približi tom idealu. Ili bi ‘Jerusalim’ mogao biti opšti simbol utopije, a ‘dogodine u Jerusalimu’ bi mogla biti lična odluka da u narednoj godini bude mir na Zemlji.“

Te verzije reprodukuju dualnost transcendentalnog i empirijskog. „Jerusalim“ je ili apstraktno duhovno mesto izbavljenja ili stvarni grad sa stvarnim ljudima, zgradama i verskim spomenicima. Ne iznenađuje da su neki muslimanski fundamentalisti prilično naklonjeni „transcendentalistima“ koji veličanje stvarnog grada smatraju bogohuljenjem. Sredinom 2000-ih, kada je tadašnji iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad organizovao konferenciju sa koje je pozvano na uništenje države Izrael, ugostio je nekoliko prijateljskih „transcendentalnih“ rabina. To je bila inverzija Hajdrihovog stanovišta: u redu je imati Jevreje u našoj sredini; jevrejska država je ono što je neprihvatljivo.

Ali postoji i treća, krajnje opasna verzija poruke „dogodine u Jerusalimu“ koja nudi sintezu ova dva tumačenja. Oni koji je podržavaju kažu: „Pošto sad imamo Jerusalim, sledeću godinu možemo da iskoristimo da srušimo palestinske zgrade i obnovimo biblijski Hram na mestu gde se sada nalazi džamija Al-Aksa.“ Borba za Jerusalim tako postaje sveti poduhvat. Čak i ako je zločin počinjen, počinioci neće snositi nikakvu krivicu (u svojim očima) jer uspostavljaju novi legitimni poredak. Zvuči kao stari vic u kom se meštani hvale da kod njih nema kanibala: „Juče smo pojeli poslednjeg.“

Ali hajde da budemo jasni šta se zaista dešava. Koristeći jevrejske žrtve da opravdaju ekspanzionističku agendu, Izraelci koji podržavaju aneksiju cinično iskorišćavaju sećanje na Holokaust. Oni koji nude bezuslovnu podršku Izraelu na taj način takođe podržavaju aktuelnu izraelsku vladu protiv liberalne opozicije koja se protivi naseljima i širenju. Ipak, taj ekspanzionizam predstavlja vodeći izvor antisemitizma u savremenom svetu.

Među zemljama koje daju punu podršku Izraelu je i Nemačka, gde mnogi sa desnice upozoravaju na „uvezeni antisemitizam“ (importierter Antisemitismus). Implikacija je da svaki novi talas antisemitizma u Nemačkoj nije nemački fenomen, već pre rezultat muslimanske imigracije. Ali zašto je onda toliko mladih levičara na zapadu takođe odbilo da izrazi solidarnost sa Izraelom nakon Hamasovog napada 7. oktobra? Zašto mladi Amerikanci dele „Pismo Americi“ Osame bin Ladena na TikToku?

Odviše je lako reći da oni naprosto gaje simpatije za Hamas. Zapravo, mnoge od učesnika na propalestinskim protestima ujedinjuje opštiji stav da su spoljne politike i vojni aparati Sjedinjenih Država i njihovih zapadnih saveznika u obavezi prema krupnom kapitalu i njegovoj eksploataciji ostatka sveta. Ponekad je vrlo tanka linija koja razdvaja istinsko nezadovoljstvo kapitalizmom od one vrste „antikapitalističkog“ populizma koji se može naći u Bin Ladenovom pismu.

Mnogi liberali su izrazili svoju podršku Izraelu i istovremenu zabrinutost zbog broja civila – posebno dece – ubijenih u Gazi. Rastu simpatije prema Palestincima kao žrtvama, uz priznanje njihovog prava da se odupru ekspanzionističkim nasrtajima. Ali kako da se odupru, a da ne postanu antisemiti? Na to pitanje smo dosad dobili samo ćutanje i stid.