Oni od nas kao nešto traže, a mi se kao pravimo da njima nešto dajemo.

Ova parafraza neodoljivo me podsjetila na Bahrudina Kaletovića, onog vojnika JNA na početku rata u bivoj Jugoslaviji koji je na pitanje zašto ratuje ostao upamćen po zdravorazumskoj formulaciji besmisla: ”oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo”.

Ne znam da li bi Bahrudin danas, da je živ, ovako opisao odnos Srbije i Evropske unije. Meni se čini da poređenje ima smisla. I da je poslije više od dvije decenije pukla ljubav Srba i Evropljana i da će sve što slijedi biti samo svođenje računa za konačni razlaz.

Bojim se da nema ništa od evropskih integracija Srbije. Kraj evropskog puta Srbije je blizu, iza ćoška. Ali ne zato što stižemo u Brisel s paketom sprovedenih reformi i modernizovanom zemljom i spremni za članstvo nego zato što smo se na pola puta popišmanili od daljeg putovanja, umorni od ispunjavanja evropskh zahtjeva i ubijeđeni da evropske vrijednost nisu za nas, piše Miša Brkić za beogradski list Danas.

Naprednjačka vlast već izvjesno vrijeme vreba pogodnu priliku da ispovraća svoju dugogodišnju frustraciju prema Evropskoj uniji.

Takva prilika ukazala se usvajanjem Rezolucije Evropskog parlamenta koja je suštinski ogolila pred svjetskom javnošću način vladanja u Srbiji i zatražila međunarodnu istragu sumnjive naprednjačke pobjede na decembarskim izborima.

Bio je to zgodan trenutak da Srbija povuče ručnu i nagovijesti kraj daljeg putovanja u Evropu. Neće to biti jednokratna odluka začinjena talambasima, biće to serija poteza (ali ne u beskonačnost) kojima će vlast u Beogradu ispotiha kočiti i na kraju odustati od evrointegracija Srbije.

Predsjednik države sigurno neće čekati skrštenih ruku da Unija otkrije i objavi šta se dogodilo na decembarskim izborima.

Prvi put jedna značajna evropska institucija (ne ministar ili izaslanik) javno je objavila da je u Beogradu ”car go”.

Duh Rezolucije odiše neskrivenim titulisanjem Srbije kao autokratske države koja satire demokratiju i institucije, sumnjiči vlast za lopovluk na izborima i traži međunarodna istraga njenih nepočinstava.

A Beograd kao da je jedva čekao nabačenu loptu z Brisela. Njegov odgovor bio je pun radikalske žuči, začinjene euforijom ugrožavanja nacionalnog suverenteta i poređenja s ultmatumom Austro Ugarske iz 1914. godine (početkom Prvog svetskog rata).

U pozadini takve reakcije neskriveno je poslata poruka Briselu – dosta smo vas trpjeli, ”good bye”.

Godinama već naprednjaci vuku za nos Evropsku uniju koja je to tolerisala, sve se nadajući da Srbija zaista ima iskrene namjere prema evropskim integracijama.

Srbija, međutim, već nekoliko godina pod naprednjačkom vlašću upadljivo stagnira (u izgradnji pravne države, jačanju demokratskih institucija, poštovanju ljudskih sloboda) i ne napreduje u približavanju evropskim vrijednostima.

EU se često i zarad trulih kompromisa pravila da ne vidi očigledno učvršćivanje autokratskog režima, tolerisala razaranje demokratije, institucija i slobode izražavanja i finansirala cementranje takve vlasti a ne modernizaciju zemlje (zašta su inače namenjeni evropski fondovi).

Istovremeno, naprednjačka vlast godinama koristi neiskrenu i od suštine ispražnjenu retoriku ”o strateškom interesu Srbije” iza koje se krije jedino motivacija za uzimanjem novca iz evropskih fondova kojima se pomaže funkcionisanje autoritarnog režima a ne finansiranje reformi državne uprave, jačanje demokratskh institucija i podizanja kapaciteta društvenih djelatnosti u korist građana.

Predstavnici režima u Beogradu papagajski ponavljaju kako Srbija napreduje u evropskim integracijama, čak se i ljute kad im neko dobronamjerno spočitava sporost i neznanje, samo da bi nastavili da uzimaju i troše novac iz EU fondova.

Zanimljiva je činjenica da se nikad do sad nije oglasila Misija Evropske unije u Beogradu da kaže kako je, recimo, samo jedan evro te pomoći nenamjenski potrošen.

Ma, da li je moguće da niko iz vlasti nije do sad ukrao jedan euro na projektima realizovanim u Srbiji. Ili podatak o bezgrešnosti srpskih činovnika možda sugeriše da je katastrofalno loša kontrola trošenja novca evropskih poreskih obveznika, koji je stigao u Srbiju kao bespovratna pomoć i donacija?

Nagoveštaj Evropskog parlamenta da je ”car go” ujedno je i potvrda da Evropskoj uniji curi strpljenje prema Srbiji, a srpska vlast to je iskoristila da demonstrira kako joj je dojadilo evropsko ”popovanje” o demokratiji, pravnoj državi, slobodi i ljudskim pravima.

”Rezolucije dolaze i prolaze”, s visokom dozom prezira otpozdravljaju Briselu iz Beograda predsjednik Srbije i njegova službenica-premijerka.

Ovog puta Evropska unija se, izgleda, ozbiljno zabrinula i odlučila da neće olako preći preko višegodišnjeg vučenja za nos i da će insistirati na punoj istrazi decembarskih izbora u Srbiji.

To više ne liči na trule kompromise kakvih je do sada bilo između Beograda i Brisela, to je sada pitanje kredibiliteta evropskih institucija i same Unije. S druge strane, teško da će predsednk Srbije pristati na međunarodnu arbitražu i rizikovati da ga proglasi lopovom (ma kako to bilo diplomatski sročeno) koji je pokrao izbornu volju građana.

Tu vrstu blamaže (odnosno, poraza) teško da bi mogao da opravda pred svojim pristalicama.

U takvoj situaciji male su šanse za kompromise Brisela i Beograda kakvih smo se do sada nagledali i rastu šanse predsjednika Srbije da otkači srpski vagon od balkanskog ”Orijent ekspresa” koji taljiga ka Briselu, što je scenario budućnosti na koji tipuju domaći jastrebovi.

Vlast u Srbiji nije zatečena situacijom. Jeste uvrijeđena zbog javnog poniženja, ali nije iznenađena. Ona se godinama sprema za ovakav briselski ultimatum.

Vezivanjem za Rusiju i Kinu naprednjački režim gradio je u očima svojih pristalica alternativu Evropskoj uniji. Strategija sjedenja na tri stolice bila je poruka Evropskoj uniji (druga je stvar da li je ona to htela ozbiljno da tumači) da Srbija ima alternativu.

Tako zvuči i izjava predjsednika Srbije od prije neki dan (treći put ponovljena) da je Kina postala drugi ekonomski partner Srbije, odmah iza Evropske unije.

Znači li to, nastavi li se dosadašnjim tempom saradnje, da će Peking uskoro postati prvi ekonomski (pa i politički) partner Srbije? I šta će Srbiji onda Evropska unija, neizgovoreno je ali vrlo jasno kandidovano pitanje.

Režimski mediji i naprednjačka kohorta dugo i svakodnevno grade narativ srpskog bratstva s Pekingom i Moskvom, truju javnost navodnim manama, izopačenostima i nesposobnostima Evropske unije, a veličaju državni model upravljanja u Kini i Rusiji.

Takva nimalo slučajna i od režima strogo kontrolisana propaganda obezbijedila je većinsku podršku naroda protiv EU (što je krunski argument vladajućim političarima za sporost evrointegracija) ali je vice versa razotkrila nesposobnost političke nomenklature da artikuliše evropsku viziju modernizacije Srbije i lagano ”u ime naroda” na srpskom plodnom tlu posadi ”pelcar” donijet iz Pekinga i Moskve.