Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Rat na istoku Evrope ušao je u treću godinu bez perspektive da će se u dogledno vreme okončati, ali sa svim izgledima da će nastaviti da izaziva tektonske promene na globalnom nivou.

Godišnjica ruske invazije Ukrajine 24. februara 2022. nije bila datum za slavlje. Nijedna strana niti definitivno pobeđuje niti gubi. Ukrajina plaća visoku cenu razaranja zemlje i, kao i Rusija, podnosi ljudske žrtve koje se mere desetinama ako ne i stotinama hiljada poginulih.

Inicijativa je trenutno na strani Rusa. Posle meseci žestokih borbi zauzeli su grad Avdiivka, što je njihov najveći uspeh od preuzimanja kontrole nad Bahmutom pre devet meseci. Ispostavlja se da bi treća godina rata mogla da bude najteža po Ukrajince kojima samo preostaje da veruju da neće presušiti pomoć Zapada.

Po tumačenjima iz Kijeva, Avdiivka nije pala zato što je oslabila volja za odbranom slobode, već zbog nedostatka vazdušne odbrane i municije. U novembru je jedna tenkovska brigada dobijala 300 granata svakih deset dana. Vatrena (ne)moć sada se meri ograničenjem na deset granata dnevno.

 Suočen i sa zamorom trupa na 1.000 kilometara dugom frontu, predsednik Volodimir Zelenski traži mobilizaciju još pola miliona vojnika, ali njegova i sudbina zemlje su u rukama Zapada. Bez hitnih isporuka teško da će zaustaviti rusko napredovanje i zauzimanje teritorija na istoku Ukrajine, što je jedan od ključnih ratnih ciljeva Vladimira Putina. Evropska unija nedavno je odobrila paket finansijske pomoći vredan 50 milijardi eura. Iako tek svaki deseti Evropljanin veruje da Ukrajina može da pobedi, vojne isporuke Kijevu postaju dugoročni strateški cilj.

Problem je sa Sjedinjenim Državama koje su najveći snabdevač savremenim oružjem i municijom. Američka administracija uspela je da u Senatu, koji je pod kontrolom demokrata, provuče zakon o pomoći od 60 milijardi dolara, ali je pitanje da li će to uspeti i u Predstavničkom domu, u kome se republikanska većina protivi novim fondovima za naoružavanje Ukrajine.

Predsednik Joe Biden uverava nervozne saveznike da Washington funkcioniše, ali zašto bi mu verovali? On nije u poziciji da garantuje da će obećana pomoć biti isporučena brzo. Upitan da li je uveren da će dodatna podrška stići pre nego što Ukrajina izgubi još teritorije, mogao je samo kratko da kaže: “Nisam.”

Kako su pokazale debate na bezbednosnoj konferenciji u Munichu, u istom hotelu u kome je Putin 2007. upozoravao da širenje NATO-a na istok predstavlja pretnju Rusiji, Evropljani strahuju od mogućnost da ih SAD posle 75 godina zajedničke odbrambene strategije ostave usamljene.

Još više strahuje Zelenski, koji se u Munichu direktno obraćao članovima Kongresa. Američka pomoć je njegova poslednja nada, a kašnjenje isporuka oružja koštaće još mnogo života.

“Mislim da naši prijatelji i partneri kasne da probude svoje vojne industrije, a mi ćemo tokom 2024. sopstvenim životima platiti da bi vaša odbrambena industrija dobila vreme da poveća proizvodnju”, konstatuje šef ukrajinske diplomatije Dmytro Kuleba.

Tokom dosadašnje dve godine ratovanja konflikt je ubrzao geopolitičke podele sveta približavajući ga bipolarnim raskolima koji podsećaju na hladni rat. Izazvana je velika energetska i prehrambena kriza. Sve izolovanija Rusija pod sankcijama postala je zavisna od Kine, a podrška Pekinga Moskvi produbila je trzavice između Kine i EU.

Agresija je obnovila transatlantsko jedinstvo, uticala da evropske članice NATO-a povećaju svoje odbrambene budžete, gurnula Finsku i Švedsku u naručje NATO-u i primorala SAD da ponovo ojačaju svoje vojno prisustvo u Evropi.

Rat je izazvao i ozbiljna razmimoilaženja oko efikasnosti sankcija, načina i obima finansiranja pomoći ili uslova za mir. Nisu izbegnute podele unutar američke političke klase, između SAD-a i saveznika, između istočnih i zapadnih Evropljana i unutar centralne Evrope. EU je pokazala ranjivost sopstvenog jedinstva i probleme oko ideje autonomne odbrane. Ni Ukrajina nije ostala imuna na sukobe u vrhu oko vođenja rata.

Sve te razlike su u kontrastu sa jedinstvom u Rusiji ili barem predstavama jedinstva koje Putinu omogućavaju da osnaži svoju moć, pa on samo čeka rezultate američkih izbora nadajući se da će to biti Donald Trump. Veruje da će republikanac izbegavati preveliki angažman u Ukrajini i da će se vratiti dijalogu sa Rusijom. U tom slučaju, sposobnost Ukrajine da preživi kao nezavisna, suverena država bila bi pod znakom pitanja. Kao i evropska bezbednost.

Pre dve godine Putin je očekivao da “specijalna vojna operacija” neće trajati duže od nekoliko nedelja. Prevario se. Pre godinu mnogi na Zapadu su procenjivali da je Rusija na ivici strateškog poraza. Pitanje je bilo samo koliko će meseci trebati da se ruske snage potisnu na granične linije koje su postojale pre 24. februara 2022. Prevarili su se. Ko će se prevariti ove godine?

Danas je optimizam Zapada iskopneo. Od očekivane velike pobede ambicije se svode na sprečavanje kolapsa Ukrajine i omogućavanje da nastavi rat koji će, po procenama obe strane, trajati moguće i godinama.

A mirno rešenje? Kremlj je dao do znanja da je jedini pregovorni rasplet koji bi Rusija prihvatila - ukrajinska predaja, “denacifikacija” režima, demilitarizacija i prihvatanje trajnog gubitka četiri istočne oblasti koje je Rusija ilegalno anektirala 2022.

Za Kijev je to kapitulacija pa poručuju da će nastaviti da pružaju otpor. Mir nije u izgledu.