Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Al Jazeera)

„Staljin vas je ubijao, al’ vas nije ubio dovoljno“ – tako glasi jedna replika iz drame „Balkanski špijun“ Dušana Kovačevića, koju izgovara Ilija Čvorović, paranoik ovdašnji. Prošlo je više od 40 godina od nastanka tog komada, a u međuvremenu je veliki deo srpskog društva zaposednut Čvorovićevim duhom, pa je citirana replika postala ideja vodilja i životni moto mnogih nacional-staljinističkih udarnika koji povazdan maštaju o pretvaranju Srbije u gulag.

Neprekidna potraga za domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima, izrodima, odrodima, autošovinistima, slučajnim Srbima i ostalim dežurnim krivcima za sve naše nesreće spada u osvnovne delatnosti samozvanih patriota u svim slojevima srpskog društva. Ništa tako ne može da ujedini patriotske profitere, režimske medijske kerbere i krvožednu rulju kao dobar neprijatelj. Čim nađu pogodnog žrtvenog jarca, čim sa vrha stigne signal kog treba spaliti na lomači, ljubitelji linča odmah malo živnu, prenu se iz svakodnevne čamotinje, pa počnu da daju mašti na volju, preteći klanjem, ubijanjem, streljanjem i vešanjem.

Razularene mase žedne ljudske krvi

Već desetak dana u Srpskom svetu traje haranga protiv učesnika dubrovačkog Rebedu festivala koji je dobio ime po skraćenici od Rebel education, pobunjeničko obrazovanje. Festival već pet godina organizuju Pero Mrnarević i Željka Vrtikapa, a na njemu se okupljaju intelektualci, novinari, pisci, aktivisti i druge javne ličnosti iz regije, ljudi skloni kritičkom mišljenju, antinacionalisti, protivnici nasilja, zagovornici mira.

U režimskim kvazi-medijima Rebedu je predstavljen kao „antisrpski festival mržnje u Dubrovniku“, stranice tabloida se već danima pune difamatorskim tekstovima, a državni funkcioneri diktiraju ritam svojim vernim slugama, majstorima za organizovanje linča koji sebe, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, smatraju novinarima. Sasvim logičan razvoj događaja, budući da režimske ispostave koje imaju formu televizija, novina i portala zapravo funkcionišu kao trovačnice građanstva, a sve u okviru udruženog zločinačkog poduhvata protiv sopstvenog naroda i zdrave pameti.

Na meti političkih funkcionera, medijskih trovačnica i razularene mase žedne ljudske krvi po društvenim mrežama našli su se aktivistkinja Aida Ćorović, predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Ana Lalić Hegediš i programski direktor tog novinarskog udruženja, univerzitetski profesor Dinko Gruhonjić. U drugoj fazi harange listi državnih neprijatelja dodati su istoričar Milivoj Bešlin i televizijski voditelj Zoran Kesić.

Na meti linča

Aidu Ćorović su napali vodeći državni funkcioneri, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tehnička premijerka Ana Brnabić, buduća predsednica Narodne skupštine. Ćorović je na tribini u Dubrovniku rekla da “Vučić i njegova klika znaju da će biti mrtvi istog trenutka kad padnu s vlasti”, što su naprednjaci i njihove medijske ispostave jedva dočekali i, očekivano, protumačili kao poziv na ubistvo predsednika. Treba i njih razumeti, jedno vreme su stalno izmišljali atentate na Vučića, nakupilo se na desetine tih fiktivnih nasrtaja na predsednikov život, odavno nije bilo sličnih sadržaja, uželeli se ljudi.

Nije ovo čak ni najoriginalnije izvrtanje reči i uvrtanje mozga cenjenog publikuma, bilo je i bizarnijih slučajeva. Jednom prilikom je na Vučića atentat pokušan naslovnom stranom nedeljnika “NIN”, drugi put je novinar hteo da mu dođe glave mobilnim telefonom, treći put su zaverenici planirali da mu izazovu infarkt, i tako redom. Uostalom, Ćorović predsedniku želi dug život, što duži, kako bi mogao da odsluži adekvatnu kaznu za sva nepočinstva počinjena u prethodnih nekoliko decenija, otkad se bavi politikom.

Ana Lalić Hegediš se na meti mrzitelja našla jer je na tribini o nacionalizmu rekla da je Vojvodina stalna meta srpskog nacionalizma, da je u poslednjih 12 godina konstantno u toku njeno „dosrbljavanje“, jer “za srpske vlasti građani Vojvodine nisu dovoljno Srbi zato što nisu nacionalisti i insistiraju na svojoj multikonfesionalnosti i multietničnosti, što očigledno remeti hegemonističku viziju vlastodržaca o stvaranja Srpskog sveta“. Pa dobro, to je sve tačno, a čak i da nije, svako ima pravo na svoje mišljenje, piše u Ustavu, i niko zbog toga ne sme biti šikaniran i izložen pretnjama i uvredama.

Dvije strane iste krvave kame

Ljubiteljima klanja, inače velikim vernicima, nije se dopalo ni to što Lalić protestuje protiv izgradnje crkve pored Štranda u Novom Sadu, što je sasvim razumljivo, budući da su svi pravoslavni hramovi u poslednjih desetak stoleća sagrađeni na plažama, u luksuznim rizortima i odmaralištima. Prosto, takav je tradicionalni graditeljski kanon, nastao iz duboke unutrašnje potrebe pravoslavnih vernika da gledaju golaće oba pola u kupaćim gaćama i tako se uzdižu u veri, bogopoznanju i oboženju.

Dinku Gruhonjiću su istrgli par rečenica iz prošlogodišnjeg nastupa, pa su ga na osnovu tog falsifikata proglasili ustašom. A on se zapravo sprdao sa nacionalistima koji su mu nadenuli ime Sabahudin, iako nije bilo potrebe da se trude, pošto se već zove Dinko, kao Dinko Šakić o kojem se govorilo na prethodnoj tribini. Dinko je zapravo referisao na predstavljanje novog izdanja knjige “Točka na U” Viktora Ivančića, u kojoj se govori o suđenju Dinku Šakiću, reviziji istorije i kritikuje ustaštvo u Hrvatskoj.

To je jedna od najboljih knjiga o hrvatskom nacionalizmu i rehabilitaciji NDH, tako da su ovi Gruhonjićevi mrzitelji promašili ceo fudbal. Ili su ipak pogodili, s obzirom da su četnici i ustaše onomad bili verni saveznici, pod komandom nacističkog gazde, pa ne vidim razlog da i njihovi današnji duhovni potomci uzajamno ne sarađuju, to su ipak dve strane iste krvave kame.

Prijetnje pod državnom komandom

Zbog narečenih krimena, Ani Lalić je stiglo na stotine pretnji i uvreda. Psovali su joj sve živo i mrtvo uz prateće seksističke i mizogine uvrede, pretili joj da će je proterati, denacifikovati, silovati i zaklati u centru Novog Sada. Dinko Gruhonjić je takođe dobio brojne pretnje, jedna od njih glasi: „Čuvaj se! Čuvaj porodicu. Ili se seli što dalje. Jer noć je čudo, može svašta da vam se desi! Slomićemo ti svaku kost u telu!“ To je napisao izvesni Vladimir Branović, pod punim imenom i prezimenom, nije se čak ni sakrio iza nekog nadimka.

A što bi se čovek krio kad dobro zna da su politički moćnici na njegovoj strani i da misle isto što i on, mada se to mišljenjem ne može nazvati, sve što ta sorta misli staje u koljački poklič: “Ubij! Zakolji! Da ništa ne postoji!” Evo, oglasio se i Aleksandar Vulin, bivši direktor BIA-a, dobitnik ordena od Putinovog FSB-a, da saopšti javnosti kako je Gruhonjić “ološ koji živi od mržnje prema Srbiji”, pa mu zato ne treba dopustiti da “predaje našoj deci”, jer ih “truje mržnjom”. To reče nekadašnja perjanica JUL-a Mirjane Marković, iz vremena masovnih pokolja i genocida.

Oglasio se i funkcioner Srpske napredne stranke, poslanik Vladimir Đukanović: „Dotična Ana Lalić je živi dokaz da zdravstvene institucije ne rade dobro. Umesto da je smeštena negde na psihijatriji, ta nesrećnica šeta slobodno bez ludačke košulje i baljezga gluposti“. To reče onaj tip što 11. jula Srbima čestita “oslobođenje Srebrenice”, a pored silnih političkih funkcija stiže da se bavi i advokaturom, braneći Predraga Koluviju i Dijanu Hrkalović.

Mladić, naprednjački svetac zaštitnik

Država, režimske trovačnice i anonimni koljači sa društvenih mreža funkcionišu kao savršen primer udruženog rada. Država je u međuvremenu pojačala pritisak, pa je Aidi Ćorović poslala poziv za izdržavanje zatvorske kazne. Aida bi trebalo da se nađe u ćeliji, jer je jajima gađala mural Ratka Mladića.

Veličanje ratnih zločinaca u Srbiji nije dozvoljeno, ali koga briga, kad predsednik i njegova klika određuju šta se sme, a šta se ne sme. A Mladić je njihov svetac zaštitnik, tvorac njihovog sveta i identiteta, zato ga čuvaju kao svetu kravu, a svakog ko se drzne da udari na masovnog ubicu zlostavljaju i šikaniraju na sve dostupne načine.

Tabloidni linčeri su i Zorana Kesića ubrojali u “autošovinističke kreature”, a Milivoja Bešlina optužili kako se “zalaže za kastriranje Vučića”, do čega su došli kreativnim čitanjem Bešlinovog autorskog teksta za nedeljnik Radar. Bešlin zapravo kaže nešto drugo, ali polaznici novinarske škole Julijusa Štrajhera za to ne mare, koga briga šta piše u tekstu, važno je izmisliti neprijatelja i markirati žrtvu za progon.

Od Bogdana do naših dana

Nacionalistički lov na veštice ponavlja se po ko zna koji put. Ima više od tri i po decenije kako su nacoši uspostavili model progona svakog ko drugačije misli i drzne se da kritikuje vlast ili dominantnu ideologiju. I svaki put ideolozi, političari i medijski propagandisti uspeju da napujdaju masu nekog polusveta na ljude koji sopstvenoj zemlji žele dobro i baš zato ukazuju na sve anomalije.

Prva meta masovne harange bio je veliki intelektualac, graditelj i pisac Bogdan Bogdanović davne 1987. godine, kojeg su Miloševićevi psi proganjali jer se usprotivio novoj politici i upozorio da ona vodi u ratove i sunovrat. Kao što vidimo, ništa se nije promenilo u proteklih 37 godina. Razumem ove vlastodršce, oni dobro znaju šta rade, izgradili su karijere i namlatili ozbiljne novce na politici mržnje i progona takozvanih izdajnika. Razumem i ove tabloidne nesrećnike, oni su plaćeni da budu propagandisti, da ispunjavaju naređenja s vrha, prodali su dušu đavolu, ali i tu se radi o koristi, makar i maloj.

Jedino su malo zagonetni ovi anonimni krvožednici koji sebe doživljavaju kao zaštitnike srpstva, velike rodoljube koji svoju ljubav prema Srbiji dokazuju spremnošću da prikolju svakog ko ima dovoljno pameti i hrabrosti da ukaže na korene problema. No, i to je donekle razumljivo, uvek je bilo dobrovoljnih dželata, kako na rečima, tako i na delu, kad se za to stvore uslovi. Samo nije lepo što se pozivaju na nekakav patriotizam, kad zapravo samo žele da mrze, besne, prete, siluju i kolju. Što bi se reklo: Zašto kažeš patriotizam, a misliš na sociopatiju? Pravi rodoljubi su ipak sa druge strane, to su svi oni koji su proteklih decenija proglašeni izdajnicima i državnim neprijateljima.