Bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. prethodili su pregovori između srpske i delegacije kosovskih Albanaca u francuskom dvorcu Rambuje iz februara te godine. Azem Vlasi, nekadašnji visoki funkcioner u SFRJ, kaže za Danas da je vjerovao da će Rambuje donijeti političko rješenje za Kosovo ali da do bombardovanja nije moralo da dođe.

„Ako ne sporazumno, rešenje će biti nametnuto, Kosovo neće biti ostavljeno pod vlašću Srbije jer je upravo to dovelo do sukoba“, priča Azem Vllasi prisjećajući se o čemu je razmišljao pred početak pregovora u Rambujeu 6. februara 1999. godine.

Ovi pregovori su organizovani na inicijativu Kontakt grupe na čelu sa Christopher Hillom iz Sjedinjenih Američkih Država, Borisom Majorskim iz Rusije i Volfgangom Petrichem iz Evropske unije.

Vllasi kaže da je u „podsvesti strahovao“ da bi srpska strana mogla da ponudi status republike za Kosovo u sastavu SRJ.

„Ipak, znao sam da oni to neće prihvatiti. U tom slučaju je bilo jasno da zemlje Kvinte, kao posrednici, neće više tolerisati Miloševića, što jeste bila šansa za nezavisnost Kosova kao jedino moguće rešenje“, kaže Vllasi.

Rambujeu je, kako dalje navodi Vllasi prethodilo „rušenje ustava“ SFRJ i  poništavanje ustavne autonomije Kosova od strane Slobodana Miloševića krajem marta 1989. godine.

„Albanci su pružili miran i nenasilan otpor. Milošević je uspio da iznudi uvođenje vanrednog stanja na Kosovu marta 1989. nakon rudarskog štrajka u Starom trgu“, priča Vllasi.

„To je značilo razlaz i sukob Miloševićevog režima sa svim Albancima koji će nakon decenije okupacije Kosova, 1998. godine prerasti u oružani.“, priča Vllasi.

Sjedinjene Američke Države i zemlje Evropske unije su u diplomatsku akciju krenule početkom 1999. godine jer, kako Vllasi kaže, svijet je bio umoran od onoga što se desilo u BiH i Hrvatskoj.

U Rambujeu se dvije delegacije nisu ni sastajale, Srbi su imali zahtjev da se OVK razoruža i da Kosovo ostane u sastavu Srbije, a Albanci su htjeli da Kosovo postane nezavisno.

Vljasi smatra da je bilo jasno da se dvije strane ne mogu dogovoriti.

„Zato su tekst predloga za rešenje ponudili posrednici, a od strana se trazilo ,’Uzmi ili ostavi’’. Uz to, Albancima je rečeno da ako ne prihvate, neka sami vide sta će i kako sa Srbijom, a Srbima je rečeno da će biti vojna intervencija ako odbiju“, priča Vllasi.

Delegaciju Kosova predvodili su Ibrahim Rugova, Hašim Tači, Edita Tahiri i Fehmi Agani, a srpsku stranu predstavljali su Ratko Marković i Nikola Šainović.

„Delegacija kosovskih Albanaca je prihvatila i potpisala predloženo rešenje, jer je predloženi tekst trasirao put ka nezavisnosti Kosova, ali ne odmah, već putem referenduma kroz tri godine. Bilo je predviđeno i razmeštanje 30.000 NATO vojnika kao čuvara mira“, priča Vllasi.

Srpska delegacija je, nakon 17 dana pregovora, odbila potpisivanje sporazuma i NATO bombardovanje SR Jugoslavije je otpočelo 24. marta 1999. godine.

“Milošević je imao drugi plan. Vojni vrh je u jesen 1998. sačinio plan operacije nazvan ‘Potkovica’ za proterivanje Albanaca sa Kosova u najvećem mogućem broju“, navodi Vllasi.

Smatra i da je Milošević vjerovao da ako dođe do bombardovanja, operacija protjerivanja Albanaca će biti ubrzana.

„Računao je da to neće dugo trajati i Srbija neće imati velike posledice, a korist od proterivanja Albanaca će biti trajna, za šta će okriviti NATO“, kaže Vllasi.

Dodaje da do bombardovanja nije moralo doći.

„Ne bi stradali ni Albanci ni Srbi, prema Rambujeu je Kosovo moglo biti nezavisno. Odnosi između Kosova i Srbije bi bili bolji. Milošević je za sobom ostavio posledice od kojih se Srbija nikako ne oporavlja“, zaključuje Vllasi.