Neda Šaponja, politologinja i profesorica s beogradskog Fakulteta političkih nauka, govorila je za „Slobosnu Bosnu“ o pošastima nacionalizma s primjesama neofašizma u Srbiji, komentirala poteze predsjednika Srbije Aleksandra Vučića i upozorila na povijesni revizionizam i eskalaciju tenzija.

Kako ocjenjujete medijsku scenu u Srbiji, s obzirom na poplavu režimskih tabloida i raznoraznih rijalitija koji promoviraju najniže ljudske vrijednosti. Koliko su opskurni i tabloidni mediji u Srbiji zaslužni za opstanak na vlasti režima Aleksandra Vučića?                                                                               

-Uprkos činjenici da srpsko medijsko tržište karakteriše veliki broj javnih i privatnih emitera, kao i štampanih i online medija, medijski pluralizam još uvek nije zadovoljavajući. Nezavisnost novinara i urednika ograničena je direktnim ili indirektnim uticajem političkih partija i privatnog sektora. Samim tim, autocenzura u srpskim medijima postaje sve izraženija. Kada su u pitanju društveno-političke karakteristike medijskog okruženja u Srbiji, važno je primetiti da se uslovi demokratije i nivo medijskih sloboda tokom godina stalno pogoršavaju, što potvrđuju različiti međunarodni i domaći indeksi. Srbija zauzima 91. mesto na Indeksu slobode medija za 2023.godinu, pokazuju podaci globalnog istraživanja koji na godišnjem nivou objavjuju Reporteri bez granica.

Od početka 2023. godine, baza podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) beleži ukupno 122 napada na novinare, uključujući 6 fizičkih napada i 85 oblika neopravdanog pritiska.

Posledica nepovoljnog okruženja za razvoj medija je i opšta degradacija kvaliteta medijskih sadražaja. Dominiraju senzacionalizam i tabloidna retorika, zajedno sa reality programima koji se emituju na TV kanalima sa nacionalnom pokrivenošću.

Vučić i njegov režim, koji učestvuju u kreiranju ovakovog sadržaja, što bi inače, recimo Pink dobio nacionalnu frekvenciju, na ovaj način masu drže hipnotisanom i nesposobnom. U takvom medijskom okruženju, gde su ljudske vrednosti srušene do temelja, a narod dovedenim u stanje kolektivne hipnoze, u kojoj je važnije šta su za obrok imali učesnici reality show-a, a ne oni sami, ne možete očekivati da se bilo šta pomeri sa mrtve tačke. Sinhornizovano sa Pink-om, dnevni tabloidi, koji svakodnevno pune naslovnice raznoraznim pseudoludostima sa one strane razuma, pričama na kojima bi im čak i Spielberg pozavideo, slika postaje jasnije.

Srbija živi Vučićev film u kojem je on i u ulozi režisera, scenariste i glavnog glumca. Meni lično je najzanimljivija njegova uloga žrtve, u kojoj se svako malo nađe na udaru „atentata“, jer kada god ne zna šta da uradi, El prezidente prosto izvuče iz rukava potencijalni atentat. Izgleda da mu je to na časovima glume bila uža specijalnost. No problem je u tome što ovakvim bezobraznim korišćenjem svoje funkcije za iznošenje privatnih paranoja, proglašava deo građana građanima nižeg reda, a svi znamo kako se zove taj oblik društvenog uređenja. Još tragičnije je činenica da je upravo taj deo građana i njegova verna publika. Kao što je Lenjin rekao „Religija je opijum za narod“, tako mogu reći „U Srbiji je Pink opijum za narod“.

S obzirom na sve ono što se događa u regionu u proteklih 30 godina, može li se kazati da su generacije mladih ljudi potpuno izgubljene zbog utjecaja medija koji šire mržnju, netrpeljivost i nacionalizam?

-Kuda to ide mladost u Srbiji, neuka, zadojena i izmanipulisana likovima koji prave nakaradne fotomontaže, lako je uočiti, ukoliko imate sposobnost povezivanja metafora i naravno ukoliko niste sve sinapse ostavili u Lidl-u. Kada su mladi ljudi u pitanju, u Srbiji je više faktora od uticaja na porast nacionalizma kod njih. Koliko mediji hrane nacionalni identitet kod mladih ljudi u Srbiji, toliko ga mladi ljudi nosi iz kuće. Naime, to su deca roditelja, koji su bili svedoci takozvanog Balkanskog densa 90-ih, pa čak i učesnici i koji nose svojevrsne pečate ili sa ratišta ili iz podruma, a danas su već odrasli ljudi, zadojeni nacionalizmom. Nacionalizam roditelja se naravno dalje reflektuje na njihovu decu. Stoga, mladi ljudi u Srbiji danas, koji su odgajani u toj atmosferi borbe za nacionalni identitet i veličanja srBske države, su i samo postali saučesnici širenja mrženje, netrpeljivosti i nacionalizma.

Kako stati u kraj stalnom podizanju tenzija, negiranju zločina i konstantnom izbjegavanju suočavanja s prošlošću u Srbiji i regionu. Jesu li zakazali samo političari?

-Zakazali su svi. Ukoliko pratite političke procese, primetićete opšti trend porasta popularnosti desnice, posebno radikalne desnice, kako u Evropi tako i u regionu. Danas širom Evrope i regiona, krajnje desničarske stranke napreduju, stiču popularnost na anketama, oblikuju politiku mejnstrim desnice, odražavaju nativističke i populističke platforme i zauzimaju odabrane ministarske uloge u koalicionim vladama. Posebno zabrinjava činjenica da krajnja desnica više nije ograničena na male stranke sa populističkim ideologijama, već je proširila svoj domet. Ono što im je zajedničko je fokus na nacionalni identitet i snažno vođstvo. Ukoliko posmatramo pojave sa takvih pozicija, teško da se priznaje zločin i suočava sa prošlošću, štaviše, veliča se u pohranu već naraslog nacionalizma u regionu.

Zapravo, o čemu se ovde radi? Mislim da je stvar sasvim jednostavna. Reč je o tome da se proces razbijanja bivše Jugoslavije mora dovršiti, a to dovršavanje traje tako dugo jer je to zapravo način vladanja na ovim prostorima. I stoga će se u regionu neprestano proizvoditi krize čiji je jedini zadatak da se na Balkanu održi status quo. Stoga ne iznenađuje ta politička zaoštrenost koja vlada na liniji Beograd-Zagreb, ili Beograd-Priština, ili Beograd-Podgorica ili Beograd-Mars, čak više nije ni bitno, zabluda je da je potrebno promeniti vlast u Srbiji, kažem zabluda je, jer se već 2000-ih pokazalo da se ništa u tom pogledu nije promenilo, čak su i bivši Radikali postali europejci (pri čemu to nije samo značilo da „vuk dlaku menja, a ćud nikada“ budući da je dobar deo bivših demokrata bio integrisan u SNS), da bi se nešto bitno desilo u regionu, jer smisao današnjih vlada na Balkanu i jeste u tome da ona neprestano jedna drugu diskvalifikuju povodom bilo čega, da tu povod više i ne igra nikakvu ulogu.

Ipak, možda se najbolje objašnjenje može naći u činjenici da je zakazala demokratija, tačnije u krizi demokratije, koja danas, više nego ikada ranije, izgleda nesposobna da ispuni svoje teorijsko obećanje. Konvencionalna demokratska politika se prilagodila, čak bi se moglo reći, popustila, interesima nacionalnog identiteta. Tako, recimo između vlada desnog i levog centra, niti jedna ne nudi prave alternative, već prilično suptilne varijacije na jednom nepromenjivom obrascu koji, čini se, oduzima značaj reprezentativnim institucijama i svodi čak i pluralističke izbore na prazne rituale.

Stati na kraj se može tek kada politički proces završi svoj krug, iz kapitalizama u fašizam, iz fašizma u socijalizam.. Ukoliko tome pridodamo nacionalizam rođen u Srbiji još u doba Miloševića, možemo zaključiti da je Srbija i najpodobnija da igra ulogu „remetilačkog faktora u regionu“.

Nedavno sam u razgovoru s prijateljem iz Beograda doznao kako se u dvorištu jedne beogradske škole, koja nosi naziv po narodnom heroju iz NOB-a, začula pjesma koja veliča četničkog zločinca Dražu Mihailovića. Kada su djeca koja su pjevala pjesmu, veličavši četnika koji je bio neprijatelj heroju po kome je ime dobila njihova škola, upitani znaju li tko je Draža, odgovorili su da nemaju pojma. Koliku odgovornost za ovaj ili slične slučajeve snose mediji koji pod patronatom režima pokušavaju izmijeniti povijest, zarad jeftinih političkih poena?

-Istorija je u Srbiji već falsifikovana u udžbenicima istorije. Falsifikuju nam istoriju, falsifikuju nam oslobodioce, falsifikuju heroje, falsifikuju pesnike. No, ono što istinu više od svega čini istinom jeste upravo to da je falsifikovanju podložna, dok se laž falsifikovati ne može, jer je kao falsifikat začeta i rođena.

Srpski đaci uveliko uče iz udžbenika različitih izdavača, te se dešava da je tako različito prikazan i lik četničkog vođe Draže Mihailovića u lekciji o Drugom svetskom ratu, u udžbeniku „Priroda i društvo“ za četvrti razred. Naime, „Logos“, odnosno autori udžbenika pišu da je Mihailović „nepravedno osuđen na smrt i streljan po lažnim optužbama za izdaju i saradnju sa neprijateljem“, dok, recimo, „Bigz školstvo“ o istoj temi kratko spominje Mihailovića kao vođu četničkog pokreta.

Nadalje, iako mediji imaju značajnu ulogu u formiranju javnog mnjenja puneći listove isnpirativnim tekstovima o rehabilitaciji ratnih zločinaca, često stajući u odbranu kolaboracionista, mislim da veću odgovornost snosi Srpska akademija nauka i umetnosti. Naime, kada je 2023.godine uz četničke pesme u Beogradu otkriven spomenik i otvoren muzej u Bregalničkoj ulici ratnom zločincu Draži Mihailoviću, akademik Matija Bećković je imao inspirativni govor u kojem je naveo „onaj koji je ubio Mihailovića i ostavio ga bez groba, sahranjen na glavnom brdu glavnog grada srpskoga naroda“, a i niko ne pita po kom zakonu je to učinjeno. Nadalje prema oceni akademika Bećkovića, Mihailović nema premca među srpskim velikomučenicima, a „pre linčovanja ponavljao je da nikada, nigde i ni po koju cenu pod njegovom komandom nije bilo saradnje sa okupatorom“. Kada čujete od akademika falsifikat istorijskih činjenica, šta dalje očekivati od neobrazovanih, posebno mladih koji falsifiikat doživljavaju kao istinu. Kada navedenom pridodate činjenice obrazložene u prethodnom pitanju, vidimo da su mladi u Srbiji bombardovani sa raznih strana. Dakle, da li smo sigurni da deca koja uče krivu prošlost mogu izgraditi pravu budućnost? Sigurna sam da Ne.

Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u općem sunovratu društva i sprezi s vladajućim režimom?

-SPC je odigrala veoma značajnu ulogu u održavanju srpskog identiteta. S obzirom da je danas religija odvojena od države – logično bi bilo da i taj religijski identitet bude u drugom planu u odnosu na faktičko stanje stvari. Međutim, upravo to nije bilo moguće na ovim prostorima – iako je u bivšoj Jugoslaviji postojala i nekakva vrsta zajedničkog jugoslovenskog identiteta – on nije uspeo da zaživi čak i uprkos činjenici da su mešoviti brakovi bili masovna pojava – a raspadom Jugoslavije odjednom su različite nacije ponovo prihvatile svoje stare religijske identitete. To samo govori da je balkansko područje vekovima traumatizovano i da se traume generacijski prenose, bez nekakvog stvarnog pukušaja lečenja. Kod Srba ove traume potiču od straha da se napuste tradicionalni verski identiteti. Napuštanje verskog identiteta ovde znači i neku vrstu simboličke kastracije: odricanje od vere je ravno gubitku falusa kao nekakvom simboličkom činu prihvatanja tuđe vere...

Razumem (ali, ne opravdavam) da su izbori i da je potrebno jedan deo kolača podeliti sa SPC jer se radi o velikom broju birača koje je ponovo potrebno pridobiti i na taj način, da ne daj bože, ne bi otišli na drugu stranu, jer kako stvari kod nas stoje, „ko više plati, taj će i da se klati“ (na vlasti).

RADIKALNO DO KRAJA

Ipak, možda se najbolje objašnjenje može naći u činjenici da je zakazala demokratija, tačnije u krizi demokratije, koja danas, više nego ikada ranije, izgleda nesposobna da ispuni svoje teorijsko obećanje. Konvencionalna demokratska politika se prilagodila, čak bi se moglo reći, popustila, interesima nacionalnog identiteta. Tako, recimo između vlada desnog i levog centra, niti jedna ne nudi prave alternative, već prilično suptilne varijacije na jednom nepromenjivom obrascu koji, čini se, oduzima značaj reprezentativnim institucijama i svodi čak i pluralističke izbore na prazne rituale. Stati na kraj se može tek kada politički proces završi svoj krug, iz kapitalizama u fašizam, iz fašizma u socijalizam.

To je razlog zašto se Srbija već od 1990-ih deli na dve Srbije, zašto je Bosna i Hercegovina nefukcionalna država, što bi se verovatno moglo reći i za Crnu Goru i Kosovo i Metohiju, samo još nismo u stanju da sagledamo sve stepene krize koji mogu da se dogode u regionu, a stvar je jednostavna: ukoliko zemlje Balkana nisu u stanju da reše sukobe, pri čemu se brojni sukobi veštački proizvode da prava pitanja ne bi bila rešena, najmanje će im u tome pomoći neko sa strane.

Kada je reč o Srbiji, desnica je na vlasti 12 godina unazad, iako se profiliše oko centra, očigledno je da iz predsednika i njegovog establišmenta Šešeljev radikal nikada izašao nije i sa sve većim naletom govora mržnje, možemo očekivati dodatnu eskalaciju tenzija. Ukoliko tome pridodamo nacionalizam rođen u Srbiji još u doba Miloševića, možemo zaključiti da je Srbija i najpodobnija da igra ulogu „remetilačkog faktora u regionu“.

Elem, naravno da mi smeta što vidim pojavu takvih Crkvi, ne samo što sam ateista, nego i zato što mi deluje da se novac troši neracionalno i to na stvari koje nam uopšte nisu potrebne. Jasno je meni da raste broj bogoslova i popadaja koje je potrebno udomiti, a kojima školski krov i nije najsigurnije mesto, jer školske plate su skromne, ali opet ne shvatam, naročito ne iz jednog estetskog razloga, čemu služe te tzv. bogomolje nastale po uzoru na nakakvu vizantijsku baziliku danas u XXI veku. Drugim rečima, mi smo nekako naviknuti da uvek sve počinjemo „radikalno“ iz početka, bez ikakve tradicije, a onda kada to shvatimo, naknadno, izmišljamo nekakvu tradiciju, kojoj više ne odgovara ni mesto, ni vreme. A najgore od svega je što se u sve to ulaže suviše znanja, energije i novca, a da praktično nema nikakvu svrhu i ničemu ne služi. Ali, koga je to još briga, dok tamo neko može da se ugradi, i dok svima po malo „kaplje lova“. U tome i jeste problem, danas se sve svodi na novac, čak kad se njime i tako nonšalantno i galantno raspolaže, bez ikakvog razmišljanja o posledicama do kojih nas to dovodi. A posledice će se pojaviti pre ili kasnije i bićemo primorani da ih rešavamo, ovako ili onako.

(M.I.)