Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Tačno.net)

Nasilnik razume samo jedan jezik – jezik sile. Ako nasilniku popuštaš, ako s njim praviš kompromise, ako pokušavaš da se dogovoriš – on to shvata kao znak slabosti. I postaje sve nasilniji i obesniji, rastu mu apetiti, što neminovno dovodi do eskalacije nasilja, do novih sukoba, ratova i prolivanja krvi. Evropska unija je godinama tetošila Vladimira Putina, popuštali su i pravili kompromise, sve zarad jeftine nafte i gasa. Za to vreme, Putin je čvrstom rukom stezao rusko društvo, zavodeći strahovladu. Na spoljnom planu Kremlj je razvio široku lepezu aktivnosti. Putinovi tajkuni kupovali su po zapadnim zemljama šta im padne na pamet, od nekretnina do fudbalskih klubova.

Tolerisanje Putina

Putinovi ljudi infiltrirali su se u sve moguće strukture, Kremlj je finansijski i na druge načine podržavao sve desničare, populiste i antidemokrate na Zapadu, nastojeći da destabilizuje liberalni poredak. Na kraju je Rusija uspela da se umeša u predsedničke izbore u SAD-u i da utiče na Brexit u Velikoj Britaniji, što bi u nekom ranijem istorijskom periodu bilo u rangu nenaučne fantastike.

Nakon takvih uspeha, priča o dekadentnom Zapadu više nije bila samo šuplja propagandna mantra raznih Solovjova i Simonjana. Putin je putem ličnog iskustva upoznao tu dekadenciju, korumpirajući koga stigne, pritiskajući sve snažnije, ne naišavši na veći otpor.

Čak ni napad na Ukrajinu 2014. godine i aneksija Krima nisu izazvali uzvratni udarac sa Zapada. Naprotiv, biznis se odvijao bez ikakvih problema. Ni okupacija dela Gruzije, ni Lugansk i Donjeck nisu nikog razbudili. Na kraju se Putin odlučio za totalnu invaziju na Ukrajinu, ohrabren zapadnjačkom indolentnošću koja mu je dozvoljavala da divlja kako god mu padne na ludu pamet.

Hraniti krokodila sirovim mesom

Aleksandar Vučić, kao Putinova balkanska mikroreplika i kremaljski proksi, imao je od koga da uči. Uz podršku Angele Merkel gradio je stabilokratiju, kasapio poslednje ostatke demokratije i razvaljivao ionako traljave institucije sistema koje nisu pružile gotovo nikakav otpor. Dolazak Donalda Trampa u Belu kuću, uz nesebičnu pomoć Kremlja, Vučić je doživeo kao novu šansu, pa je radio na prekrajanju teritorija, što bi neminovno dovelo do novih ratnih sukoba. Tramp je, na veliku žalost naprednjačke i nacionalističke Srbije, zglajznuo na izborima, preti mu i zatvor, pa se Vučić prešaltao na novi kolosek.

Ruska invazija na Ukrajinu predsedniku Srbije pala je kao kec na jedanaest. Umesto da snosi posledice zbog podrške ruskom agresoru, da bude sankcionisan i izolovan, Vučić je od zapadnih političara dobio podršku u širenju uticaja po regionu i razvaljivanju država koje su stale uz zapadne saveznike.

Srbija je jedina koja može da pokrene nove ratove na Balkanu, što bi Moskvi išlo u korist, pa su Brisel i Vašington krenuli zdušno u politiku appeasementa prema Vučiću. Dozvolili su mu da zlostavlja Kosovo, Crnu Goru i BiH, sasluživali su mu o ostvarivanju interesa naprednjačkog režima i hegemonističke politike, misleći da će tako namiriti Vučićeve radikalske apetite. Na kraju su dobili teroristički napad u Banjskoj i pretnju po mir na celom Balkanu, što se i moglo očekivati. Kao da ne znaju kako je okončala politika appeasementa tridesetih godina u Evropi, ili kao da im posledice popuštanja Putinovoj agresivnosti nisu bile dovoljno upozorenje. Da parafraziram Dinka Gruhonjića: Hraniš krokodila sirovim mesom i nadaš se da će postati vegetarijanac.

Faktor mira i stabilnosti na Balkanu

Nedavno je Lily Lynch u tekstu “Povezivanje Srbije sa američkom populističkom desnicom” koji je za ovaj portal preveo i uredio Ešref Zaimbegović, pokazala koje je sve zapadne lobiste i konsultante angažovao srpski režim kako bi ostvario svoje ciljeve. Spisak je zaista impozantan, ne štedi se na pridobijanju zapadnih donosilaca odluka za hegemonističku i velikosrpsku politiku. Ta politika je u međuvremenu promenila ime, više se ne zove Velika Srbija (iz razumljivih razloga), nego Srpski svet, ali je suština ostala ista.

Kockice su se idealno posložile za nekadašnjeg Šešeljevog ordonansa, pa je postao faktor mira i stabilnosti na Balkanu za zapadne partnere, baš kao Slobodan Milošević onomad. To je dovelo do bizarnih scena koje bi zračile čistom komikom da nije reč o našim životima i da nisu naše glave na panju. Lajčak, Borelj, Eskobar i ostali zapadni zvaničnici pritisli Aljbina Kurtija sa svih strana, kako bi pristao na osnivanje Zajednice srpskih opština na severu Kosova, iako je jasno da bi to značilo stvaranje neke nove SAO ili Republike Srpske, te da bi tako Vučiću dali novi alat u ruke za izazivanje nemira, sukoba i destabilizaciju. Niko s pola grama mozga na to ne bi pristao, ali eto, baš to je genijalni plan zapadnih političara koji se, gle čuda, stoprocentno poklapa sa planovima tvoraca Srpskog sveta (devojačko: Velika Srbija).

U podilaženju Vučićevom režimu najdalje su otišli ambasador SAD-u u Srbiji Kristofer Hil i njegova ambasada. Ubeđuju nas američke diplomate mesecima da je Srbija odabrala evropski put, da Vučić Srbiju vidi kao deo Zapada, da je zloglasna nacionalistička rijaliti trovačnica TV Pink – odana zapadnim vrednostima. Napravili ljudi spot u kojem citiraju fikus-premijerku Anu Brnabić, srpskog ambasadora u SAD-u Marka Đurića i vlasnika TV Pink Željka Mitrovića kao tipične zapadnjake, ljude kojima demokratija i ljudska prava leže na srcu. Gleda čovek te sumanute propagadne uratke i rođenim očima ne veruje. Je l’ to neka satira koju mi obični gledaoci i čitaoci ne razumemo? Američke diplomate baš imaju čudan smisao za humor, da se smrzneš.

Antizapadna propaganda

Dok nas zapadna diplomatija ubeđuje da je himna Vučićevog režima pesma “Go West!” Pet Shop Boysa, taj isti režim je od Srbije napravio zemlju koja iz dna duše mrzi Zapad i (skoro) sve zapadnjačko. Već godinama nas režimski mediji bombarduju suludim propagandističkim pričama o tome kako je Zapad truo, dekadentan, zločinački, ogrezao u goli materijalizam, lišen duhovnosti, o tome kako će nam promeniti svest i uzeti dušu, o tome kako su Evropa i SAD najgori deo sveta, svakom razumu i razlogu uprkos.

Tako smo došli do sumanute situacije da moraš da objašnjavaš sluđenim ljudima kako je bolje živeti u bogatoj nego u siromašnoj zemlji, kako je bolje imati vladavinu prava i zakona nego živeti u diktaturi i ropstvu, kako je bolje imati slobodu mišljenja i govora nego trpeti tiraniju, i sve u tom stilu.

Nakon dugotrajnog ispiranja mozga došli smo dotle da većina građana ne želi u Evropsku uniju, prezire i mrzi SAD, a zločinačku, agresorsku, diktatorsku Rusiju smatra oazom slobode i idealnom zemljom. Još od aneksije Krima nacionalistička Srbadija čeka da Rusija zavojšti protiv zlog zapadnog sveta, d arazvali međunarodni poredak, uvede zakon džungle, što bi nam dalo šansu za drugo poluvreme i nove balkanske ratove u kojima bismo konačno postigli željene granice oveće Srbije. A ako to baš ne uspe u potpunosti, biće dobro i ako Tramp ponovo dođe na vlast, a u Evropi trijumfuju razni desničarski političari – eto nama novog svetskog poretka po srpskoj meri.

Tačka bez povratka

Kad je u pitanju antizapadnjački narativ u Srbiji, treba to malo razlučiti i nijansirati. Ne preziru naši naprednjački, radikalski, socijalistički i ostali nacoški elementi baš sve što dolazi sa Zapada. Njima su mrski vladavina prava, demokratija, tolerancija, podela vlasti, slobodni izbori, sloboda govora, pravo na kritiku, ravnopravnost, jednakost pred zakonom, individualizam, liberalizam, dostojanstvo ličnosti, lični integritet, solidarnost, pravda… Ukratko, neopisivo im ide na živce celokupno nasleđe Francuske revolucije i potonje borbe za ljudska prava i sve ono što se zbirno naziva evropskim vrednostima.

S druge strane, nemaju naši narodnjaci svih opredeljenja nikakv problem sa ksenofobijom, konzervativizmom, desničarenjem, populizmom, nacionalizmom, islamofobijom, Trampom, Orbanom, Gertom Vildersom, Marine Le Pen, Proud Boysima, Kju Kluks Klanom, AfD-om, neonacistima… Kada bi čitav zapadni svet ovako izgledao, srpski nacionalisti ne bi imali ništa protiv Zapada, naprotiv – savršeno bi se uklopili u taj vrli stari svet. Takav preobražaj zapadnog sveta upravo i priželjkuju ovdašnji nacional-skakavci, tada bi mogli mirno da postanu deo crne internacionale.

Demokratija i zapadni svet jesu u krizi, ali ne baš u tolikoj. Bojim se da je teroristički napad u Banjskoj tačka posle koje nema povratka, ma koliko teško bilo zapadnim političarima da priznaju kako su napravili katastrofalnu grešku tetošeći Vučića. Svakakve žabe su u stanju na Zapadu da progutaju, ali ne i državu koja sponzoriše i organizuje terorističke formacije, a potom slavi poginule teroriste i proglašava ih herojima. Nema tog političkog čarobnjaka koji bi mogao da ispegla ovoliku brljotinu.