Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Antena M)

Pritisnut masovnom pobunom studenata i građana, silnim protestima kojima se više ni broj ne zna, Aleksandar Vučić radi ono što jedino ume – pojačava represiju. U kazamatima čame politički zatvorenici, u inostranstvu se nalaze politički emigranti koji ne smeju da se vrate u zemlju, jer će završiti u zatvoru, ni zbog čega, zbog delikta mišljenja. Naprednjački batinaši mlate demonstrante, bejzbol-palicama lome vilice studentkinjama, gaze studente kolima, nasrću na protivnike nenarodnog režima. Policija takođe daje svoj doprinos nasilju nad građanima, kao i tužilaštvo i sudovi, koji gone nevine ljude, dok se krivci mirno šetaju na slobodi.

Institucije su zarobljene, pale su bez većeg otpora, sve je podređeno vlasti jednog čoveka. Korupcija je dosegla astronomske razmere, što se samo naslućuje iz pojedinih afera koje otkrivaju istraživački novinari, pravo stanje stvari, nesumnjivo zaprepašćujuću, saznaćemo tek nakon pada režima. Naravno, pravosuđe ne reaguje na afere državnih i partijskih funkcionera, njima ne pada na pamet da rade svoj posao, ponašaju se kao posluga vlastodržaca.

Decenije na stranputici

Veliki vođa u saradnji sa svojim nacional-skakavcima opljačkao je penzionere, zadužio zemlju više od svih svojih prethodnika zajedno, dugove će vraćati bar 50 narednih generacija. Mediji su pretvoreni u propagandna glasila Srpske napredne stranke, to nisu ni mediji nego trovačnice za širenje mržnje, laži, šovinizma, za podjarivanje naprednjačkih pristalica na nasilništvo i svakovrsne opačine. Laž je postala istina, nepravda – pravda, zločin – herojsko delo, saradnik fašističkog okupatora – srpski patriota, lopov – sposoban poslovni čovek...

Političke strukture i mafija su tako isprepletani da se više ne razlikuju, građani su svedeni na podanike koje vladajuća oligarhija izrabljuje, pljačka i zlostavlja. Moglo bi se reći da se zlo vratilo kući, ali istina je znatno oveštalija – nikada nije ni odlazilo. I to ne traje poslednjih 13 godina, otkad je SNS zasela na vlast, već 37 godina, od Osme sednice, sa manjim prekidima. Toliko dugo smo već na stranputici, otkad smo počeli da razaramo socijalizam i prigrlili sumanutu idelogiju pomoću koje smo pustošili susedne zemlje i uništili sopstvenu.

Otpor zločinačkom kartelu je uvek postojao, ali je velikim delom patio od temeljnih manjkavosti. Nacionalistički program je izradila memorandumska elita, Milošević ga je preuzeo kao korisno sredstvo, ali ondašnja opozicija nije napravila suštinski otklon od njega, već je sve vreme koketirala sa nacionalizmom, sa idejom da Srbija treba da se meša u poslove drugih država, a ne bi bilo loše ni da se malo proširi.

Drugačija politika

Nije mnogo drugačije ni poslednjih godina, pod naprednjacima. Opozicija se suprotstavljala Vučiću o okvirima unutrašnje politike, ali je zato podržavala litije u Crnoj Gori, zagovarala uobičajene stavove o Republici Srpskoj i ratu u BiH (koji za njih nije agresija), i zalagala se za sličnu kosovsku politiku. Evo i danas, usred sveopšte pobune, od opozicionara slušamo kako odgovoran političar nikad neće priznati nezavisnost Kosova. Pa onda su odgovorni političari i Vučić, i Koštunica, i Tadić, i Šešelj, i Milošević, a bogami i Arkan. Mogao bi neko konačno da objasni zašto Kosovo više nije Srbija, kakve je sve zločine Miloševićev režim počinio nad Albancima, da objasni kakva je to politika vođena, zašto je pogrešna i da ponudi neku drugačiju politiku koja nas neće krviti sa susedima.

Posle svih ratova, smrti, patnje, razaranja, užasa, posle nasilništva nad komšijama, posle tolikih pokušaja da se susedne zemlje osvoje, podjarme, podvedu pod kontrolu Beograda, posle tolikih promašaja koji su i Srbiju doveli do autokratije, siromaštva, neslobode, nepravde, beznađa – red je da protivnici režima konačno shvate kako moraju voditi radikalno drugačiju politiku da bi se nešto istinski promenilo. Nije baš teško shvatiti da su hegemonistička politika prema susedima i porobljavanje sopstvenih građana dva lica iste ideologije, dve strane iste četničke kame. I da su nerazdvojne, jedno uvek vodi drugom, nema ekspanzije i velikosrpstva bez pokoravanja žitelja Srbije. Ne može se voditi agresivna, zlikovačka spoljna politika, a na unutrašnjem planu graditi slobodno i demokratsko društvo. To ne biva.

‘Velika Srbija’, tesna i rđava zgrada

Nije to ni nepoznato, ni novo. Da bi došli do ovog zaključka, protivnici režima ne moraju da misle, da lupaju glavu, da analiziraju istorijske događaje iz poslednjih nekoliko decenija, da utvrđuju greške i promašaje zvanične ideologije. Dovoljno je da nešto pročitaju. Pre skoro 160 godina pisao je o tome Svetozar Marković u članku “Velika Srbija”, objavljenom 1968. godine, gde izričito kaže: “Politika ‘jake i velike Srbije, kao što je razumevala pređašnja vlada, protivna je interesima srpskog naroda u temelju”. U nastavku teksta Marković piše šta bi se desilo kad bi se ostvarili nacionalni snovi o obnovi Dušanovog carstva.

Evo trezvenog upozorenja iz davnih vremena, na koje se većina ovdašnjih političara redovno oglušivala: “Pretpostavimo srećan slučaj da se velikosrpska politika uvenča uspehom i da Srbija zadobije Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju. Malo bi se našlo Srba koji to ne bi smatrali za najveću sreću našeg naroda. Mi ne delimo to mišljenje. Mi smo kazali ranije da samo rutineri smatraju za interes narodni: veliko zemljište, veliki broj podanika, sjajan dvor, [...] Narod bi izišao iz borbe za ‘Veliku Srbiju’ siromašniji i razoreniji no što je sada, a ostao bi opet okružen istim neprijateljima kojima je i sada okružen, i još odozgo dobio bi za neprijatelje i svoju braću Bugare. ‘Velika Srbija’ morala bi kupovati prijateljstvo u neprijatelja ponižavanjem i žrtvovanjem interesa svog naroda; morala bi sve više i više trošiti na vojnu silu, sve više zavoditi centralizaciju sa svim dobrima koje ona donosi, sve više da opterećava narod sa raznim dacijama (po svoj prilici bilo bi državnog duga), i ranije ili docnije takva politika morala bi se završiti kakvom spoljašnjom ili unutrašnjom katastrofom. Srpski narod van Kneževine dobio bi vrlo malo, a narodu u Kneževini, u ‘Velikoj Srbiji’, bilo bi mnogo gore no što mu je sada u maloj Srbiji. [...] ‘Velika Srbija’ i tesna je i rđava zgrada, pa stoga i nije kadra da obezbedi srpske narodne interese”.

Laž nacionalnih ideala

Proročke reči, prava šteta što ih takozvana srpska elita nije čula. A nije ni mogla da ih čuje, jer su se te reči kosile sa njihovim interesima. Interes većine građana nije isto što i interes vladajuće, privilegovane klike, radi se o suštim suprotnostima, samo potonji sopstveni ćar prikazuju kao nacionalni interes i rodoljublje. Markovićeve reči čuo je Dimitrije Tucović, pa ih je nekoliko decenija kasnije razradio i dopunio.

Jedan od ključnih razloga za bedu, tavorenje i neprestane sukobe balkanskih naroda Tucović je video “u reakcionarnoj i antinacionalnoj politici koju su vlasnici, u prvom redu dinastije pojedinih balkanskih državica, od vajkada vodile i uvek gotove da vode samo radi toga da bi zadovoljile svoje najuže koterijske interese”. Tucović piše da su “nacionalni ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije težnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda”. I to je suština šatro patriotske politike: pokoriti i opljačkati i svoje i tuđe. Na primer, povodom pohoda na Albaniju, Tucović piše da se srpska Vlada “povodi za glasom buržoazije, kojoj nije nikad dovoljno prostrana ‘otadžbina za pljačku'”.

Kad u zemlji siromašnoj i neuređenoj, sa stanovništvom koje živi u bedi i malom grupom povlašćenih koji se bogate na račun sirotinje, počne da se priča o oslobodilačkim ratovima i svesrpskom ujedinjenju, to ne miriše na dobro, pogotovo za srpske seljake i radnike. Tucović je to objasnio povodom austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, koju je osudio, ali je bio protivnik pokretanja rata za oslobođenje BiH.

Ko ne pamti, iznova proživljava

On je aneksiju oštro osudio, ali je bio vrlo skeptičan prema pozivima buržaoske štampe da se krene u rat za oslobođenje. Evo Tucovićevih nepobitnih argumenata: “Srpski vlasnici pozivaju danas proletarijat Srbije da se bori protiv toga stanja u Bosni i Hercegovini, da čak i krv proliva za oslobođenje tamošnjih Srba. Proletarijat Srbije razume očajni položaj bosansko-hercegovačkoga naroda; on saoseća sa njime više no ma koja druga klasa u Srbiji. Ali, šta bi on poneo za uzdarje narodu u Bosni i Hercegovini kada bi prešao Drinu? Srbijanske slobode? Je li to slobodna i demokratska zemlja – kako u Srbiji vladajuća klasa uvek deklamuje – u kojoj radnici nemaju osnovnoga građanskoga prava, prava glasa, u kojoj je cenzus reakcionarniji nego danas u Turskoj? Je li to sloboda, u zemlji u kojoj su naši radnici po unutrašnjosti – oni u Čačku, na primer – predani na milost i nemilost kmetovima i pandurima, koji su tamo paše i koji gaze i ustave i zakone?”

Što bi rekao pesnik: Ko ne pamti, iznova proživljava. Svi nacionalistički režimi, od Miloševića do Vučića, sprovodili su politiku hegemonije prema spolja i porobljavanja prema unutra. Miloševićevi maroderi su ubijali i pljačkali po susedstvu, njegovi poslušnici su po Srbiji krali staru deviznu štednju, penzioni fond, zajam za preporod, izazivali hiperinflaciju da otmu poslednje devize iz slamarica, kriminalci su divljali i ubijali po ulicama, a satrap je ubijao svoje političke protivnike i novinare.

Vučić sprovodi istu politiku prema građanima svoje zemlje i prema Crnoj Gori, Bosni, Kosovu – nasilničku, agresivnu, potčinjavajuću, porobljavajuću. I zato bi Vučićevi protivnici morali da shvate da su borba za oslobođenje Crne Gore od uticaja iz Beograda i borba građana Srbije za oslobođenje od autoritarnog naprednjačkog režima – ista borba. Ako se Srbija oslobodi od naprednjaka, a zadrži sličnu spoljnu politiku prema regionu – vrlo brzo će se ponovo pretvoriti u autoritarnu državu. Krajnje je vreme da naučimo kako se istim putem uvek stiže na isto mesto. Zar je to toliko teško shvatiti?