Piše: Boris DEŽULOVIĆ (Novosti)

Nadstrešnica koja je pala na ulasku u Železničku stanicu Novi Sad nije bila predmet rekonstrukcije u okviru radova na obnovi stanične zgrade kao deo projekta izgradnje brze pruge Novi Sad-Subotica – stajalo je u prvom saopštenju javnog preduzeća Infrastrukture Železnica Srbije.

Još se prašina na mestu tragedije nije slegla, još su se sirene Hitne pomoći nadglasavale sa jaucima preživelih pod stotinama kubika betona, čelika i stakla urušene nadstrešnice – još su prostranim vestibulom stanične zgrade odjekivale reči predsednice Narodne skupštine Maje Gojković, koja je na svečanom otvaranju samo četiri meseca ranije govorila kako je rekonstrukcija izvedena „po evropskim standardima“ i kako će „građani sada moći da kupe kartu na efikasan i bezbedan način“ – a u Železnicama Srbije već su požurili obavestiti javnost da „nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije“.

„Bez obzira što se radi o nadstrešnici koja je sagrađena 1964. godine, pre tačno šezdeset godina, insistiraćemo da se pronađu odgovorni“, sve uzdišući i kažiprstom nameštajući naočale na nosu, kao loša kineska kopija sopstvenog Učitelja, izjavio je potom predsednik Vlade Miloš Vučević.

Još je jedna četrnaestogodišnja devojčica plakala pod ruševinama, još uvek su nekoliko metara dalje spasioci pokušavali da dođu do nje, a premijer je već pred novinarima žurio obznaniti da se „radi o nadstrešnici iz 1964. godine“, ali da će oni, „bez obzira“ na to, „insistirati da se pronađu odgovorni“.

Na dotrajaloj nadstrešnici sagrađenoj, podsećam, „pre tačno šezdeset godina“. Koja „nije bila predmet rekonstrukcije“. Izvedene „po najvišim evropskim standardima“. Za „bezbedno kupovanje karte“.

Tako je već u prvim minutama nakon novosadske tragedije postavljen naracijski okvir o stanici sagrađenoj u vreme propale Titove Jugoslavije, i oronuloj komunističkoj nadstrešnici koja je, eto, čekala šezdeset godina da se obruši na srpsku nejač, po mogućstvu usred zlatne epohe Aleksandra Vučića i njegovog istorijskog projekta modernizacije Srbije.

Nije trebalo mnogo vremena da se raskrinkaju laži medijskih falangi SNS-a: istog poslepodneva objavljene su snimke iz internetskih arhiva koje su nedvosmisleno pokazivale skele i radove na nadstrešnici, te novu, tešku čelično-staklenu konstrukciju naslonjenu na nju. Pa ipak, Vučićeva teška mehanizacija nastavljala je s radovima na raščišćavanju nedoumica.

„Taj deo stanice nije rekonstruisan, i to možete da vidite iz građevinske dozvole. Tačno je da nadstrešnica nije rekonstruisana“, sve uzdišući i kažiprstom nameštajući naočale na nosu ponovio je onda i Vučićev privatni ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić.

Još je na portalu gradnja.rs stajao članak objavljen u julu, sa fotografijom nove čelične nadstrešnice i potpisom, da ne bi bilo nesporazuma, „Nova čelična nadstrešnica oblikom prati originalnu arhitekturu“! – a pouzdani Vučićev ministar i dalje je ponavljao da nadstrešnica nije rekonstruisana. „Ali videli smo radove na toj nadstrešnici!“ podsetila ga je novinarka televizije N1, na što je Vesić savršeno mirno i vučićevski hladnokrvno odgovorio: „Nije rekonstruisana.“

Sledećih dana svi srpski tabloidi i televizije udarnički će raditi na priči o „neobnovljenoj staroj jugoslovenskoj nadstrešnici“, a botovi na platnom spisku SNS-a smišljaće na društvenim mrežama efektne memove i aforizme o nasleđu Titove Jugoslavije, pod heštagom „jebo vas Tito“. Najzad, kad se prašina na Železničkoj stanici razišla, a jauci pod betonskim blokovima utihnuli – kad su se, što bi se reklo, dojmovi slegli, a glave ohladile – oglasio se i sam predsednik Republike.

„Da li bi, da nije bilo opterećenja stakla, to stajalo još godinu, dve ili tri, jer svakako su te gvozdene sajle bile dotrajale, šezdeset godina su stajale? Jedan inženjer danas je u Zagrebu rekao da je u to vreme, šezdesetih godina, bila kriza građevinskog materijala i da se tad štedelo na materijalu. Ja ne mislim da je to bio razlog ovoga puta. To je bilo inovativno, to je bilo izuzetno delo 1964. godine, kao što je Hala Pink bila izuzetno delo, ali se ubrzo videlo da onakav krov ne može da postoji. Svakako, ovde je reč o grešci struke, a ne o krivici.“

Predsednik Vučić tako je sa najvišeg mesta ozvaničio tezu o istorijskoj krivici Jugoslavije. Nadstrešnica se srušila jer je bila stara, jer nije građena da traje, jer su nekompetentni komunistički arhitekti hteli na silu da budu moderni, jer se u ono vreme štedelo na materijalu.

„Tražimo stvarne krivce, ne pronalazimo krivca u teorijama zavere. Šta vam tačno nije jasno? Borba za pravdu nije ono što nam se zbivalo 1945. godine. Koliko najboljih i najvrednijih smo se otarasili pozivajući se na pravdu?“ proširio je Vučić optužnicu za mrtvu Jugoslaviju, koja je, eto, i za manje streljala.

Vučić, međutim, ne traži glave, on traži odgovornost, ne komunističku pravdu. A odgovornost današnjih srpskih pregalaca – u građevinarstvu kao i u politici, veri, obrazovanju, kulturi ili umetnosti – jeste samo u tome što nisu na vreme prepoznali opasnost od Jugoslavije, koja, kako vidimo, Srbe ubija i danas, trideset pet godina posle raspada.

Na stranu sad jednostavno pitanje: ako „nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije u okviru obnove stanične zgrade“, ako stvarno „taj deo stanice nije rekonstruisan“ – ne znam kako drugačije da formulišem – zašto nije? Na stranu dakle svih šezdeset pet miliona evra, koliko je potrošeno na rekonstrukciju stanice, celog golemog kompleksa sem, iz nekog nejasnog razloga, betonske nadstrešnice nad ulazom.