Višednevni masovni protesti u centru prestonice sa nacionalnim i zastavama Evropske unije. Vodeni topovi na hladnoći, suzavac i prekomerna upotreba sile policije. Među hiljadama demonstranata primetni su mladi koji se protive odustajanju vlade od proevropskog kursa države.

Ne, to nije početak ukrajinske revolucije na Majdanu pre deset godina, to su slike sa protesta koji se poslednjih dana odigravaju ispred zgrade Parlamenta u Gruziji. Pitanje koje se automatski postavlja – da li je to Gruzija krenula geopolitičkom sudbinom Ukrajine?

Slike i utisci iz medija i s društvenih mreža nisu daleke od te teze. Pre deceniju, ukrajinski premijer Mikola Azarov objavio je da Kijev odustaje od Sporazuma o asocijaciji sa EU. Kao i u slučaju Ukrajine pre deceniju, u Gruziji su protesti počeli prošle nedelje odmah nakon što je premijer Iraklij Kobahidze objavio da se pregovori o članstvu u EU „stavljaju na pauzu“, piše politolog Boris Varga za Al Jazeeru.

Prošle nedelje EU parlament je objavio rezoluciju kojom se poziva na ponavljanje parlamentarnih izbora u Gruziji, za koje je ocenjeno da nisu bili fer i demokratski. Brisel je, takođe, pozvao da se protiv predstavnika proruskih vlasti koji krše ljudska prava uvedu sankcije.

Sjedinjene Američke Države su obustavile partnerstvo sa Gruzijom.

Kuda to ide Gruzija?

Pitanje pred kojim je bila i Ukrajina –  ruska gubernija ili gruzijski Majdan? U novim međunarodnim okolnostima, ovo drugo znači i spremnost na novi rat sa Rusijom.

Plašeći građane ratom i koristeći Putinov recept brojanja glasova, upravo je vladajuća partija „Gruzijski san“ u oktobru na parlamentarnim izborima odnela četvrtu kontinuiranu pobedu.

Analitičari procenjuju da je Gruzija više na putu za guberniju, nego ka evroatlantskim integracijama. Argumenti za taj scenario su tu: od kandidata Istočnog partnerstva gde su Ukrajina i Moladvija, Gruzija je geografski najudaljenija od Brisela. Sama EU nije sigurna hoće li da integriše Zapadni Balkan, Moldaviju i Ukrajinu, a kamoli pobunjeno ostrvce slobode na Kavkazu.

Rusija je već dobro dva puta zadala udarac Sakartvelo – početkom devedesetih je stvorila zamrznute konflikte u Abhaziji i Južnoj Osetiji, a 2008. godine u „petodnevnom ratu“ ih otcepila. Gruzija je okružena imperijom i autokratijama. Da li će Tbilisi ratovati treći put?

Gruzijci su svjesni posljedica

Retoričko pitanje se iznova ponavlja – da li Gruzija sa takvim susedom uopšte ima geopolitičkog izbora?

Prirodno je plašiti se, gledajući na spaljenu zemlju i do temelja razrušene gradove koje iza sebe ostavlja ruska vojska u Ukrajini. Ipak, uglavnom mladi Gruzijci biraju isto to što su pre deset godina odabrali Ukrajinci, da se pobune. Neizvesno je da li će u pobuni uspeti, ali je to svestan izbor da ih nakon gruzijskog Majdana čeka sukob sa Rusijom.

Ono što je, takođe ,izvesno – mogu da trpe svog Lukašenka ili da se pakuju u emigraciju. Snimak sa protesta devojke sa gruzijskom zastavom i ispruženim srednjim pristom, kojoj direktno u lice udara vodeni top proruskih vlasti – govori više od hiljadu reči.

Protesti u Tbilisiju traju i još je rano govoriti o njihovom ishodu. Ukrajinci su dva puta Zapadu slomili cinična ubeđenja realpolitike – 2014. na Evromajdanu i 2022. u ruskom pokušaju bitzkriega zauzimanja Kijeva. Zašto to ne bi i Gruzijci?

Odlučuju Brisel i Moskva

Postoji još jedna nedavna zajednička prošlost Ukrajine i Gruzije, o kojoj se danas nostalgično govori kao o bezbrižnom vremenu – „obojene revolucije“.

Tada je prva Gruzija u „revoluciji ruža“ 2003. godine nenasilnim putem proterala proruskog predsednika Eduarda Ševarnadzea. Ugledajući se na nju, samo godinu dana kasnije u Ukrajini je Viktor Juščenko u karnevalskoj „narandžastoj revoluciji“, u „trećem krugu“ predsedničkih izbora pobedio proruskog Viktora Janukoviča.

Teško je reći da li će uz imperijalno mentorstvo Putina, koji preti celom demokratskom svetu, aktuelna Gruzijska vlada pristati na ponavljanje izbora. Jedini argument je da premijer Kobahidze ne može da promeni narod Gruzije, koji daje ogromnu podršku integraciji u EU i Zapad – čak 70 do 80 odsto.

Kada se govori o „obojenim revolucijama“, koje su već dve decenije noćna mora Moskve i postsocijalističkih diktatora, ne treba zaboraviti Srbiju gde je model nenasilnog rušenja diktatora i stvoren 2000. godine u „petooktobarskoj revoluciji“, svrgavanjem Slobodana Miloševića.

„Obojene revolucije“ su noćna mora i srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću jer se u Srbiji trenutno, takođe, odigravaju protesti zbog represije i vlasti koja odbija da prihvati odgovornost za smrt 15 osoba u Novom Sadu.

Za razliku od Ukrajine i Gruzije gde Moskva satire demokratske nade, Srbija je okružena državama EU i od njih u velikoj meri zavisi kakav će biti režim u Beogradu.