Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Antena M)

Traljavo presvučenim radikalima strašno ide na živce studentska pobuna koja se širi poput požara i zahvata druge segmente društva: srednje škole, poljoprivrednike, prosvetne radnike, građane. Aleksandar Vučić i njegovi lakeji naprosto nemaju odgovor na pobunjeničke zahteve koji traže sasvim jednostavnu stvar – da pravna država funkcioniše, da nadležne institucije rade svoj posao.

Nema veće kletve za naprednjačke uzurpatore od takvog zahteva, jer su mrtve ustanove zalog njihove vladavine. Vođi režimske bulumente posebno ide na živce što se njemu niko ne obraća, jer naprosto po Ustavu nije nadležan ni za šta. Na sve Vučićeve manipulatorske, šibicarske fore – studenti imaju jednostavan odgovor: “Tebe niko ništa nije pitao”.

Naprednjačka apokalipsa

Vidno iznervirani, besni i zatečeni, naprednjački funkcioneri su počeli da govore ono što misle, jer su im totalno popustile kočnice. Tako je čovek koji se predstavlja kao premijer, zovu ga Miloš Vučević, na jednoj od ropskih televizija, otvorio svoju mračnu dušu pred publikumom. “Kao papagaji samo ponavljaju ’15 ljudi je poginulo, pa mi moramo to sad sve da srušimo’. Pa nije istina, pa ne možete da srušite zbog 15 ljudi koji su poginuli, ni zbog 155, ni zbog 1.555. Ne može Srbija da se zaustavi zato što smo imali tragediju i da srušimo sopstvenu državu zato što smo izgubili ljudske živote”, kliktao je Vučević, van sebe od besa.

Pre nego što pređemo na suštinu stvari, samo nekoliko prethodnih napomena. Studenti traže da institucije rade svoj posao, umesto da ropski opslužuju vladajuću stranku i tako krše i zakon i obesmišljavaju sopstveno postojanje. To nije rušenje države, već sušta suprotnost – uspostavljanje države koju su srušili Aleksandar Vučić, Miloš Vučević i njihovi saučesnici u udruženom kriminalnom poduhvatu protiv Srbije i njenih građana.

Kad kaže “država” Vučević zapravo misli na Srpsku naprednu stranku, odnosno njen vrh, čiji je i sam deo. Premijer nam poručuje da ništa nije vredno njihovog silaska s vlasti, nema tog broja mrtvih koji bi tu ekipu nacional-skakavaca uklonili sa položaja moći na koje su došli manipulacijama, represijom, otimanjem institucija, ucenama, podmićivanjem i nepoštenim izborima.

Pritom, u Novom Sadu se nije desila prirodna nepogoda, ljudi su pobijeni, ubila ih je korupcija Srpske napredne stranke, ubili su ih alavost, nestručnost, nehaj i javašluk. Razumljivo je što Vučević & comp. silazak s vlasti doživljavaju kao apokalipsu, jer bi lako mogli da se nađu na izdržavanju dugogdišnjih kazni po zatvorima koje tek treba sagraditi, budući da postojeće kaznene ustanove ne poseduju dovoljan kapacitet za sve napredne kriminalce.

Ništa nije bezvrednije od ljudskog života

Vučević je u naletu iskrenosti obznanio ključnu dogmu radikalsko-naprednjačke ideologije – za njih ljudski život nema nikakvu vrednost, jeftiniji je od petoparca. Ta vrsta moralnog nihilizma i prezira prema ljudskom životu osnovni je sadržaj radikalske svesti, otkad su se pojavili na političkoj sceni. Premijera je izgleda pogodio ustanak studenata i učenika, pa se kao kroz maglu prisećao školskog gradiva, ali mu ta rabota nije išla baš najbolje.

Niz koji je Vučević započeo spada u beskonačne matematičke nizove, tako da je mogao mirno da nastavi, unedogled, da bi apsurd njegove kaše od mozga postao belodan. Dakle, premijer poručuje – Srbija ne može da se zaustavi ni zbog 155, ni zbog 1.555, ni zbog 15.555,ni zbog 155.555,ni zbog 1.555.555, ni zbog 15.555.555,ni zbog 155.555.555 itd. I da svih milijardu i po Srba (koji ne postoje) budu ubijeni u padu raznih napredno rekonstruisanih nadstrešnica, to naprednjake neće sprečiti da nastave sa otimačinom i krađom vasionskih razmera, sa bahaćenjem i bogaćenjem na račun građana Srbije.

Nakon oštrih reakcija javnosti na izlive premijerske iskrenosti, dotični napredni robot je pokušao da se izvadi. Naravno, bezuspešno, za takvu operaciju potrebno je ipak malo inteligencije, a premijer nije poznat kao najoštrija olovka u pernici, čak ni u jadnoj konkurenciji partijskih kolega koji naprosto plene tupavošću. Vučević je naknadno izjavio da “ništa nije vrednije od ljudskog života”, što je nepomirljivo sa prethodnom izjavom. Jasno je rekao da je država iznad svega i iznad svih, da je svaka pojedinačna egzistencija bezvredna u odnosu na državu. Taknuto – maknuto.

Sistem bezvrednosti

Nije Vučevićev izliv morbidne zločinačke svesti ništa novo, naslušali smo se sličnih neljudskih baljezgarija tokom devedesetih. Podseća premijersko bagatelisanje ljudskog života na čuvenu izjavu ratne zločinke Biljana Plavšić: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. Plavšić se bar zaustavila na tih šest miliona, nije pravila beskonačni niz kao Vučević, nije poručila da svi možemo da budemo ubijeni, kao što to premijer čini.

Ratni zločinac Ratko Mladić takođe je bio prilično eksplicitan, pogotovo tokom opsade Sarajeva, kad je davao ovakva naređenja: “Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo”.U knjizi Olivere Milosavljević “Činjenice i tumačenja. Dva razgovora sa Latinkom Perović”, istoričarka prepričava razgovor sa Antonijem Isakovićem koji ju je “1987. ubeđivao da je došlo vreme da Srbija konačno reši svoje pitanje, da Hrvati i Slovenci ne žele Jugoslaviju”. Ovako se razgovor nastavio: "’Čekaj’, prekinula sam ga, ‘vi hoćete rat?’‘Da’, potvrdio je Isaković, ‘ali u Srbiji neće biti rata. Poginuće samo 80.000 ljudi!’‘Kojih to 80.000 ljudi? Čijih glava?’, pitala sam”.

Dobro, Isaković je bio socijalista, a ne radikal, ali svejedno, u pitanju je ista ideološka i mentalna matrica. Za radikalske, naprednjačke, socijalističke i nacional-socijalističke ideologe, političare, intelektualce, pisce, žrece – čovek nije neponovljivo biće, jedinstveno, kakvo nikad nije postojalo u vaseljeni, niti će ikada više postojati. Poklonici kulta smrti ne razumeju ono što kaže Emil Sioran u “Kratkom pregledu raspadanja”: “Univerzum počinje i završava se sa svakom jedinkom, svejedno da li je to Šekspir, Janko ili Marko”. Za njih su ljudi tek brojevi, pioni na šahovskoj tabli istorije, obične figure koje se po potrebi mogu pljačkati, zlostavljati, ponižavati, slati u rat kao topovsko meso, ubijati u ratu ili u miru, svejedno. Na takvim dogmama počiva njihov sistem bezvrednosti.

Naopaka logika

Premijer je jasno izrekao zločinačku logiku, ogolio je do kraja credo radikala, naprednjaka, socijalista i ostalih narodnjaka. Kad su predstavnici režima spremni da žrtvuju svoje nebrojene sunarodnike, šta mislite kako su se ophodili prema pripadnicima drugih naroda i konfesija tokom ratova devedesetih? Nema šta da mislite, sve je zapisano i dokumentovano u zapisnicima Haškog tribunala, u svedočanstvima hiljada preživelih svedoka koji su nekim čudom pretekli zločinački pohod Miloševićeve armade i njenih satelita. Samo što ta svedočanstva većinska Srbija već decenijama odbija da čita, radije okreće glavu od sopstvene odgovornosti za zlo i ne želi da vidi tuđu patnju.

Pošto se nismo obračunali na vreme sa pripadnicima udruženog zločinačkog poduhvata, pošto smo ih pustili da se izvuku, da prođu nekažnjeno i nelustrirano, moraćemo taj neophodni posao da obavimo u produžecima. Uzaludna su sva naklapanja o tome da ne treba gledati u prošlost, da se treba okrenuti budućnosti, da je prošlost prošla, što i sama reč kaže. Tako su onomad govorili gotovo svi vrli demokratski političari, od Borisa Tadića do Dragana Đilasa. To nije samo nemoralni stav, već i direktno aboliranje zločinaca, normalizacija zločina, amnestija za masovne ubice i koljače. Zahvaljujući takvoj naopakoj političkoj logici danas smo tu gde smo, pa mladi moraju da nas bude iz noćne more i da skidaju teret koji smo im natovarili na pleća.

Studenti su Vučeviću odgovorili transparentom sa jasnom porukom: „15, 155, 1.555 razloga za promenu“. Premijer je beslovesno stvorenje, radikalski praznoglavac, tipičan izdanak svoje kancerozne partije, ništavilo u ljudskom obličju, pa zato i može da govori navedene zločinačke tupoumnosti. Da ima bar pola funkcionalne moždane vijuge, premijer bi mogao da shvati kako se lako njegova logika može okrenuti protiv režima kojem pripada. Na primer ovako: Ne može Srbija da se zaustavi zbog 15 pohlepnih, kriminalnih, korumpiranih, obesnih, bahatih naprednjačkih skakavaca. Ne može država da se sruši ni zbog ni zbog 155, ni zbog 1.555 takvih primeraka neljudske vrste. Ne može ni zbog 700.000 članova Srpske napredne stranke. Rešenje je jednostavno: kriminalce, zločince, lopove, narko-dilere, mafijaše i ostale napredne razbojnike treba skinuti sa vlasti da bi država ponovo počela da funkcioniše. Dosta je bilo žrtava, krajnje je vreme da zločinačka mašinerija bude zaustavljena.