Piše: Gideon LEVY (Peščanik/Haaretz)

Ptice grabljivice se sada časte na sirijskom nebu, osećaju smrad lešine i dolaze da kidaju meso: izraelski avioni vazdušnih snaga bombarduju i uništavaju sirijsku vojsku, a kopnene snage zauzimaju njenu teritoriju. Kao što voda traži najniža mesta, tako Izrael sebi pronalazi još jednu priliku u obilju koje mu se ukazalo na putu. Priliku da uništi sirijsku vojsku i da pocepa njenu teritoriju u trenutku dok se izubijana i u modricama zemlja budi iz noćne more prethodnog režima ka nepoznatoj budućnosti.

Naizgled se to čini kao pametan potez Izraela jer ovo je šansa da se unište vojne sposobnosti još jednog neprijatelja. Niko u posttraumatskoj Siriji nakon prevrata ne može da se suprotstavi Izraelu. Ali ne smemo zanemariti fatalnu štetu koju ova ružna pljačka može da izazove na duže staze. Maer šalal haš baz – brzo u pljačku – tako je prorok Isaija nazvao jednog od svojih sinova. I tada je postojala namera da se uništi Damask (i Samarija). „Maer šalal haš baz“ je takođe operativni plan Izraela tri hiljade godina kasnije.

U Siriji se sada širi nada. Možda je neosnovana, skoro sigurno da je tako, ali prvi dani režima koji se formira ipak daju neku nadu. Vođa pobunjenika se u međuvremenu pokazuje kao mudar i oprezan. Nasuprot revoluciji u Iraku, Sirijci ne ruše stari svet, ne prolivaju krv i ne uništavaju infrastrukturu. Muhamad el Džulani za sada čini sve kako bi stabilizovao situaciju i uspostavio vlast. Izrael je trenutno njegova poslednja briga. Njegova prošlost ne obećava, ali možda se promenio. Sirijski narod je to zaslužio.

Dok Sirija opipava svoj put u mraku, Izrael nastupa na svoj nasilni i agresivni način, bombarduje i osvaja, junači se nad slabima i ranjenima. Možda će izvući neku korist od toga, ali se može desiti i da se Sirija oporavi i ne zaboravi ko ju je napao bez razloga i bez legitimacije u teškom času. Trenutak slabosti je naizgled dobra prilika za napad, ali je mogao biti i prilika da se pruži ruka – što bi se možda pokazalo kao neosnovano ili bi bilo odbačeno s gnušanjem. Ali kada se događaji nižu dramatičnom brzinom ne zna se šta tačno činiti.

Izrael je barem mogao da pokuša. Umesto da preti Siriji, ništa ne bi izgubio da je pozvao na otvaranje novog poglavlja u odnosima. Cinici će reći da je to ludilo, ali pravo ludilo je uopšte ne pokušati, i to baš sada.

Sirijski narod neće zaboraviti ko sada koristi njihovu slabost i uništava im zemlju. Na prošlonedeljnim demonstracijama podrške prevratu u Madždal Šamsu jedan građanin mi je rekao: „Ako sudbinu Sirije prepuste njenim građanima, postoji šansa i nada. Ali Izrael se već upliće ostavljajući sirijskoj vojsci samo kalašnjikove i metke.“

Izrael ne samo da uništava sirijsku vojsku, već i cepa teritoriju suverene zemlje u još uvek neizvesnoj meri. Pustimo neverovatnu bahatost i bezobrazluk što se bez razloga gazi suverenitet druge zemlje i krši međunarodno pravo. Samo zamislimo da sada Sirija cepa Kirjat Šmonu od izraelske države. Sasvim je očigledna šteta koja bi time bila naneta Izraelu. Ovakvo otkidanje teritorija će biti razlog za sledeći rat. Poput Havat Šibe na Golanu, ove sumnjive izraelske okupacije nikada nisu privremene, nema dugotrajnijih od njih, i na kraju stvaraju neizlečivu ranu.

Izrael neće žuriti da se povuče sa teritorija koje sada osvoji. Povlačenje će se smatrati predajom kojoj će se protiviti desničari, ali i levica. Izrael poručuje novoj Siriji: zaboravite novo poglavlje. Nastavićemo da ratujemo protiv vas zauvek. Sve u svemu, vrlo je logično ali gasi nadu.