Piše: Ljubodrag STOJADINOVIĆ (Peščanik)

Hod studenata od Beograda do Novog Sada, jeste epski poduhvat, usklađen sa istorijom čiji je deo.

Možda je taj pokret dvodnevnog pešačenja odlučujući događaj u tromesečnoj povesti studentskog ustanka.

Bivši čovek je pokušao da ih prevari navodno žrtvujući dva konja i odmah je dobio odgovor: nisi ispunio zahteve!

Goran Marković zna da „naša nesreća ima ime, i neko bi morao da kaže: ’dole tiranin’“. Na ovom sajtu je više puta bilo reči o tome, u smislu da je rušenje lične vlasti pre svega uslovljeno padom ličnosti, ako je ovde o ličnosti reč. Istina je da se srpska opozicija kloni poziva nitkovu da ode, ili da mu pomogne pri padu. Bar je tako izgledalo do ovog nivoa raspleta.

U studentskoj pobuni (po svim njenim odlikama to jeste pobuna), osim odgovora na njegove slaboumne optužbe da su plaćeni da ruše njega i državu, nije bilo podstrekivanja na pad. Osim u aforističkom objašnjenju šta se, u stvari događa: Ne rušimo mi državu – nego tebe. Država nisi ti nego mi!

Oni ga nisu rušili pozivajući ga da se preda, utekne negde, ili se javi duševnim lekarima. Ozbiljno su načeli armaturu koja ga drži. A to je samoljublje: nisi bitan, ništa te nismo pitali. Nenadležan si, ne mešaj se! Osećanje da njegova važnost, koja je inače despotska fikcija, nestaje bez mogućnosti da se Narcis povrati od izgubljenog oslonca, stvorila je od njega nešto čega više nema. Čak ni među onima koji su ga mimo volje slavili kao proroka.

Sve veći broj ljudi vidi istinu, a ona je porazna po vladara koji je sebe i sagradio kao ružno mitsko biće sa nepoznatim poreklom moći. Odjednom su ljudi saznali da nemaju čega da se boje. Izvor straha u stvari ne postoji, sam je sebe izmislio.

Studenti su bili neumoljivi. Svojom pameću su lomili batinaše, mafijaške ubilačke vozače poslate sa samog vrha. Sektaške zablude o nadmoći i vlasništvu nad golom silom. Temelje mafijaškog bratstva. Hulja je odjednom otišao u prošlost pod zabludom da traje, nemoćan da se odupre snazi ovog vremena. Prevare koje je tako dugo usavršavao – više ne pomažu.

Njegova defanziva je istinska ali je njen smisao laž. Evo mene, nudim vam sve što znam, dobili ste sve što ste hteli. Dao sam Vučevića, njega ste tražili, šta još hoćete?

Neke sile nastoje da ga sruše a on prepoznaje tuđu ruku u protestima. Možda su to isti oni koji ga podržavaju, on to više ne može da dokuči. Studentska energija koja se neprekidno obnavlja, za njega je neobjašnjiva. Njegova paranoja nije dorasla toj snazi. Izbacio je najgore iz sebe protiv njih, ali ništa nije pomoglo.

Mit o stranim silama koje ovde rešavaju sve, pod ozbiljnom je sumnjom. Sve što valja uraditi, moramo učiniti sami.

To je na prilično jasan način smisao marša, mada studenti o tome govore drugim jezikom. Rad tužilaštva i pravosuđa, sloboda medija i važeći standardi ljudskih sloboda, sve to znači da njega više ovde nema.

Raspetljavanje smrtonosne korupcije čiji je on neosporni tvorac – znači da njega ovde više nema.

Studenti su krenuli na svoj marš dugačak skoro kao dve maratonske staze. Ispraćeni kao da idu na front da osvoje slobodu. U izvesnom smislu tu ima istine. Obilje hrane na stajnim tačkama donekle daje pokretu hedonističku nijansu. Ali to je samo jedan od emotivnih obeležja ovoga što se događa. Ljudi najviše i najbolje spremaju za one koje najviše vole. I tu se ne može učiniti ništa. Put je dug, taman da sagore sve te kalorije.

Kolona mladih ljudi na maršu prema Novom Sadu, hoda tempom koji je planski određen. Sa svih strana, gde god prođu dočekuju ih aplauzi, ponegde i suze. Idu naša deca tamo gde su naumila da završe stvar – tako govore sremske domaćice postrojene pored puta sa ponudama. Da još jednom odu na mesto zločina i velike tragedije, da zlikovci shvate da im je došao kraj.

Hulja neće razumeti o čemu se ovde radi. Smisao njegovog postojanja je opstanak na vlasti. Treba mu vremena da se pribere od nemoći. Probaće da studentski pohod objasni kao marš protiv njega i Srbije.

Marš protiv njega svakako jeste. Ali mu to studenti neće reći, on je predmet njihovog ignorisanja. Prvi su primetili da ga nema i da je nevažan.

Simbolična unija pobune dva velegrada na mostovima Novog Sada, jeste prirodni vrhunac ali ne i kraj otpora. Završni radovi tek počinju.