Piše: Svetlana CENIĆ (Oslobođenje)

Ove TV krimi-serije često me podsećaju na našu svakodnevnicu: glavni zaplet je neka pljačka, ubistvo ili korupcija, a u pozadini ide neki sporedni zaplet, bilo ljubavni ili porodični. Elem, naš život je u ovoj državi sporedna radnja dok posmatramo ko je s kim, šta je sledeće što će nestati, kada će se rasvetliti ubistva, hoće li se uzeti i ko je donji. Živimo neku rutinu spajajući kraj s krajem. Poniženi, samo to nećemo sebi da priznamo.

Poniženje je nemoć jer najvećim delom nemate kontrolu nad vlastitim životom, posebno što neko drugi kontroliše vašu budućnost i uslovljava politiku, ekonomiju, kulturu i društvo u celini. Što je najgore, kao rešavamo se poniženja članstvom u stranci i linijom manjeg otpora, a ne sticanjem znanja i osposobljavanjem. Retki koji se prihvate znanja budu stalno spuštani na nivo mase i izloženi osveti što su se uopšte drznuli da budu drugačiji.

Generacije lidera nesposobnih za samokritiku i bez volje da se suoče sa odgovornošću, stvaraju atmosferu žrtvenog jarca, obično u onim “drugima”. Što koriste i čime se služe upravo neodgovorni lideri.

I strah! Od rata, duhova prošlosti, gladi.

To smo mi. Vidljivo je bilo da pričamo o onom kao fol raskidu koalicije, neradnoj nedelji, bojkotu trgovina ili povećanom minimalcu. U to sve dodati malo Trumpa i zamrzavanje svih fondova, te hit temu kako BH Telecom kupuje Telemach.

Koalicije na državnom nivou kao nema, a u stvari ima, samo daj da to predstavimo kao moranje i žrtvovanje za narod i državu. Trojka će reći da nije u koaliciji ne bi li pridobila opet glasače; načina da se prekomponuje vlast na državnom nivou teško da ima u ovom odnosu snaga, odnosno snage i nemoći, a samo ćemo nakon zahteva za smenu prognozirati čija će se partija lagano ugasiti, uz pitanje kad će izbori u SDP-u. Otežu se kao da je evropski put u pitanju – ono samo što nije, a nije.

Neradna nedjelja kako kome i birali ste, eto imate. Samo ne znamo šta ćemo u turističkoj sezoni. Ne zna ni vlast. Bojkot trgovina sa pozivom da se ljudi snabdeju dan pre, ali na dan bojkota ni slučajno u radnju, ne razumem baš ni ja, osim da u svet ode slika sablasno praznih radnji, sa mogućnošću stampeda pred neradnu nedelju. Da je vlada Federacije BiH podržala bojkot, ništa čudno nije. Bolje pričati o drskim i mrskim trgovcima i izrabljivačima nego pitati za strukturu cena i koliko ide državi od toga. Sa posebnom napomenom, mojom, da trgovci nisu zaduženi za socijalnu politiku, da nikad ne znaju koji je sledeći eksperiment u ekonomskoj i finansijskoj politici i da znaju da državi moraju odmah da daju, a dobavljačima odgođeno dokle god mogu da trpe.

Kad smo već kod visokih cena, robne rezerve su uglavnom u funkciji spašavanja proizvođača i tržišta - imaju ulogu da smire tržište, da ublaže cenovne udare i udare u snabdevanju, kao i da se održe garantovane cene nekih dobara. Šta je sa našim robnim rezervama?!

Ja čekam onaj bojkot neodgovornih političara ako za to ima srca. U prodavnicu zaista ne moram na dan bojkota, a za to ionako nije potrebna neka hrabrost.

Kad dođemo do minimalca, malo je i to onom ko treba od toga da živi, a previše državi i moram da pokvarim onu atmosferu napomenom da jedan radnik mora da zaradi tu bruto platu sebi, ali bruto i po jednu platu javnom sektoru i po jednu penziju penzionerima. Uz PDV, koji se plaća na sve. Za koga i zašto je bilo to povećanje minimalca, jasno je iz usvojenog budžeta i odluke o povećanju osnovice za obračun plata u javnom sektoru. Budžet izgleda kao da će svi sad tek punom parom raditi i još moliti da plate još. Gledaćemo u nastavku ko je i tu koga i zašto, mada je jasno od prve scene.

A Trump? Pa, videćemo nakon isteka tih 90 dana zamrzavanja svih fondova i projekata, a samo bih da poručim ovima što likuju da će se neki NVO ugasiti, da se zamrzava i podrška njima u obliku nekih reformi, projekata na lokalnom nivou i slično, jer na te pare nisu bili gadljivi, ali jesu ako pomoć ide medijima i NVO. Čudo jedno od doslednosti!

BH Telecom? Za sve koji su komentarisali kako svi (konkurencija) rade akvizicije, samo ne BH Telecom, eto sad je mogućnost da postane najjači operater. Ne verujem da bi vlasnik Telemacha baš da ga kupi Telekom Srbije, odnosno m:tel, a drugi za to para nemaju. Pitanje i za Telekom Srbije, uzgred budi rečeno, ako gledamo zaduženost i situaciju u Srbiji.

To ukratko, jer su teme toliko puta prožvakane prethodnih sedmica da se i meni grlo osušilo od priče. No, eto, da ne bude da ovde nisam htela o tome.

Što me ne sprečava da sanjam, ono prosvećeno, jer znam da bi drugačiji pravac bio pod vođstvom pravih lidera, koji se rukovode načelima odgovornosti, javnosti rada i vladavine prava, uz malo više narodne pismenosti. Ne treba mi onaj lažni i prinudni optimizam da je Dodik iznenada evropejac, da se pravi otklon od bivših i da konačno dolaze sposobni, a ne podobni. Videćemo rezultate tog lažnog optimizma kad se svedu ekonomski računi i dođu naredni opšti izbori.

Kada je znao da će biti uhapšen u Parizu pod nacističkom okupacijom, Tristan Bernard (francuski pisac jevrejskog porekla) rekao je svojoj ženi: “Do sada smo živeli u strahu, od sada ćemo živeti u nadi”.

Ne možete vi mene ni poniziti, ni zastrašiti koliko se ja mogu nadati.