Rodoljub Šabić, srbijanski advokat i pravni analitičar, kazao je da je ispod najnižeg nivoa, zasnovano na neistinama i prostačkim diskvalifikacijama reagiranje predsjednika Republike Srbije Aleksandra Vučića na njegovu ocjenu privođenja od strane policije Zorana Đajića, čovjeka koji je ukazao da je u fundamentu tragedije u Novom Sadu korupcija i to dokumentovao, zbog sumnje da je Đajić navodno izvršio krivično djelo ugrožavanja Vučićeve sigurnosti.

Ojcenjujući da je sve što je Vućić rekao netačno i samim tim uvredljivo, kako za funkciju koju vrši - tako i za razum auditorijuma kome se obraća, Šabić je izjavio je sljedeće:

-Predsednik Srbije je ovim potvrdio da je lažov. Njega, zbog čestih bezočnih pokušaja prljanja tuđe časti i ugleda, nije moguće tužiti jer je valjda jedini “šef države” čija je adresa nepoznata, a čak i ako je saznate izvesno je da će se sakriti iza imuniteta, inače bi se, čak i pred jadnim srpskim pravosuđem lako moglo dokazati da laže, kazao je Šabić.

-Besramna je Vučićeva priča o mom navodnom pijanstvu. Svojevremeno, pre 6 godina, 2019., nakon slučajnog uličnog incidenta u kom sam bio povređen, ne i napadnut, što sam odmah nakon incidenta objavio i za koji nisam optužio nikog, njegova beskrupulozna ekipa je, za šta postoje svedoci, vršila bukvalno kriminalan pritisak na lekare VMA, gde sam bio tretiran, insistirajući da lažno kažu da sam tada bio pijan a nakon što su lekari to odbili, preko „službe“, PINK-a, Stefanovića, Gašića, Vesića, Pajkića, Krstića i sličnih opskurnih likova je lansirana i širena priča o mom navodnom pijanstvu. Ako sam i imao sumnju, da je ta prljava akcija izvedena uz Vučićevo znanje, više je nemam.

Ali daleko važniji od prostačkog pokušaja da mene diskredituje je pokušaj lažnog predstavljana suštine privođenja Zorana Đajića. To skandalozno, besmisleno privođenje sam komentarisao na društvenoj mreži X rečima razumljivim i najprosečenijem pravniku. Rekao sam da su za postojanje krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti neophodna dva elementa – prvi, da je pretnja ozbiljna i drugi, da pretnja izazove osećaj ugroženosti onog kome je upućena. Ako nedostaje jedan od ta dva elementa, nema krivičnog dela. I tome sam dodao da mi je nejasno kako je tužilac u Đajićevom tvitu, napisanom u očito egzaltiranom tonu, makar grubom i uvredljivom, prepoznao ozbiljnu pretnju? I da je još nejasnije – šta je sa drugim elementom? Da li je čak ta i takva “pretnja” kod Vučića izazvala osećaj ugroženosti?! I da li to tužilac nekako unapred zna ili ga je blagovremeno pitao?

Bilo bi sasvim dovoljno i pristojno da Vučić obavesti javnost da li se uplašio, da li se osetio ugroženim, pa da, ako jeste, tužilac pokuša da uveri sud da je Đajićev tvit zaista bio nekakva pretnja. Neistine i uvrede na račun ljudi koji misle da je očigledno da za to nema razloga, više su nego suvišne, kazao je Šabić.