Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

“Verujem u Srbiju koja zna ko je i kuda ide”, izjavio je Aleksandar Vučić i povodom posete Moskvi poručio da “ponekad jedan korak, jedna reč, jedna odluka mogu da imaju mnogo veću težinu od pukog političkog gesta”.

Ispostavlja se da “jedna odluka” - prisustvo paradi povodom Dana pobede, gde je u društvu autokratske elite sveta predstavljao “državu, našu istoriju, dostojanstvo i pravo Srbije da vodi samostalnu i doslednu politiku” - postavlja veliki teret na integracije Srbije u Evropsku uniju, toliki da se mnogi pitaju da li uopšte znaju kuda ova zemlja ide.

Neće Srbija zbog Vučićevog putovanja, kao što se pretilo, biti odstranjena iz pregovaračkog procesa, niti će “neposlušni predsednik (koji) nikada nije dovodio u pitanje evropski put Srbije”, kako sebe opisuje Vučić, dobiti zabranu putovanja.

Neće biti prekida evrointegracija Srbije, poručuju srpski zvaničnici. Ne može da se prekine ono što gotovo i ne postoji.

Dok zbog ozbiljne unutrašnje krize traži podršku spolja, u Washingtonu i Moskvi, predsednik ignoriše Evropljane, a sve se nada da će EU imati razumevanja. Dobiće ga u Budimpešti i Bratislavi, ali drugi ga označavaju kao saveznika Rusije, koja podilazi njegovoj sujeti i hvali njegov “herojski čin”.

Srbija se zaglavila prepuštajući se izboru samo jednog čoveka koji ponavlja da ne odustaje od evropskog puta. U eri uspona demagoga, uzmicanja demokratije i ciljanja slobode medija, mnogi postupci to demantuju i razotkrivaju putinofiliju bivšeg radikala koju je sve teže kamuflirati naprednjačkim proevropskim presvlakama.

Srpska vlast demokratiju iz EU ne želi da uveze. Sopstvenu ne namerava da proizvede. Epizoda sa Crvenog trga je samo još jedna potvrda da se Srbija udaljava od svog proklamovanog geostrateškog cilja ili u najboljem tapka u mestu. Dan Evrope, koja 75 godina gradi projekat mira, prosperiteta i demokratije, nikada u Beogradu nije skromnije obeležen.

Studenti maratonci trčali su 16 dana blizu 2.000 kilometara dug put od Novog Sada do Bruxellesa. Razgovarali su sa više od 50 evroposlanika iz četiri političke grupacije, uključujući i Evropske narodne partije, kojoj je SNS pridružena članica.

Vremena se menjaju. Novi sastav Evropskog parlamenta i nova birokratska struktura EU su uočljivo manje naklonjeni predsedniku Srbije koji je sve direktnije suočen sa kritikama liberala, socijaldemokrata i Zelenih. Poručuju mu da studenti koji su blokirali Srbiju od vlasti traže isto što i EU, kako je to definisala komesarka za proširenje Marta Kos.

Preporuka za izlazak iz krize je podrška “hrabrom otporu” i ispunjenje zahteva studenata. Pošto je jasno da vlast nema nameru da se koriguje u skladu sa Reformskom agendom, Beograd ključne saveznike traži na Istoku - čime daje za pravo onima koji upozoravaju na opasnost da postane “marioneta Kremlja”.

Evropski parlament je sa 419 glasova za, 113 protiv i 88 uzdržanih, na sednici u Strasbourgu usvojio izveštaj i rezoluciju o Srbiji u kojoj izvestilac Tonino Picula upozorava na “autokratski karakter” srpske vlasti. Sledi potom gotovo monoton spisak zamerki koje slušamo godinama: neizgrađena pravna država, selektivna pravda, ugrožene građanske slobode, ogoljena koncentracija vlasti, sistemska korupcija, nepotizam, ozbiljni nedostaci izbornog zakonodavstva, nedostatak slobode medija...

Izveštaj je u Beogradu ocenjen kao pristrasan, kao vrlo jednostran prikaz onoga što se događa u Srbiji, ali odbrana “iskrivljene stvarnosti” nije dobila dovoljan broj glasova. Piculin izveštaj jeste, dovoljno da se EP u ovdašnjoj javnosti optužuje kao “dokazano korumpiran i dekadentan”. Sami zatvaramo vrata koja bi nominalno da otvorimo.

Tvrdi se da je suverenistička pozicija Srbije trn u oku onih koji žele da vide Srbiju u vazalnom položaju. Kakva zamena teza! Srbija je dobrovoljno odabrala da bude član EU, a ne vazal EU. Rusija je ta koja bi da od Srbije pravi vazala. Tim gore po činjenice je stav koji se pre ili kasnije olupa o glavu.

Mali predah je Vučiću ponudio predsednik Evropskog saveta Antonio Costa, koji nije imao posebne zamerke oko puta za Moskvu, a izbegao je da domaćina direktno podseti da nema “vidljivih rezultata” u domenima vladavine prava, slobode medija, borbe protiv korupcije (prvi put pomenute) i izbornih reformi - što je Vučić njemu i Ursuli von der Leyen obećao tokom posete Bruxellesu u martu. Costa je bio nedorečen, možda nije čuo da Srbiju već šest meseci potresaju ozbiljni protesti.

Uprkos tome, simulirane reforme na farmakološke doze sve teže prolaze kod Evropljana koji su u početku bili skeptični prema buntu studenata i građana, a sada u tome vide mogućnost promena i reformi.

“Kada sam bila u Beogradu, rekla sam gospodinu Vučiću da, iako čitava Vlada i on sam objašnjavaju da se zalažu za reforme, nisu ispunili ništa od decembra”, izjavila je Marta Kos tokom rasprave o Planu rasta za Zapadni Balkan održane u Evropskom parlamentu.

Nova srpska Vlada svakako nije dobila mandat da napravi radikalne zaokrete i da konkretno počne da radi na ostvarivanju integracionih ciljeva koji opstaju samo u političkoj retorici. Šta će Vučić onda moći da kaže visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaji Kallas, koja u Beograd stiže krajem meseca?

Ona će ga pitati: “Ko je vaš prijatelj sa kojim sarađujete?”. On će odgovoriti da je Srbija geostrateški posvećena evropskom putu, da vodi uravnoteženu spoljnu politiku, da zadržava pravo da sarađuje sa svima i da njemu niko neće crtati itinerere putovanja. Njen komentar je već poznat: “Procenjuju vas po društvu u kome ste.”

U Evropskoj komisiji postoji puna posvećenost tome da Srbija značajno napreduje na putu ka punopravnom članstvu u EU. Ima li, sem retorički, te “pune posvećenosti” na strani Srbije, koja je tokom 11 godina pregovora o članstvu od 35 pregovaračkih poglavlja otvorila 22, a privremeno zatvorila svega dva?

Mogu Evropljani da i dalje učtivo ponavljaju da vide Srbiju u Uniji, ali to je kao kada u vrelini pustinjske izmaglice vidite izvor vode. Ambiciozni političari koji u Beogradu pričaju o Srbiji kao lideru regiona moraće da progutaju gorku pilulu jer je više nego izvesno da će samo posmatrati ceremonije prijema Albanije i Crne Gore.

Tu smo gde jesmo. Ističe vreme kada je Unija, fascinirana konceptom stabilokratije, godinama tolerisala autoritarne tendencije srpske vlasti. Očekuju se dela, a ne obećanja. Na obe strane.

U Bruxellesu bi trebalo da kažu Dosta! Ili će srpska vlast da počne da radi na reformama, a mnogo toga može da uradi ako hoće, ili vas skidamo sa spiska. Srpska javnost takođe treba da kaže Dosta! Vreme je da se prekine ova evrošarada i da Vučić već jednom smogne hrabrosti i jasno postupcima pokaže: Želim Srbiju kao rusku guberniju, Srbiju kao 51. saveznu državu SAD-a, Srbiju u EU ili možda nebesku Srbiju.