Piše: Dejan ILIĆ (Peščanik)

Da prvo objasnimo zagradu iz naslova. Ako se idiotsko i neobuzdano nasilje policije/države odmah ne zaustavi, sasvim je sigurno da će neko izgubiti život. Ne nužno zato što će neko (razulareni policajac, izbezumljeni pristalica režima…) nekoga (studenta, demonstranta, novinara, slučajnog prolaznika…) namerno ubiti, nego naprosto zato što se ova vrsta masovnog iživljavanja naoružanih nad golorukima ne može do kraja kontrolisati. A nešto će već da se namesti da krene po zlu. Što još nema mrtvih, stvar je čiste sreće. Jeste, sreća u nesreći. Zagrada je dakle opomena. Drugim rečima, čisti višak – nema ko da čuje opomenu.

Sad da elaboriramo ono što u naslovu stoji izvan zagrade. Pre svega, ko je adresat pitanja? Vučić? Ne, on prebijene niti broji niti ga oni zanimaju. Dobro, nisam u pravu. Broji ih i ponosi se – što su brojevi veći on je ponosniji. Ponosan na sebe što je izdao naređenje da se ljudi premlaćuju, i ponosan na one koji mlate. Evo, koliko prekjuče, nazvao ih je junacima, i pomilovao ih je. Pomilovao milosrdnom rukom gospodara i kvazipatrijarha – očistio ih od greha, oslobodio krivice, blagoslovio da ponovo mlate. Slomljena vilica, ključna kost, nos, čeona kost, rebra – radikalski batinaški raj.

Vučić mobiliše vojsku, sprema se za konačno rešenje, ili obračun, ako je nekome tako lakše, postrojava pitomce, u uniformama i bez njih, blagosilja ih i unapred ih oslobađa od krivice. Jer, to je pomilovanje od prekjuče. Nije on pomilovao samo četvoricu novosadskih neoradikala (umalo ne napisah neonacista, ali da ne širimo temu), poslao je poruku i svima drugima – iživljavajte se do mile volje, niko vam ništa ne može, ja vas štitim i blagosiljam da prolivate krv. Samo, ta poruka je od ranije, prekjuče ju je samo ponovio. Policija sve to već zna, kao i tužioci, te poslušne sudije. Svi su se postrojili u redove Vučićevih dobrovoljnih dželata.

Pisali smo o tome više puta, pozivali se na Franza Neumanna i njegovo objašnjenje veze između vođe i poslušnih, slepih sledbenika. Ta veza počiva na kolektivnom zločinu. Vođa vas uvuče u zločin, a onda vam garantuje nekažnjivost. Za uzvrat, očekuje da ga kao vođu branite po svaku cenu. I upravo to gledamo – inicijaciju četvorice iz Novog Sada, oni su sad Vučićevi zauvek. Prvo ih je ohrabrio na zločin, napravio od njih kriminalce, a onda ih zaštitio od kazne. Večno zahvalni i večno krivi i večno uplašeni. Na njihovom strahu od kazne, za koju znaju da su je zaslužili, stoji Vučić.

Kako notorna novosadska četvorka s palicama na devojačkoj vilici, tako i policajci, tužioci, sudije, funkcioneri na svim nivoima vlasti – masovni zločin i masovni strah od kazne. Zato ni oni nisu adresati pitanja iz naslova. Oni bi broj da zaborave, da potisnu da su oni to uradili. Broj zanima samo Vučića, sve ostale zanima samo to da ih Vučić spasi, da ne da da ih se kazni, ako treba, neka ih i pomiluje dlakavom rukom nečastivog, da ih pomiluje tako da zaborave, da ne misle na to šta su uradili. U neka druga vremena, za sličan posao, dželati su bili darovani alkoholom, da se napiju do besvesti, jer samo tako, bez svesti, mogli su da trpe sami sebe.

A Vučić, da ponovimo, ne može biti adresat pitanja iz naslova, jer ga – po prirodi komandne strukture koju je oko sebe izgradio – zanima da broj bude što veći, na obe strane, što više žrtava i što više počinilaca: s tako velikim brojevima – računa on – mogao bi da vlada zauvek.

Pitanje iz naslova upućeno je dakle – nama. Na njega jedino ima smisla da odgovore pobunjeni žitelji Srbije. I to ne doslovno. Jer da bi se na pitanje doslovno odgovorilo, moralo bi se ući u Vučićevu glavu. Jedino je Ljubodrag Stojadinović, koliko ja znam, u stanju da roni po tom mulju i da odatle pošalje verodostojan izveštaj. Mi ostali možemo samo da spekulišemo. Što ne znači da su te spekulacije neutemeljene. Naprotiv, imamo činjenice i dokaze, dobro dokumentovane opise iz devedesetih. Evo, bliži se godišnjica genocida u Srebrenici. Taj masovni zločin deo je te utemeljene spekulacije.

Zašto bismo o tome uopšte razmišljali, kao da ne znamo s kim imamo posla? Pa, nisam siguran da znamo. Srebrenicu i šta se tamo dogodilo, najradije bismo da zaboravimo. Ali, ako to zaboravimo, onda ne znamo s kim imamo posla i ko to zapravo traži pomilovanje za batinaše iz Novog Sada, kome je palica u rukama siledžije vrednija od vilice jedne devojke. Ko još sumnja u to kako je izbio rat u Jugoslaviji i ko je za njega najodgovorniji, neka gleda kako vlast sada sprema građanski rat u Srbiji (ili, ako baš hoćete, neka bude da ga ne sprema, ali svakako preti njime) i mnogo toga biće mu jasnije.

Dakle, to stoji naspram nas. I ne namerava da se povuče. To je smisao traženja odgovora na pitanje iz naslova. Da primimo k znanju da nije reč o broju samom po sebi, nego u volji, želji, odlučnosti, da se taj broj uvećava u nedogled, jer nema ni pomisli da se odustane, da se potraži mirno rešenje, da se – na kraju krajeva – raspišu ti prokleti izbori, za koje uopšte nije izvesno da bismo ih mi dobili, da bismo na njima pobedili mi, pobunjeni žitelji Srbije, ali je i samo to što bi ti izbori bili neizvesni Vučiću i njegovima dovoljno da ih ne daju.

Čitalac zna, čitao je o tome, ima diktatorskih režima koji su pred kraj bili svesni da im je vreme iscurelo. I onda su, kao u bunilu, žurili da poslednjih meseci, nedelja, dana, donose zakone o amnestiji, nekažnjivosti, zabrani gonjenja za masovne zločine iza kojih su stajali i koje su počinili. To ludilo, da vladate mimo zakona, da gazite pravo, a da na kraju jedini spas pronalazite u pravu i poštovanju zakona – nepojmljivo je. Računate na pristojnost onih koji će doći posle vas i uzdate se u vrednosti kojima su oni privrženi, iako ste ih – i njih same i njihove vrednosti – nemilice gazili.

Ali, koliko god neshvatljivo, to ponašanje imalo je i jednu svoju dobru stranu – njime se demonstriralo da je kraj blizu i da su zlikovci spremaju da se povuku. Nismo mi te sreće. Novosadsko pomilovanje šalje sasvim drugačiju poruku. Njegov smisao nije da od kazne sačuva počinioce jednom kada dođe do promene vlasti. Njegov smisao je da osigura da do promene nikada ne dođe, koliko god to slomljenih kostiju, te upropašćenih ili oduzetih života da košta. E, s tim imamo posla. I s obzirom na to, uprkos greškama koje pravimo, treba to jasno reći – odlično se držimo i sve smo bliži cilju.