Piše: Dejan Ilić (Peščanik)

Pre nekoliko dana, u Guardianu, politikolog Cas Mudde komentarisao je rezultate izbora u jednoj nemačkoj pokrajini i pobedu krajnje desnice na tim izborima. Ovaj poznati Danac i inače se bavi radikalnim desničarskim pokretima u Evropi i Sjedinjenim Državama, pa je imao šta osnovno da kaže i o izborima Nemačkoj. Samo, nije mu bila ideja da fokus suzi baš na tu jednu pokrajinu. Naprotiv, rezultati su mu poslužili da izvuče opštiji zaključak o krizi demokratije i kako da demokratske liberalne stranke odgovore na tu krizu.

Naravno, šta se to nas tiče, imamo mi svoje probleme, u Srbiji na stvari nije samo spas demokratije nego i spasavanje golih života. Preterujem? Hiperbolizujem „nadstrešnicu“? Ne, nimalo, mislim doslovno: na primer, pokušaj da se otvori rudnik litijuma u Jadru direktan je napad na život u (čitavoj) Srbiji. To je neposredna pretnja, a ima i posrednih: u Srbiji se tako loše živi, i sve je lošije, perspektive se sužavaju, da na srednje staze možemo pretpostaviti da će se sve raspasti i potonuti u haos, a da će ljudi do tad gledati da pobegnu odavde glavom bez obzira.

Zato nam se čini da na ove izbore kod nas s dobrim razlogom treba gledati kao da je na stolu pitanje života i smrti. Samo što i Mudde na sličan način vidi krizu demokratije i njene moguće posledice, ako se dogodi da stranke krajnje desnice u jednom trenutku budu u situaciji da samostalno dođu na vlast. I zato predlaže moguće odgovore demokratski i liberalno nastrojenih političara. Naravno, ponoviće Mudde opšta mesta: ti političari su se udaljili od svakodnevnog života i običnih ljudi. Svesni da su nepopularni, oni traže načine da ostanu na vlasti tako što se predstavljaju kao manje zlo.

S druge strane, veliki broj ljudi oseća se napušteno, nezadovoljni su svojim životima i perspektivama, te imaju osećaj da niko ne brine o njima i da više niko ne zastupa njihove interese – izuzev radikalne krajnje desnice. Jeste, sve to liči na našu situaciju, samo što se nama čini da je kod njih manje dramatično nego kod nas. A zapravo nije. Ali, i da zaista jeste, Mudde predlaže odgovor koji bi mogao imati smisla i za nas, uprkos razlikama ili zbog velikih sličnosti, svejedno. Naravno, u prvom koraku, Mudde kaže – političari, demokrate i liberali, moraju da čuju i saslušaju ljude.

To znači da moraju da ponude odgovor na njihove egzistencijalne strepnje – krov nad glavom, zdravstvena nega, obrazovanje, posao. Kratko: pružiti šansu da se živi od svog rada i da život bude sigurniji nego što je sad. A to opet znači, obnoviti servise države (škole, bolnice…), obezbediti posao za najveći broj ljudi, smanjiti socijalne razlike. A to opet znači – povećati poreze za najbogatije. Sad to već znamo napamet, jedan od razloga što liberalna i demokratska država više ne uliva poverenje i ljudi više nisu spremni da je brane jeste to što ona sada štiti i ide naruku samo bogatima, na štetu ostalih.

Dobro, sve to znamo, i to zaista nije naš problem. Mislim, jasno je i kod nas da ovaj „naš“ režim ide naruku bogatima, da sakati siromašne i pravi štetu najvećem broju „običnih“ ljudi, da nimalo ne mari za škole i bolnice, i da mu je stalo samo do dobrobiti svojih klijenata, kojih po prirodi stvari mora biti sve manje, jer se resursi obnavljaju sporije nego što se troše. Drugim rečima, mi već živimo Muddeove noćne more. Zato nam se čini da je kataklizmična retorika primerenija za opis naše situacije nego za opis prilika u Evropi i Sjedinjenim Državama.

Zato nam se drugi Muddeov korak čini zanimljivijim za nas od prvog. Mudde predlaže zajednički front demokratskih i liberalnih stranaka za odbranu od nasrtaja desnice na demokratiju i spas demokratske države. Kaže on, nije dovoljno da se stranke predstave kao manje zlo. One moraju ponuditi i pozitivne programe, to jest sve ono što smo opisali u prvom koraku. Ali, pošto to urade, treba da znaju da neće moći da ih ostvare, jer nemaju ni teorijsku šansu da same, svaka za sebe, na izborima osvoje vlast. Na vlast one mogu doći samo u koaliciji, a osnova za koaliciju je borba za spas demokratije.

Recimo to i ovako, na osnovu programa, svaka stranka će za izbore mobilisati svoje pristalice i izvesti ih da glasaju. Ali, jednom kada se napravi koalicija na vlasti, nijedna od stranaka ne bi smela da insistira na realizaciji isključivo svog programa. Naprotiv, mora odustati od njega u velikoj meri, kako bi s drugima spasavala demokratiju. Ne sećam se da je Mudde komentarisao nedavnu smenu na čelu laburista i britanske vlade, ali novi predsednik laburista i vlade ponudio je nešto slično onome što stoji u prvom koraku Muddeovog predloga.

Dobro, čitalac je sad već nestrpljiv, šta tu ima za nas? Kod Muddea je reč o potencijalnom zlu koje treba osujetiti; kod nas se borimo protiv već realizovanog zla. Samo što i kod Muddea i kod nas imamo posla s takozvanih više kolona u borbi za pristojan život i pristojnu državu. I tu smo sad kod poente. Mudde ne kaže da se sve demokrate moraju ujediniti i stopiti u zajednički front za odbranu demokratije, već insistira da u tom frontu ostanu ono što su bili, da sačuvaju svoje političke identitete, svesni da će zarad višeg dobra morati da ih, dok su na vlasti, potisnu u stranu.

Nema ujedinjavanja s poništavanjem razlika, nema odustajanja od izbora zarad samo jednog od više mogućih aktera. Čuvaju se stranke i njihovi politički identiteti kao zametak i kao garancija da će, kada pretnja prođe, biti moguće obnoviti „normalan“ politički život. Eto, to treba zapamtiti i usvojiti.

Nekoliko je stvari kod nas jasno. Prvo, malo je verovatno da će studenti sami uzeti više od pola glasova na izborima. Kada gube na izborima, režimi kao što je ovaj „naš“, gube s malom razlikom. Tako je bilo i nedavno u Mađarskoj, a i u Srbiji 2000, samo što je to malo ko hteo da vidi i onda i sad. To onda znači, drugo – stranke opozicije moraju preći cenzus i dati većinu studentima. Kao u Muddeovom predlogu: više kolona na izborima, svaka čuva svoj politički identitet, ali posle izbora, svi ujedinjeni oko istog cilja i na istom zadatku, spremni da žrtvuju najveći deo svojih programa zarad višeg dobra. Jednostavno, zar ne?

E pa nije. Pogledajte kako se ulazi u kampanju, i što se stranaka i studenata tiče, i što se ono malo (uslovno uzeto) slobodnih medija tiče. Umesto opšte mobilizacije glasača vrši se pritisak da na izbore izađe samo jedan akter. Ostali akteri, iako provereno demokratski nastrojeni, diskvalifikuju se kao da je stvar u tome ko će pobediti, dakle biti najjači, samo na našoj strani, iako ćemo svi zajedno pretrpeti poraz na izborima. Umesto toga, treba ponavljati šta je cilj na ovim izborima, ostaviti svakog demokratskog aktera da za taj cilj mobiliše svoje pristalice, i obavezati ih sve zajedno da rade za viši cilj posle izbora.

To treba da bude tako iz najmanje dva razloga. Prvi je očigledan: mi već sad treba da imamo sliku – viziju, ako je nekome tako draže – Srbije posle Vučića. Što se mene tiče, to je slika pluralne, ustavno-demokratske, dakle liberalne Srbije. Pritisak koji se upravo vrši na stranke da odustanu od izbora i podrže samo jednog aktera na njima, po svemu radi protiv takve vizije Srbije i u stvari nagoveštava da bismo posle izbora mogli dobiti nešto slično ovome što sad imamo i protiv čega smo spremni da se ogorčeno borimo. Drugi razlog se aktivira u slučaju realizacije manje poželjnog scenarija, a to je – poraz pobunjenog društva na izborima.

Poraz čitalac može da čita kao krađu, ali i kao zaista poraz. E sad, nije svaki poraz jednako strašan. Tesan poraz bio bi ravan pobedi, jer bismo ubrzo onda imali nove izbore: ovaj režim ne može vladati bez ubedljive većine u parlamentu. Poraz, pak, koji ne bi bio tesan, bio bi naš neuspeh. Ali, i posle neuspeha se mora živeti. A u tom potencijalnom, tužnom životu, jedna je stvar ako imamo samo kandidate sa studentske liste u parlamentu, a druga, ako s njima sede i ljudi iz stranaka. Studenti i njihovi kandidati nisu organizacija s tradicijom, programom i iskustvom. Teško je zamisliti kako bi se ponašali u parlamentu u slučaju teškog poraza. Zato je dobro da pored njih budu i ljudi iz stranaka, kao okosnica te nove mučne borbe do nekih novih izbora, ako ih, u tom slučaju, ikada više bude.

Naravno, nećemo ovde elaborirati moguće loše scenarije, nema razloga za to, jer nema sumnje da je na strani pobunjenog društva daleko više žitelja Srbije nego što ima pristalica režima. Zadržimo se na pobedi i na viziji bolje, demokratske Srbije. Ona svakako treba da bude socijalna država, ali isto tako i pluralna i liberalna. Dakle – sve suprotno od ovoga što sad imamo.