Na adresu redakcije „Slobodna Bosna“ stigla je reakcija iz Londona, koju prenosimo u cijelosti.

Piše: dr. BOBAN BOGDANOVIĆ (London)
politički disident iz Srbije,
politički azilant u Švicarskoj


U svom najnovijem vanrednom obraćanju javnosti, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je pokazao šta znači politička zloupotreba institucija i države u funkciji očuvanja lične vlasti. Umesto konkretnih informacija i odgovornosti, građani su ponovo bili izloženi poznatom scenariju: strah, dramatizacija, spoljašnji neprijatelj, lažna patriotska poza — i na kraju, nijedno rešenje.

Kada vlast pravi vanredno stanje — da bi sakrila sebe

Vučić je svoje obraćanje započeo frazom da je Srbija u „najtežoj situaciji od 2008. godine“. Ta tvrdnja nema nikakvo uporište u bezbednosnim podacima, već služi isključivo unutrašnjem marketingu straha.
Nema rata, nema realnih sankcija, nema političke izolacije — ali ima potrebe da se skrene pažnja sa:

ekonomskog kolapsa,

depopulacije,

diktature jednog čoveka i partije,

pravosudnog mraka i medijske blokade.


Ekonomske blokade?  Ne — ekonomski neuspeh.

Predsednik Srbije insinuira da je Srbija pod ekonomskim napadom spolja.
Istina je suprotna:

Evropska unija je i dalje najveći donator i trgovinski partner Srbije,
Ne postoji formalni režim sankcija ni od SAD ni od EU.

Ono što postoji jesu upozorenja na kršenje vladavine prava, korupciju i veze sa kriminalnim strukturama — što nisu „pritisci“, već reakcije na stvarnost koju Vučićev režim proizvodi.

Republika Srpska kao talac Vučićevog marketinga.

Najopasniji deo govora odnosi se na podršku Miloradu Dodiku.
Ta podrška nije bratska — već instrumentalna. Dodik je poslednji bedem Vučićevog etno-nacionalnog teatra na kome se
„brani srpstvo“, dok u Srbiji nestaju lekari, profesori, poljoprivrednici i mladost.

Istovremeno, Dodik je realna bezbednosna pretnja za BiH.
Njegova politika je zasnovana na konfrontaciji, destabilizaciji i otvorenom antidejtonskom delovanju.
Jedini način da se obezbedi stabilnost u BiH jeste:

da Dodik trajno nestane sa političke scene.
Ne kao žrtva, već kao neko ko je u više navrata delovao protiv mira.
da bude lustriran, a ne nagrađivan pažnjom.

Svaka dalja podrška njemu od strane Srbije je izvoz krize i opasan atak na regionalnu bezbednost.

Kurti nije saveznik, ali je u jednom u pravu.

Moja saradnja sa premijerom Kosova Albinom Kurtijem prestala je u oktobru 2024. godine, u trenutku kada su njegovi postupci počeli da ugrožavaju srpsku zajednicu na Kosovu i krše postignute dogovore sa EU, SAD i Velikom Britanijom.
Međutim, u jednom Aljbin Kurti i gotovi sve opozicione partije Republike Kosovo, kao i donar deo međunarodne zakednice,  složile su se samnom, a to je da je Srpska lista nije politička partija — već teroristička ćelija pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića, Zvonka Veselinovića i komadom ratnog zločinca, ubice Olivera Ivanivića i dokazanog teroriste
Milana Radoičića.

Ta struktura je:

Rukovodila kriminalnim aktivnostima na severu Kosova,

Inspirisala nasilje nad građanima srpske nacionalnosti  i novinarima,

Obezbedila logistiku za niz terorističkih akcije koje su direktno podrivale suverenitet Republike Kosovo i mir.


Republika Kosovo ima ne samo pravo, već i obavezu da tu organizaciju zabrani i na tome žesoko insistiram!
Srbi na Kosovu ne smeju više biti talac kriminalnog trijumvirata iz Beograda sa Andrićevog Venca.

Tihi egzodus Srba — rezultat politike Srpske liste, ne Prištine!

Više od 100.000 Srba napustilo je Kosovo u poslednjih 15 godina.
Vlast u Beogradu to predstavlja kao posledicu albanskog pritiska, ali istina je bolnija:
Srbima je sa Kosova presudila vlastita
„zaštita“ — kriminalizovana, bahata, nasilna.

Oni koji su želeli mir, školu, porodicu i normalnost — postali su smetnja.
Teren su napustili ne zato što su bili ugroženi od Albanaca, već zato što više nisu mogli da žive u sistemu straha koji je teroristička Srpska lista instalirala.

Poslednji čin stare predstave

Aleksandar Vučić ne govori kao predsednik države, već kao dokazani diktator i reditelj straha. Njegovi monolozi nisu poziv na sabornost, već očajnički pokušaj da održi kontrolu nad sistemom koji se urušava.