„Prave ražanj, a zec u šumi“, kaže jedna ovdašnja poslovica. Mogla bi i ona: „Ne trči pred rudu“ ili „Prvo skoči, pa reci hop“. Biraj, poštovani čitaoče, što ti drago i srcu milije.
Uzgred, nije zec u šumi, već čudovište u džungli.

Preterani optimizam nije dobar saveznik. Gledati na datu situaciju u ružičastom svetlu neretko vodi u razočaranje. Gorko razočaranje. Potceniti protivnika može lako biti kardinalna greška. Apelujem na prozvane: Povedite računa da ne bi bilo ono čuveno „jbg“. Okolnosti su preozbiljne,  piše srbijanski historičar i diplomata Milan St. Protić za Danas.

Drugim rečima, od izbora u Srbiji, u dogledno vreme, neće biti ništa. „Sanjajte marele“, jasna je poruka vladajućeg režima i njegovog prvog čoveka. No, bez obzira na to, i studenti, i oni koji iza njih stoje i opoziciono nastrojeno građanstvo, potpomognuti nezavisnim medijima, uporno prepričavaju bajku o izborima. Čak i u takvoj, veoma nerealnoj, projekciji, ključna pitanja ostaju bez odgovora.

Zato, hajde da maštamo u skladu sa preovlađujućim narativom…

Elem, sekundarno je pitanje personalnog sastava te imaginarne izborne liste kandidata u studentskoj organizaciji. Vidim da se pominju ličnosti veoma raznorodne i nevične vođenju države, ličnosti sa stavovima bliskim miloševićevskom novokomponovanom srpstvu, ličnosti iz sveta sporta, pojedinci iz dijaspore, svi slatkorečivi i prilično naivni. Dočim, političkih ambicija i lične pretencioznosti im ne manjka. Ali, rekoh, to je sekundarno pitanje.

Primarno je pitanje ovo.

Ukoliko bi ta volšebna lista odnela pobedu na tim volšebnim izborima, kakvu bi vladu formirala i sa kakvom politikom? Od opšte orijentacije do konkretnih poteza.

Evo jedne stvari o kojoj imam nedoumica. Da li su studenti i oni što iza njih stoje protiv stranke na vlasti i aktuelnog režima ili su i protiv njihovog predvodnika? Ako su protiv njega, zašto ne zahtevaju njegovu ostavku nego traže izbore na kojima se ne bi njegov položaj proveravao, to jest osporavao? I u ludom scenariju izbornog poraza naprednjaka, on bi ostao na mestu presednika Srbije, pa bi na njemu bilo i da svojim predsedničkim prerogativom predloži mandatara te nove, studentske, vlade. Da li bi to značilo promenu sistema ili kontinuitet u odnosu na sadašnje stanje?

Šta ćemo sa revizijom postojećeg Ustava? Treba li ga revidirati i u kom pravcu? Treba li doneti potpuno nove osnovne zakone u zemlji ili nam ovi sasvim odgovaraju? Treba li temeljno reformisati državnu upravu, javne institucije i njihovo funkcionisanje? Kako i kojim sredstvima uvesti striktnu odgovornost nosilaca vlasti? Da li nam je potrebna lustracija i kakva? Ko će je sprovesti i na osnovu čega? Kojim mehanizmima neutralisati režimske tajkune, privatne paravojske i neformalne uticaje režimskih čelnika? Stav o Kosovu? Evropska Unija, da ili ne? Rusija? Najzad, da li je sve ovo mogućno izvesti sa aktuelnim predsednikom države na vlasti? Ko će i kojim autoritetom vojsku, policiju i službe bezbednosti podvesti pod efikasnu demokratsku kontrolu i prevaspitati ih? Ko će se odvažiti da tajne dosijee o građanima učini dostupnim javnosti, kao i spiskove doušnika i saradnika tih agentura?
Ovo su samo neke od načelnih tema. A konkretne?

Šta ćemo sa Ekspom, Rio Tintom, kineskim investitorima, arapskim ulaganjima? Šta ćemo sa započetim projektima? A tek sa vodosnabdevanjem, kanalizacionom mrežom, deponijama, klizištima, nelegalnom gradnjom, zagađenom zemljom, vazduhom i vodama? Mogu li industrija i poljoprivreda uporedo na ograničenoj teritoriji kao što je srpska? Znamo li koji su nam ekonomski prioriteti? Šta ćemo sa haosom u zdravstvu, državnom i privatnom, kriminalnim uslovima u staračkim domovima, šta ćemo sa obolelima od bolesti što u Srbiji ne nalaze ni pomoći, ni leka? Šta ćemo sa školama što štancuju bezvredne diplome? Šta ćemo sa brojnim zloupotrebama, korupcijom, javašlukom, rasprostranjenom neukošću? Kojim čarobnim štapićem refirmisati pravosuđe?

Šta sa monopolima, privilegijama, povlašćenim pozicijama? Čime protiv nepotizma, protekcije, nameštanja? Šta sa već preuzetim obavezama, potpisanim ugovorima, sklopljenim aranžmanima?

Pitanja u nedogled.

Ako je cilj celovit preobražaj Srbije, na ova pitanja, i mnoga druga, morao bi se dati odgovor. Jasan, glasan i ubedljiv. Verodostojan. Istinit. Bez povlađivanja i lickanja. Bez demagogije i populizma. I bez lažnog patriotizma, po mogućstvu. Molio bih, usrdno.

Da ne bude zabune. Kad kažem „oni koji stoje iza studenata“, mislim na njihove profesore i još ponekog pojedinca studentima bliskog. Ne mislim ni na kog drugog. Ne sumnjam ni u dobre namere ovih ljudi. Naprotiv. Njihovo političko neiskustvo, međutim, više je nego očito. Kao i nagoveštaj znatne ambicioznosti, bar kod nekih među njima. Nisam posve siguran da su svesni u šta se upuštaju. I protiv koga. Neman je to sa mnogostrukim kandžama. Čudovište, rekoh.

A čudovište će potepeno pojačavati represiju. Svedočimo o tome svakog dana. Događa se pred našim očima. U očuvanju vlasti, režim i njegov jedini vlastodržac neće prezati ni od čega. Dočim, silu će primenjivati u preciznoj meri neophodnog kako bi se njihova apsolutna vlast očuvala. Neokrnjena.

Neko skoro napisa da je ova vlast samoubilačka. Ama, nije samoubilačka, već je ubilačka. Stradaju nevini ljudi, progone se njihovi protivnici, njima dlaka s glave ne fali. Ni dlaka, ni moć, ni pare.

Jedino od čega oni zaziru, jedino na šta njihov predvodnik nema rešenja, jedino što ih može uzdrmati, to su masovni skupovi pobunjenog naroda. Protesti sa stotinama hiljada iskupljenog sveta koji se ne razilazi do konačnog njihovog odstupanja s vlasti. Nenasilnost i upornost. To je formula uspeha, po mom skromnom sudu.

U neredovnom stanju, redovna sredstva ne daju rezultat. u vanrednim (ne)prilikama, potrebni su vanredni metodi delovanja. Protiv autokratije i autoritarnosti – brojnost i istrajnost.

U današnjoj Srbiji, pod ovim uslovima, pobeda na izborima je sanak pusti. Zavodljiv, ali neostvariv.

Upamti to, poštovani čitaoče.