Boban Bogdanović, politički analitičar i disident, iz Londona je za „Slobodnu Bosnu“ komentirao najnovija zbivanja u Srbiji, s naglaskom na incident pred Skupštinom Srbije, gdje je nakon pucnjave došlo do požara u kojem su izgorjeli šatori u kojem su posljednjih mjeseci boravili studenti koji podržavaju represivni režim predsjednika Srbije Aleksandra Vučića.

-U društvima koja su izgubila poverenje u institucije, svaki metak ispaljen u očaju ima političku jeku. U Srbiji — zemlji u kojoj su nasilje, korupcija i propagandna mašina već dugo deo državnog DNK — čak i čin pojedinca u nervnom rastrojstvu postaje oružje politike. Najnoviji događaj u Beogradu, kada je čovek u očajnom psihičkom stanju zapucao i zapalio objekat ispred Skupštine, samo je novi dokaz da režim Aleksandra Vučića ne prepoznaje razliku između tragedije i prilike.

POLITIČKI TEATAR STRAHA

Umesto smirivanja tenzija i empatije prema psihološkoj dimenziji nesreće, Vučićev aparat reagovao je munjevito: incident je proglašen „terorističkim aktom“. Počiniocu, čoveku u dubokom nervnom rastrojstvu, nije pružen ni sekund razumevanja — on je odmah proglašen neprijateljem države. Na taj način, vlast je još jednom potvrdila da je u Srbiji svaki nesrećnik politička valuta, a svaki incident — prilika za propagandu, poručio je Bogdanović te dodao:

-U Vučićevom režimu, pojam „terorizam“ postao je sveobuhvatno opravdanje za represiju. Njime se guši opozicija, zastrašuju građani i učvršćuje predstava o večitoj ugroženosti. Kao što su u prošlosti svaka šetnja, svaka zastava, svaki tvit mogli biti proglašeni „napadom na državu“, sada se i nervni slom pojedinca svrstava u arsenal „terorističkih pretnji“.

Takva retorika nije samo domaća propaganda — ona ima jasan spoljnopolitički cilj: kontrolu međunarodne percepcije Srbije. U trenutku kada se režim nalazi pod pritiskom zbog unutrašnjih nemira, korupcijskih afera i rastućeg otpora građana, predstavljanje Srbije kao „žrtve terorizma“ ima zadatak da Vučiću vrati legitimitet u očima Zapada. On se, kao i uvek, pozicionira kao „branilac stabilnosti Balkana“, dok istovremeno sistematski proizvodi nestabilnost unutar vlastitog naroda.

KRIMINALNI DOSJE KAO OGLEDALO REŽIMA

Ranjeni u incidentu, Milan Bogdanović, nije slučajna figura. Njegov opsežan krivični dosije (nikad prvosnažno osuđen, slučajno ili ne) i povezanost sa strukturama bliskim vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci jasno ukazuju da iza kulisa ovog incidenta stoji mnogo dublja priča. Kada se kriminalci u funkciji režima nađu u središtu oružanog sukoba, teško je govoriti o „terorističkom aktu“ — mnogo je verovatnije da se radi o unutrašnjem raspadu sistema koji jede sam sebe.

Ono što režim pokušava da prikaže kao napad na državu, u suštini je sudar njegovih vlastitih senki — rezultat dugogodišnje simbioze kriminala, politike i propagande.

Vučićev narativ o „terorizmu“ stoga nije ništa drugo do pokušaj da prikrije činjenicu da je Srbija postala zarobljena država, u kojoj se granice između kriminala i institucija više ne prepoznaju.

Politička instrumentalizacija tragedija nije nova pojava u Srbiji. Svaki put kad se režim nađe pred krizom legitimiteta, pojavi se „izvanredni događaj“ koji preusmeri pažnju javnosti. Ovaj obrazac, koji je Zapad davno prepoznao u autoritarnim režimima, u Vučićevom slučaju postaje gotovo ritualan.

Mediji pod njegovom kontrolom koriste svaku tragediju da bi proizveli osećaj opšte opasnosti i prikazali vođu kao jedini bedem protiv haosa.

Kao što bi rekao Henry Kissinger — autoritarni lideri ne vladaju kroz moć, već kroz percepciju moći. A percepcija se u Srbiji oblikuje slikama krvi, vatre i hitnih konferencija za štampu.

REAKCIJA MEĐUNARODNE ZAJEDNICE PRESUDNA

Srbija danas stoji na raskršću između latentne diktature i mogućeg društvenog sloma. Vučić koristi svaku tragediju kao gorivo za političku mobilizaciju, svaku nesreću kao argument za kontrolu, a svaki incident kao izgovor za novi strah.

Međunarodna zajednica, ukoliko i dalje ćuti, postaće saučesnik u održavanju režima koji počiva na konstantnom vanrednom stanju.

Zato je vreme da međunarodni pritisak pređe iz retorike u zahtev: vanredni izbori su jedini put da se izbegne eskalacija u građanski sukob. Demokratija u Srbiji više ne može biti formalnost, niti se smeti svoditi na periodicne simulacije izbora. Ako se politička napetost ne preusmeri kroz institucionalni ventil — eksplozija je samo pitanje vremena.

Aleksandar Vučić vlada strahom, a incidenti poput beogradskog koriste se kao dokaz da „bez njega dolazi haos“. Ali istina je obrnuta: upravo njegova vlast proizvodi haos kako bi opstala.

Incidenti, nervni slomovi, požari i pucnji više nisu anomalije — oni su prirodna posledica sistema koji je decenijama gušio slobodu, istinu i odgovornost.

Vučićev režim ne živi od stabilnosti — već od njene laži, zaključio je Bogdanović u komentaru za „Slobodnu Bosnu".

(M. I.)