Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Antena M)

Ima nešto bizarno u priči o rehabilitaciji četnika, podizanju spomenika Pavlu Đurišiću koji se šetka po bogomoljama, u celoj toj ujdurmi koja traje već decenijama. Većini ljudi u Srbiji i diljem Srpskog sveta danas je nemoguće dokazati da su četnici Draže Mihailovića bili saradnici okupatora, kolaboranti, kvislinzi i zločinci. Uprkos tome što se radi o elementarnim činjenicama koje se mogu lako utvrditi prostim uvidom u četnička dokumenta iz Drugog svetskog rata. Ili uvidom u nemačka dokumenta u kojima na primer, ubrajaju četnike u svoje regularne snage.

Ili jednostavnim iščitavanjem jezivog spiska žrtava četničkog pokolja iz februara 1943. godine u opštini Pljevlja, gde se ređaju imena 1.370 žrtava, od kojih su prvih 13-oro bebe rođene iste, 1943. godine, pa zatim narednih 16 beba rođenih prethodne 1942. godine, pa onda 39-oro dečice rođene 1941. godine i tako redom, do kraja jezivog spiska od kog se muti pred očima, zastaje dah a utroba se podiže. Neshvatljivo i monstruozno.

Masovna podrška masovnim zločinima

Svakome ko je iole dobronameran dovoljno je da ovlaš zaviri u par istorijskih dokumenata i da mu jednom zasvagda bude jasno ko su četnici. I da je smešno i sramno čak i pomišljati na nekakvu rehabilitaciju, a nekmoli sprovoditi je u delo. Pa u čemu je onda problem? Zašto je tako teško objasniti elementarne činjenice? Zato što je objašnjavati da su četnici zločinci isto što i objašnjavati da je trava zelena, a nebo plavo. Naizgled ništa lakše od toga. Problem je u tome što to treba objasniti daltonistima.

Publika kojoj se obraćamo nije sačinjena od ljudi koji imaju nekakvu humanističku lestvicu etičkih vrednosti koje se drže. Naprotiv. Mi se obraćamo saučesnicima u zločinu. U zločinu koji je po mnogo čemu nalik upravo na zločin Draže Mihailovića. Građani Srbije su krajem osamdesetih i početkom devedesetih zdušno stali na stranu ideologije krvi i tla čiji je zagovornik bio Slobodan Milošević, uz veliku pomoć dobrog dela tzv. opozicije. Mržnja prema drugim narodima postala je sastavni deo pogleda na svet, opšteprihvaćena činjenica u koju se ne sumnja, osim ako niste izdajnik ili strani plaćenik, autošovinista, slučajni Srbin, dakle - neprijatelj srpstva.

Masovni zločini koji su usledili, uključujući otvaranje stotina logora po Bosni, uništavanje Vukovara, četvorogodišnje granatiranje i snajperisanje Sarajeva, masovna silovanja, genocid u Srebrenici... imali su podršku građana Srbije. Većina je podržavala zločine u skladu sa svojim mogućnostima, neko ličnim učešćem, neko otvorenom podrškom, glasanjem za Miloševića ili Šešelja, ili u najgorem slučaju ćutanjem. Ali bez masovne podrške masovni zločini nikada ne bi bili izvršeni. Sećate li se kako su se obični, fini, pristojni ljudi odjednom pretvorili u ljudoždere žedne muslimanske, hrvatske, albanske krvi? Ili ste i vi bili jedan od njih? Ako ste rođeni kasnije, pitajte roditelje. Nije to bilo tako davno, setiće se. Ili sebe ili svojih prijatelja, komšija, rođaka, kolega sa posla.

Isto klanje, drugo pakovanje

Kada se artistička ratna akcija završila, kada su mrtvi strpani u hladnjače i masovne grobnice, nastupila je grobna tišina. Ćutanje se nastavlja, samo drugim sredstvima. Ćutanje kao saučesništvo u zločinu i u njegovom prikrivanju, poricanju i zaboravu. Hiljade činjenica koje su izašle na videlo nisu skoro ništa promenile u svesti srpskog naroda. Čak ni snimak iz Srebrenice na kome se jasno vide Škorpioni kako ubijaju golobrade dečake nije pomogao. Posle kratkotrajnog šoka sve se vratilo u morbidnu normalu. U tavorenje i ništavilo malograđanina običnog.

Ispostavilo se da su činjenice jedino što građani Srbije ne žele da znaju. Činjenice su opscene, skaredne, subverzivne; činjenice podrivaju našu borbenu gotovost; činjenice ugrožavaju naš društveni poredak; činjenice nam rade o glavi; činjenice su vekovni neprijatelji srpskog naroda. I to činjenice koje se odnose na neposrednu prošlost, koje se svi sećamo. Kako onda utvrditi činjenice o istorijskim događajima koji su se odvijali pre osamdeset i kusur godina? Pogotovo što su činjenice iz oba perioda naše neslavne i sramne istorije istog krvavog sastava. I što ih svi zapravo znaju, samo se ne usuđuju da to priznaju, čak ni samima sebi. Jer nije lako pogledati u ogledalo i ugledati zver.

Niko neće biti iznenađen kad sazna da su sva imena sa pomenutog spiska žrtava u opštini Pljevlja – bošnjačka. I da taj spisak podseća na jedan drugi spisak, nastao pola veka kasnije, u Srebrenici. Kao što veli instrukcija Draže Mihailovića, Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću 20. decembra 1941. godine u kojoj se navode ciljevi četničkog pokreta: "Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije - Crne Gore - Bosne i Hercegovine - Srema - Banata i Bačke." Ili "Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata." Ili: "Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa."

Ili: "U krajevima očišćenim od narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne nacionalne ispravne i poštene porodice)" – neobično podseća na popularnu teoriju humanog preseljenja Dobrice Ćosića i na ubilačku praksu etničkog čišćenja koju su sprovodili JNA, paravojne formacije, Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine tokom ratova devedesetih. Isto klanje, drugo pakovanje.

Pripadnici istog pogleda na svet

Nije moguće dokazati da su četnici zločinci upravo zato što svi znaju da su zločinci. Ili u najgorem slučaju to slute i doživljavaju četnike kao svoje. Kao pripadnike istog pogleda na svet. Koji su bili dovoljno hrabri da okrvave ruke, a ne da samo navijaju iz prikrajka. Ili bar istovremeno i znaju i ne znaju, kao što kaže profesor Stenli Koen za stanje poricanja. Da nisu činili zločine, četnike niko ne bi rehabilitovao niti bi ih smatrao bliskim. Upravo su klanje i saradnja sa nacistima ono što četnike kvalifikuje za miljenike srpske javnosti. Jer srpsku javnost čine ljudi koji su saučesnici u zločinima devedesetih. I njihovi dobrovoljni naslednici, oni koji se ponose svojim precima i njihovim nedelima.

Jedini problem je što to ne može otvoreno da se kaže. Nije više 1991. godina kad se pevalo u horu "Ko je drugi, ja sam prvi, da pijemo turske krvi". A retki su oni koji su osvestili svoje potajne žudnje, pa priznali sebi i celom svetu "Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma", kao što je to učinio dr Miloš Perović na samrtničkoj postelji, sagledavši jasno i surovo realno svoju prošlost u trenucima lucidnosti, dok mu se smrt približavala.

Zato danas priča o mogućoj povezanosti Aleksandra Vučića sa Sarajevo safarijem nije tema. Nikom ne pada na pamet da ga ruši na tome, čak se takozvana opoziciona javnost pomalo i ljuti što neki zlobnici željni senzacija navode vodu na tu krvavu vodenicu. A u toj priči uopšte nije važno da li je Vučić u ruci držao pušku ili kišobran ili stativ kamere. Zapravo, njegov posao nije ni bio da nosi pušku.

Nepodobne činjenice

Udruženi zločinački poduhvat je ozbiljna stvar, tu postoji jasna podela posla. Ne mogu svi da budu izvođači zločinačkih radova, neko mora da se bavi i drugim segmentima projekta kao što su: ideološka priprema za zločin, medijsko pravdanje ubica, politička podrška snajperistima koji ubijaju decu, ratno huškanje, bodrenje div-junaka da istraju u pravednoj borbi protiv žena, dece i staraca. Činjenica je da je Vučić bio deo tog zločinačkog poduhvata od početka, i pre nego što je ušao u Srpsku radikalnu stranku, nebitno je koja su mu konkretno bila zaduženja u okviru tog projekta.

Međutim, ta činjenica slabo koga interesuje u Srbiji. Učešće u zločinačkom poduhvatu koji je pobio preko 130 hiljada ljudi, raselio milione, uništio nebrojene živote i razorio celu jednu zemlju – nije razlog za obaranje sa vlasti. Ta činjenica gotovo nikog ne interesuje, upravo zato što većina ima razumevanja za Memorandum-dum politiku koja je devedesetih sprovođena ognjem i mačem, tenkom i haubicom. Kao što ni činjenice o četničkim zločinima i kvislinškim aktivnostima malo koga zanimaju, jer su i one deo istog projekta, samo u njegovoj prethodnoj fazi, koja je nastavljena devedesetih godina, čim su se za to stvorili uslovi.

Svo to zlo koje je naša politička i nacionalna zajednica počinila – naprosto nije predmet interesovanja iste te zajednice. Kao da se ništa naročito nije dogodilo, ni četrdesetih, ni devedesetih godina prošlog stoleća. I ta ravnodušnost govori sve o suštini našeg društva, o onome što ga utemeljuje i određuje, o našem kolektivnom preobražaju u naciju saučesnika.