Piše: Gideon Levy (Peščanik)

Opet je ratno stanje, opet rat treba da jednom zauvek reši egzistencijalne probleme Izraela. Opet će biti proglašena veličanstvena pobeda i svi će aplaudirati. Lider opozicije Jair Lapid će pisati kako smo jaka i ujedinjena nacija, a analitičari će se utrkivati ko će više da nahvali hrabre podvige Izraela. I tako do sledećeg poduhvata.

Opet su skoro svi Izraelci ubeđeni da nema opravdanijeg ili uspešnijeg rata od ovog sada. Kao u svim izraelskim ratovima, ratni navijači tvrde da „nismo imali izbora“ i pitaju „šta smo drugo mogli“. To smo čuli na TV panelima već 27. februara u petak uveče, gde su sagovornici pokazivali da željno čekaju taj trenutak kao Mesiju. I on je stigao u subotu, a sada nas čeka sledeća runda uživanja, koja će stići ranije nego što se očekivalo.

Nekad je Izrael imao nekoliko godina zatišja između ratova – osam od rata 1948. do Sinajske kampanje, 11 između tog rata i Šestodnevnog rata, šest do Jomkipurskog rata, devet do prvog libanskog rata i 24 do drugog. Sada između dva rata prođe jedva nekoliko meseci. Nekada je posle svakog rata samo nebo bilo granica obećanjima – nebo zabluda podstrekača i pristalica rata, što su skoro svi Izraelci. „Više nijedna granata, nijedna kaćuša neće pasti na naše zajednice“, obećao je premijer Menahem Begin na kraju prvog libanskog rata. „Krv nije prolivena uzalud“, obećao je Ehud Olmert posle drugog.

Prošlog juna, pre samo osam meseci, proglašena je potpuna pobeda nad Iranom. Benjamin Netanjahu je rekao da će početni plotun ostati zabeležen u istoriji Izraela i da će ga proučavati vojne škole širom sveta. „U odlučujućem trenutku, nacija se podigla poput lava [operacija je nosila naziv Lav koji se uzdiže] a naša rika je potresla Teheran i odjeknula širom sveta.“ Ubrzo se ispostavilo da je lavlja rika bila cičanje miša.

„Istorijska pobeda“ kojom su uklonjene „dve egzistencijalne pretnje Izraelu, nuklearna i ona od balističkih raketa“, potrajala je koliko i životni ciklus leptira. Samo nekoliko meseci od istorijske pobede već nam je potrebna nova. Još se nismo oporavili od pompeznog naziva operacije Lav koji se uzdiže, a dobili smo nov, još infantilniji: Lav koji riče. Ponekad se čini da su razmetljivi nazivi naših ratova pravi pokazatelj njihovog neizbežnog neuspeha.

Osim prvog, nijedan rat u istoriji Izraela nije doneo dugoročan rezultat. Nijedan jedini. Većinom su to bili ratovi po izboru, a izbor da se u njih upusti uvek je bio najgora odluka. U subotu je početak ovog rata predstavljen kao „preventivni udar“, ali preventivni napad se pokreće protiv nekoga ko će vas napasti. Iran to nije nameravao. Tačno je da Iran ima užasan režim i tačno je da godinama predstavlja opasnost po bezbednost Izraela i regiona.

Ali Iran nikada nije bio egzistencijalna opasnost kako se to predstavlja u Izraelu. Nadajmo se da će ovog puta biti drugačije, kao što smo verovali na početku svih ostalih ratova, ali prošla iskustva ostavljaju malo šansi. Čak i ako režim u Teheranu bude srušen, a Iran postane Švajcarska i sa Izraelom potpiše večni mir – naša vlada će naći neko novo strašilo kojim će nas plašiti.

„Jednom zauvek“ koje nam je obećano nikada se neće postići mačem, pa ni avionima F-35. Možda je prekasno da se ovo kaže, ali sve dok traje okupacija palestinskih teritorija, sve dok tu važi „jednom zauvek“, neće biti onog drugog.

Posle dve i po godine bez ikakvih rezultata u Gazi, sa beznačajnim uspesima protiv Hezbolaha u Libanu, posle osam meseci od poslednjeg napada na Iran bez ikakvih rezultata – vreme je da se otreznimo od opijenosti ratovima i uzaludnim obećanjima.

Krv će poteći kao voda, a Amerika neće zaboraviti da smo je mi gurnuli u ovaj rat, na čijem kraju ćemo osvanuti u još jednoj istoj, staroj priči.