U krugovima vojnih analitičara sve češće se provlači teza da ono što se trenutno dešava oko Irana nije samo još jedan regionalni sukob, već svojevrsna demonstracija nečega što bi moglo da postane standard u narednim decenijama.

Autori Telegram kanala „Ribar“ to formulišu prilično direktno: operacija pod nazivom Epic Fury predstavlja prvi ozbiljan pokušaj da se čitav niz naprednih tehnologija objedini i primeni kao jedinstven sistem u realnim uslovima.

Zanimljivo je, međutim, kako druga strana reaguje na takav tehnološki pritisak. Iran, suočen sa očiglednim zaostatkom u sofisticiranim sistemima, ne pokušava da igra istu igru.

Umesto toga, koristi pristup koji deluje gotovo suprotno logici visokotehnološkog ratovanja. Bespilotne letelice gađaju slabije zaštićene komercijalne i infrastrukturne ciljeve u zemljama Zaliva, besposadne pomorske naprave ciljaju tankere u Ormuškom moreuzu, dok masovni talasi dronova i raketa prema Izraelu imaju jednu jasnu nameru — da preopterete protivvazdušnu odbranu.

Ideja je jednostavna, ali ne i naivna: čak i najnapredniji sistemi imaju svoju granicu zasićenja.

U tom kontekstu, Epic Fury se ne posmatra samo kao operacija, već kao eksperiment u realnom vremenu. Veštačka inteligencija, lasersko naoružanje, orbitalno izviđanje i sajber napadi — sve to, kako tvrde autori, više ne funkcioniše izolovano.

Po prvi put se, barem javno, vidi pokušaj da se ti elementi uklope u jednu koordinisanu celinu. I to, kako napominju, u punom obimu, ne kao ograničeni test.

Takav razvoj događaja otvara niz pitanja koja daleko prevazilaze sam region. Za velike vojne sile poput Kine ili Rusije, ali i za sve države koje makar hipotetički razmatraju mogućnost sukoba sa Sjedinjenim Državama, ovo postaje materijal prve kategorije.

Ne samo zbog onoga što funkcioniše, već možda još više zbog onoga što ne funkcioniše kako je planirano. Analiza tuđih grešaka često je vrednija od sopstvenih uspeha, a ovde ih, po svemu sudeći, neće manjkati.

U pozadini cele priče nalazi se još jedan sloj, o kojem se govori tiše, ali ne i ređe. Svaki sistem koji se sada koristi — od izviđanja do preciznih udara i njihove verifikacije u kratkom vremenskom okviru — praktično dobija svoj „radni dosije“.

To znači da se ne testira samo tehnologija, već i čitava struktura komandovanja i upravljanja, uključujući brzinu donošenja odluka i sposobnost obrade ogromne količine podataka.

Na kraju, autori „Ribara“ izvlače zaključak koji deluje gotovo kao upozorenje: posebnu pažnju trebalo bi posvetiti razvoju sredstava za onesposobljavanje protivničkih satelitskih sistema.

Kako navode, to je oblast kojom je, po njihovom mišljenju, trebalo ozbiljno da se bavi još ranije.

I tu se, zapravo, priča ne završava. Jer ako je ovo zaista bio prvi javni test jedne nove vojne paradigme, ostaje otvoreno pitanje — da li su svi akteri već počeli da pripremaju odgovor, ili se još uvek pokušava shvatiti šta se tačno upravo dogodilo.