Piše: Svetislav Basara (CdM)

Ovo je prvi iz serije tekstova o fenomenologijama beogradske palanke; biće potreban malo opširniji  uvod. Godinama sam se nosio mišlju da napišem dve nefikcionalne knjige, jednu naslovljenu “Fenomenologija palanke”, drugu naslovljenu “Teologija  palanke” i nikada nisam odmakao dalje od pomisli da ih napišem. A zašto ih  nisam napisao, objasniću  kasnije.

Ukoliko čitalac pomisli da su naslovi nenapisanih knjiga, ako  baš i ne plagijati, a ono parafraze Konstantinovićeve “Filozofije palanke”, dobro je pomislio, nije pogrešio. Konstantinović je prvi autor, a “Filozofija palanke” prva studija koja je dovela u pitanje “srpsku  ideju” i otkrila da zaumna palanačka psihologija, iz koje je nastala neprekinuta serija katastrofalnih srpskih politika, nije sublimacija  učmalog duha srbijanskih varošica prenesenog migracijama  selo-grad u prestoni Beograd, nego da je konstrukt  sklepan u strogom centru Beograda.

Otuda je Konstantinovićeva “Filozofija palanke” referentna tačka za sva istraživanjima zloduha palanke.

Pomenute nenapisane knjige nisam napisao zato što fakcionalno-faktografska analiza palanačkih fenomena podrazumeva pisanje u krajnje  ozbiljnom registru, kontraindikovanom palanačkim fenomenima, koji su – iako izazivaju tragične posledice, koje im “pozajmljuju” ozbiljnost – u suštini komični, često i lakrdijaški.

Zoran Đinđić je u nekom od tekstova s kraja osamdesetih – ili možda u nekom  kafanskom razgovoru iz  tog vremena – napisao (ili rekao): “Srbi su već dvesta godina ushićeni činjenicom da postoje”. Kakvo je bilo “nacionalno osećanje” Srba za vreme Otomanskog carstva, to ne možemo znati, kakva je bila ushićenost Srba činjenicom postojanja Srba i Srbije u drugoj polovini  XIX veka, o tome ponešto možemo naslutiti iz najboljih poglavlja Pekićevog  “Zlatnog runa”, kakva je pak bila ushićenost Srba – i kakve su bile posledice ushićenosti – kad su Srbi sredinom osamdesetih po ko zna koji put otkrili da postoje, to mnogi dobro (po zlu) pamte.

U primitivnim radionicama srpskog nacionalnog identiteta, slikovito opisanih u Zlatnom runu, sredinom XIX veka je sklepan fotorobot (idealnog) dobrog Srbina i nacrtane su mape “zemalja” koje Srbima  pripadaju na osnovu toga što su Srbi. Umesto da porade na konsolidaciji i dovršavanju do danas nedovršene (i sve nedovršenije) države – što kako-tako radilo se do ubistva knjaza Mihaila – srpske elite (“gora od rulje”, M.  Kovač) su se poduhvatile projekta proširenja nedovršene države.

Kolikogod bila na lošem glasu, megalomanija je preduslov velikih postignuća. Ali i megalomanija mora imati kakvo-takvo uporište u realnosti. A u Srbiji XIX (kao uostalom i XXI veka) realnost je nešto strano, nepoželjno, neprijateljsko. U Srbiji XIX (XX  i XXI) veka samo je megalomanija autentično srpska, sve ostalo je mimetički preuzeto (preoteto) odnekud  drugde, pa u procesu posrbljavanja prevoreno u sve što je srpsko.

U tom mimetičkom procesu srbifikacije i nostrifikacije uvozne  veličine, slave i značaja, dobili smo srpsku Atinu, srpsku Spartu, srpske Termopile. I još mnogo štošta srpskog.

Za one koji umeju da posmatraju, ahitektura govori sve o društvu na čijem tlu  nastaje. Dovoljno  je pogledati panoramu Beograda – koji  samo izvanrednoj geomorfologiji može zahvaliti što liči na evropski grad – pa zaključiti da tu nema (da nikada nije bilo) ni  traga  ideji, centra, reda, proporcije i sklada.

Centralno mesto u tom urbanističkom karišiku zauzima hram  Svetog Save – u mojoj klaisfikaciji: Hala pravoslavnih sportova Vračar – (navodno) vidljiv sa svake tačke Beograda (možda i iz svemira) koji je savršeni izraz arhitektonske zbrke zlih usuda Srba i Srbije, mimetizma i megalomanije.

I najvećem laiku već je na prvi poged jasno da je hram Svetog Save (vrlo neuspela) replika Aija Sofije,  carigradske katedralne bogomolje koju hramovni projektanti i ktitori uporno zovu “Aja” , iako je Aja, Aja Jung dočim je Sofia Aija.

Nešto manji laici će se setiti da je Aija Sofija izgrađena na vrhuncu moći Romejskog carstva, posle koga je započeo dugotrajni proces dekadencije. Opštepoznato je, uostalom, da je gigantizam u arhitekturi pouzdan znak bliske propasti države.

Ovo vam niko neće (javno) reći, ali garantujem za tačnost  informacije;  “Najveći  pravoslavni hram na Bakanu” i “četvrti najveći  na svetu” –  size does matter –  sagrađen je sa idejom da po završetku hramovnih radova, Srbija izbije  na vrhunac mimetičke, copy-paste imperijalne moći.

Komični epilog: iako dimenzije hrama Svetog Save –  91x 81 m (visina) 79 – premašuju dimenzije Aija Sofije  – 82 x 73 m (visina 56 metara) – hram  Sv.  Save spolja izgleda  najmanje tri puta manji od Aija  Sofije, a kako je graditeljima Aija Sofije  uspelo da unutar manjih spoljašnjih dimenzija smeste dva zarez  nešto puta veću površinu – 7.570 kvadratnih metara – od površine  od  3.500 kvadratnih metara, koliko  su beogradski “neimari” uspeli da “izvuku” iz megalomanije, to će ostati velika enigima.

Podaci su tačni i proverljivi.