Naš sugovornik dva dana je bio u Budimpešti, a na dan parlamentarnih izbora otkrio nam je kako je grad imao onu specifičnu političku energiju koja se ne vidi u rezultatima, nego u jutru — u načinu na koji ljudi hodaju, u kratkim razgovorima u kafićima, u tihoj napetosti koja stoji u vazduhu kao da se nešto važno već desilo, ali još nije izgovoreno.

To nije bila euforija. Nije bio strah, piše za „Slobodnu Bosnu“ dr. Boban Bogdanović, politički analitičar i srbijanski disident s adresom u Švicarskoj.

-Bio je to osećaj da je politika prestala da bude teorija i postala stanje društva.

I upravo tu počinje poređenje koje se između Srbije i Mađarske retko radi do kraja iskreno.

Dve zemlje, jedan politički obrazac.

Na prvi pogled, Srbija i Mađarska deluju kao različite priče.

Ali u suštini, one dele istu strukturu: politički sistem u kojem jedan centar stabilizuje scenu, dok se opozicija rasipa u više nepovezanih pravaca.

U Mađarskoj je taj centar dugo personifikovan u sistemu Viktora Orbana.

U Srbiji u Aleksandru Vučiću.

Ali ključ nije u imenima.

Ključ je u arhitekturi moći: jedna vertikala odlučivanja naspram više horizontalnih, nepovezanih političkih energija

I u toj strukturi, vertikala gotovo uvek ima prednost.

Studenti Srbije: energija bez političke forme

Studentski protesti u Srbiji često se pogrešno tumače kao jedinstven politički pokret.

U stvarnosti, to je sloj društvene energije koji još nije dobio političku formu.

Unutar njega koegzistiraju:

-proevropski i antievropski stavovi

-NATO i anti-NATO pozicije

-nacionalni i liberalni narativi

-potpuna politička apstinencija i radikalni impulsi

To nije program. To je signal.

I zato je njegova snaga realna, ali njegova politička transformacija — neizvesna.

Energija može da blokira sistem, ali ne mora da zna kako da ga zameni.

Opozicija: struktura bez društvene energije

Institucionalna opozicija, nažalost personifikovana kroz Dragana Đilasa i slične aktere tkz. opozicije ima suprotan problem.

Ona ima:

-organizaciju

-iskustvo

-institucionalni jezik

Ali nema ono ključno:

-društvenu emocionalnu energiju

-uverenje da promena može postati realna, a ne samo deklarativna

I zato nastaje paradoks:

-politika bez pokreta i pokret bez politike.

Najveća iluzija: da je jedinstvo rešenje

U kriznim političkim sistemima uvek se vraća ista ideja: potpuno ujedinjenje.

Ali društvo nije jedna volja.

U Srbiji koegzistiraju:

-proevropski slojevi

-nacionalno-konzervativni slojevi

-antiglobalistički impulsi i politička apatija

Pokušaj da se sve to pretvori u jednu ideološku platformu često ne stvara snagu — nego blokadu.

Gdje se otvara stvarni politički prostor?

-Ključni politički trenutak ne nastaje samo u ulici ili na izborima, nego u pitanju legitimiteta i odgovornosti.

Zato predlažem studentskom i u opozicionom spektru — da mora postojati:

-Institucionalna i međunarodno kredibilna istraga svih velikih infrastrukturnih i investicionih projekata u kojima učestvuju državni vrh Srbije i Mađarske, uključujući i projekte povezane sa mrežom oko Aleksandra Vučića i Viktora Orbána, sa posebnim fokusom na tokove javnog novca, pranje novca, ugovore i političku odgovornost.

Ne kao politička optužba — nego kao pitanje koje svaka zrela demokratija mora da postavi kada institucije izgube poverenje.

Kako sistem opstaje?

Politički sistemi ne moraju da budu savršeni da bi opstali.

Dovoljno je da opozicija ostane fragmentisana, protestna energija ostane neinstitucionalizovana, a političke razlike ne postanu operativna strategija.

U takvom okruženju sistem ne mora da pobeđuje — dovoljno je da ne gubi kontrolu nad fragmentacijom.

Politika kao upravljanje nejedinstvom

Savremena politička borba u Srbiji i Mađarskoj ne odvija se između ideologija, nego između sistema koji upravlja jedinstvom

i društva koje još uvijek ne uspeva da upravlja sopstvenom fragmentacijom.

U tom smislu, ključni problem nije nedostatak nezadovoljstva — nego nedostatak njegove koordinacije.

Završiću sa sledećom porukom:

Nijedan režim ne pada kada ga neko pobedi na papiru.

Pada onda kada dovoljno ljudi prestane da veruje da je njegova stabilnost prirodno stanje, a ne politički dogovor koji može da se promijeni, zaključio je u komentaru za "Slobodnu Bosnu" Boban Bogdanović.