Istine radi, ovo je parafraza naslova poznate knjige Amina Malufa, libansko-francuskog pisca i akademika. Dakle, kako nas vide Evropljani?

Evropljani ne zaboravljaju. Detaljno beleže sve događaje, svačiju ulogu, potonji odnos prema tim događajima i tim ulogama. Na osnovu toga cene i sude o svakom, pa i o nama. Pamte kao slonovi.

Oni Srbiju posmatraju i u vertikalnoj i u horizontalnoj ravni. Drugim rečima, i u retrospektivi i u današnjem vremenu. NJihov je pogled na nas uvek u totalitetu. U celini. U sveobuhvatnosti. I vlast, i opozicija, i studentski pokret, u evropskom doživljaju stvari, predstavljaju jedinstvenu sliku. I stvaraju jedinstven utisak.

Kao što su onomad i Miloševićev režim i njegovi protivnici činili zaokruženu i nedeljivu predstavu o Srbiji. Činjenica što znatan broj ovdašnjih građana podržava autokratiju, ratobornost i nasilje, svakako doprinosi evropskim uverenjima, ali i njihovim predrasudama.

U očima Evrope, Srbija nije za ravnopravno i potpuno članstvo u Evropskoj uniji. Naravno, u svojoj osvedočenoj licemernosti, i diplomatskoj uglađenosti, Evropljani to nikad neće otvoreno izgovoriti. Ali, nemaju ni trun sumnje, poštovani čitaoče, oni to intimno misle. U skladu s tim je i njihov stav prema nama.

U Evropi se zapisuje, i memoriše, kontinuitet u politici Srbije. A taj kontinuitet se temelji na sledećem: nepromenjeno, odrečno i apologetsko, tumačenje ratova i ratnih zločina iz devedesetih; veličanje zločinaca i poricanje krivice osuđenih osoba za najteža krivična dela protiv čovečnosti, uključujući i genocid; tvrdoglavo i agresivno negiranje nezavisnosti Kosova; konstantna i neprekidna linija prijateljskih (bratskih) veza s Putinovom Rusijom, neuvođenje sankcija za rusku agresiju na Ukrajinu; uporno remetilačko ponašanje prema svim državama u regionu; nekonstruktivna politika u Bosni i Hercegovini, podrška srpskom separatizmu i samodržavlju; sklonost ka autoritarnoj vlasti i kultu jedne ličnosti; nepouzdanost u bilateralnim odnosima i datim obećanjima; ukupna nacionalna razularenost, i nevaspitanost i bahatost; nacionalna inklinacija prema kršenju normi i zakona, korišćenje privilegija i široko zastupljena korupcija.

Ko god je u Srbiji bio na vlasti tokom poslednje četiri decenije pokazivao je istu, ili sličnu, tvrdokornost i nekompromisnost insistirajući na gornjim predubeđenjima, navikama i mentalitetu. Svejedno radi li se o formalnim demokratama, Miloševićevim oponentima različitih profila ili aktuelnim vlastodršcima. Oni su, do jednog, u očima Evropljana, zadrti nacionalisti.

Ni za studentski pokret nisu sigurni u kom pravcu se kreće. Kojoj civilizaciji teži. Sami studenti se o tome nisu izjasnili, a ono o čemu jesu, Evropljanima ne uliva preterano poverenje. Niti izaziva opšte oduševljenje. Ovo naročito posle studentskog memoranduma o Kosovu i izbora govornika na njihovim skupovima. Opekli su se bezuslovnom podrškom DOS-u. Sad su daleko obazriviji. I sumnjičaviji.

Povrh toga, većina srpskog građanstva ne gaji afirmativno osećanje prema Evropskoj uniji i ne izražava nedvosmislenu volju za evropsko učlanjenje.

Ukratko, u očima Evrope, mi smo država i narod odveć udaljeni od evropskog načina mišljenja, međusobnog ophođenja i izgrađenih vrednosti.

Recipročna je i dvoličnost vladajućeg režima u Srbiji i njegovog prvog čoveka. Verbalno, predstavljaju se u evropskom ruhu. U svojoj suštini su anti-Evropljani. I anti-Evropljani i antizapadnjaci. Raduju se svakom neuspehu, seire tamošnjim problemima, navijaju za ultradesnicu. Nadaju se evropskom slomu iznutra.

Evropljani sve znaju i sve im je jasno.

Ruku na srce, šta od ovog nije tačno?

Mi svakom tražimo i nalazimo zamerku. I zamerku i manu. U Evropi prepoznajemo ono što ne valja, relativizujemo ono što je dobro. Nismo, ili nećemo da budemo, svesni da najveći deo onog što nas okružuje, što upotrebljavamo i što znamo, najveći deo onog što nam pomaže, na šta se oslanjamo i u šta verujemo – evropska su dostignuća. Kad bismo se odrekli evropskog nasleđa, malo bi nam toga ostalo. Odricanjem od evropskog, odričemo se sebe.

Stara je istina ova.

Onaj koji ti daje pare, onaj koji ti čini a ne mora, onaj kome se obraćaš za pomoć, taj ima pravo da o tebi sudi. Po istoj logici, ti to pravo nemaš. Nemaš zato što niste ravnopravni. Jedan daje, drugi prima. Evropljani daju, mi primamo. Ne samo što primamo, već i ištemo. I uobražavamo da je to normalno.

„Koga je moliti, nije ga kuditi“, kaže stara srpska izreka.

Najzad, odakle ta naša netrpeljivost prema Evropi? Ta, pomalo pakosna, osobina da je ocenjujemo, kritikujemo i optužujemo?

Odgovor je prost, ali nepopularan. Nije pohvalan. Ni prijatan srpskom uhu.

Naš kompleks niže vrednosti. Naš sećaj da smo u poređenju sa Evropljanima slabiji, inferiorniji, siromašniji.

Upitamo li se ikad zašto su i Slovenija i Hrvatska uveliko članice Evropske unije, a Srbija nije? Zašto su nas prestigle Mađarska, Rumunija i Bugarska? Zašto je Grčka miljama ispred Srbije? Šta smo to radili ovih četrdeset godina da se nađemo na začelju? Na začelju u svakom smislu. Jer, nije reč o tome ko pripada Evropskoj uniji, a ko ne. Reč je o tome kako se gde živi. Gde je bogatije, uređenije, prosperitetnije. Gde ima više slobode i više demokratije. manje zloupotreba i manje prostaštva.

Tražimo izgovore, pozivamo se na zlu sreću i lošu karmu, žalimo se na kosmičku nepravdu i međunarodnu zaveru protiv Srbije i Srba.

Rđava nam je ta rabota. Dovela je do toga da Evropljani od nas samo uzimaju ono što im treba. Mi ih ne zanimamo. Zanima ih litijum, talentovana deca, jeftina radna snaga i druge pogodnosti koje im ovdašnja vlast nudi. I poklanja.

Priča o putu u Evropsku uniju, o otvaranju klastera, napretku, prilagođavanju zakonodavstva je prazna priča. Najpraznija. Prazna toliko da zveči svukud i po Evropi i po Srbiji.

Koji je stvaran razlog evropske blagonaklonosti vladajućem režimu?

Baš to. Ovaj režim je spolja bezopasan uprkos vrućoj retorici. Dovoljno pokvaren da bi se preko njega svakojaki poslovi obavljali. Dovoljno autoritaran da od članstva u EU njima ništa.

Srbija ne zaslužuje bolje. Treba je držati pod kontrolom. Pod pojačanim nadzorom. Na odgovarajućoj razdaljini. Na pola puta do Rusije. Poput sanitarnog kordona (cordon sanitaire). Grubo i bezosećajno, priznajem. Ali istinito.
Nažalost i na sramotu. Obostranu.

Možemo li to preokrenuti?

Možemo. Naravno. Pravo pitanje je da li hoćemo. To podrazumeva i promenu sistema, i promenu pravca mišljenja, i načina života, i promenu merila vrednosti. Ako nećemo, moraćemo se pomiriti s tavorenjem. I tihim nestajanjem.
Naposletku, jedan upit tzv. „nezavisnim“ članovima REM-a:

Šta se u međuvremenu dogodilo, dame i gospodo, pa ste prvobitno podneli ostavke na članstvo u REM-u, a zatim prihvatili odluku režima kojom su vaše ostavke proglašene nepostojećim i stavljene van snage?