"Vučić bi najviše pomogao Srbiji da je završio školu kako treba. Zar priliči čoveku koji ima 50 godina i koji je predsednik da se hvali kakav je student bio? U krajnoj liniji, ako je bio tako dobar, zašto nije nastavio sa školovanjem? Zašto nije završio master, zašto nije uradio doktorat, ako je bio toliko dobar? Znači, nije bio toliko dobar i nešto ga je drugo povuklo - da se bavi politikom i da bude Šešeljev doglavnik i đubretar", rekao je u intervjuu za novine "Nova", istoričar i nekadašnji lider Demokratske opozicije Srbije, Milan St. Protić.

Bio je jedan od lidera petooktobarske revolucije koja je, na kratko, donijela demokratiju i omogućila i da se u Srbiji vlast smjenjuje mirnim putem, odnosno na izborima. Danas, kad je Srbija obrnula pun krug i kad su se na vlast vratili oni koji je srušio na jesen 2000. godine, istoričar Milan St. Protić se u dijelu javnosti pominje kao neko ko bi mogao da bude učesnik u svrgavanju autoritarnog režima Aleksandra Vučića. U intervjuu za novine  Protić ističe da ipak nije siguran da li su ljudi spremni da podrže njegove ideje, jer je, kako navodi, uvijek ostajao usamljen kad bi se poveli razgovori o ključnim pitanjima, te da je opoziciji potreban zbog onoga što predstavlja, a ne zbog onoga što govori.

„Mislim da je današnja vlast najveća kazna za građane Srbije. Svetu odgovara da u zemlji kao što je Srbija na vlasti bude neko ko je do te mere nedorastao da može da mu se podmeće da potpisuje svašta, šapuće na uvo i da se igraju s njim kao sa ping pong lopticom“, navodi Protić.

Često ističete da ste Petog oktobra imali istorijsku šansu koju ste prokockali zajedno sa vašim kolegama. Da li je današnja vlast najveća kazna za vas koji ste rušili Miloševića?

Mislim da je današnja vlast najveća kazna za građane Srbije. Naša odgovornost ostaje i ona je neizbrisiva. Ovi koji danas vladaju Srbijom su i došli na vlast zahvaljujući, s jedne strane, našem neuspehu i s druge strane, našem uspehu. Bar je u naše vreme Srbija bila demokratska država i u njoj je opozicija mogla da pobedi na izborima. Danas je to nezamisliv scenario. Kako god okrenete, u polgedu onoga što smo promašili i u pogledu onoga što smo dobro uradili, ova vlast je posledica naših poteza.

Kako nam se dogodilo da obrnemo krug i da se vratimo na isto?

Peti oktobar je događaj koji je prevazišao sposobnosti i vizije svojih tadašnjih prvaka. Niko od nas nije očekivao da će stvari otići toliko daleko i da će se otvoriti mogućnost za jednu mirnu revoluciju. U takvoj situaciji nesnalaženja su neke banalne i efermene stvari postale važnije većini lidera u odnosu na suštinu. Kao i uvek, u takvim istorijskim, prelomnim događajima, neki su pristali da sarađuju sa preživelim polugama stare vlasti koje nisu bile razoružane i neutralisane. U takvim okolnostima je nemoguće izvršiti temljnu reformu jedne zemlje i zato je taj sistem vrednosti preživeo.

A ko je kriv za to? Da li je mogla da se sprovede lustracija?

Naravno da je mogla da se sprovede. To je princip koji je primenjen u nekim istočnoevropskim zemljama posle pada tamošnjeg komunizma. U ono doba, nosilac toga je bio Vojislav Koštunica, koji je najdalje otišao u saradnji i očuvanju poluga bivše vlasti. On se i najviše oslanjao na njih, čime je postao i neka vrsta garanta njihovog opstanka, preživljavanja i povratka na najvažnija mesta u zemlji.

 On je kočio lustraciju?

Nije samo on to činio. Da su svi drugi bili na suprotnoj strani i on bi na kraju morao da popusti. Većina u DOS-u je krenula putem kompromisa zato što su procenjivali da je Koštunica toliko popularan da im se ne isplati da mu se suprotstavljaju. Bilo je veliko pitanje i da li bi pod tu lustraciju pao i neko od onih koji su učestvovali u Petom oktobru i koji su bili deo DOS-a. Među nama je bilo i onih koji su dugo bili Miloševićevi partneri i poslušnici. Ako me danas pitate, ja mislim da lustracija nije bila dovoljna i da je određeni broj ljudi morao da bude pohapšen i osuđen za ono što su radili i što je predstavljalo ozbiljna krivična dela.

Milan St. Protić Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Da li bi se na takav način, da je do lustracije došlo, tretirao i bivši ministar informisanja, Aleksandar Vučić, u čijem mandatu je usvojen represivni Zakon o informisanju i ubijen novinar Slavko Ćuruvija?

Ja mislim da bi. Ne opravdava ga to što je u to doba bio marioneta i što je ispunjavao tuđe naloge. On je tad bio član stranke koja je najavljivala i ohrabrivala najstrašnije stvari prema ljudima. Ja mislim da ni on, kao ni čitava ta stranka, nije mogla da izbegne, u najmanju ruku, svoju političku odgovornost. U krajnjoj liniji, šef te stranke i njen osnivač je pravosnažno osuđen pred Haškim tribunalom.

Jednom prilikom ste rekli da će ovu vlast na kraju srušiti kuka i motika na šta je reagovao predsjednik Vučić, koji vas je pozvao da dođete sa još četvoricom opozicionara i da ponesete kuke i motike i da će on sam da izađe na kraj sa vama. Kako komentarišete tu reakciju?

U pitanju je njegova infantilnost. Kad sam to rekao, ja nisam mislio na sebe. Meni je 64 godine i odavno je prošlo vreme kad sam mogao da držim kuku i motiku. Nisam čak mislio ni na svoje vreme. Mislio sam na to da, kad nema demokratskih uslova za promenu vlasti, neminovno, pre ili kasnije, dolazi do izlivanja nezadovljstva na ulici. Kad ljude sputavate i sprečavate u tome da iskazuju svoje političke stavove i kad sprečavate da dođe do smene vlasti demokratskim putem, jedino što možete da očekujete izliv tog nezadovoljstva na ulici. Figurativno, mi kažemo da je to kuka i motika, ali pošto taj čovek sve doživljava doslovno, onda je on stvarno mislio na kuku i motiku. On ne može da razume da je to bila jedna figura koja se u našem jeziku i našem narodu vrlo često koristi u simboličnom smislu.

Za razliku od vas, pozivu da ode i obračuna se sa njim nedavno su se odazvali članovi Narodne stranke. Kako ste vi vidjeli ono što se dogodilo u Predsjedništvu?

Kao izliv infantilnosti sa obe strane. Ne mislim da priliči bivšem predsedavajućem Generalne skupštine UN da upada u Predsedništvo i da se sukobljava predsednikom zemlje.

Vuk Jeremić je rekao da je otišao kako bi ga pitao da li je normalan i zašto poziva opoziciju na tuču.

To je mogao da ga pita i bez da ode tamo. Umesto toga, on mu je išao na noge. Da ne govorimo o tome da je predsednik trčao niz stepenice i da je hteo da se tuče s njim. Kao da su mala deca. Ja sam se toga nagledao do svoje 15 godine i to je dokaz ukupne infantilnosti ove sredine. Mislim da je to naša ozbiljna boljka, ta ukupna infantilnost. Mi na same sebe gledamo infantilno i životni standard merimo time da li idemo na more i da li deci možemo da kupimo patike. Na svakom koraku ćete videti infantilno ponašanje odraslih ljudi, a refleksija toga su, nažalost, i jedan i drugi. Ako mislite da vas neko ozbiljno shvata, uključujući i vašu rođenu decu, onda je vaša obaveza da se ponašate ozbiljno i odgovorno, a ne da na taj način rešavate stvari. Šta će njihova deca da kažu? Šta će deca predsednika Srbije da misle o svom ocu koji se na taj način ponaša, pa 300 puta da je predsednik države. Je l’ to primer koji on daje svojoj deci? Da bi tako trebalo da se živi? Da li su uopšte njegov život i njegova karijera primer? Podsetiću vas, u pitanju čovek koji nikad ništa u životu nije radio, koji nema nikakvu struku i koji, da nema politike, ni sam ne zna od čega bi živeo.

On ponosno ističe da je bio najbolji student na Pravnom fakultetu.

Pa i to je infantilno. Zar priliči čoveku koji ima 50 godina i koji je predsednik da se hvali kakav je student bio? Pritom, onaj ko je bio dobar đak ne ide okolo i govori to. U krajnoj liniji, ako je bio tako dobar, zašto nije nastavio sa školovanjem? Zašto nije završio master, zašto nije uradio doktorat, ako je bio toliko dobar? Znači, nije bio toliko dobar i nešto ga je drugo povuklo – da se bavi politikom i da bude Šešeljev doglavnik i đubretar.

Možda je imao ambiciju da pomogne Srbiji?

Najviše bi pomogao Srbiji da je završio školu kako treba, ako je stvarno bio taj potencijal. To bi isto mogao da kažem i za Vuka Jeremića u čijem političkom i intelektualnom razvoju sam donekle i učestvovao. Čovek koji diplomira teorijsku fiziku na Kembridžu i ne nastavi tim putem, to je šteta. On je izabrao da se bavi najintelektualnijom naukom koja postoji na svetu i to je žrtvovao da bi upadao u Predsedništvo i da bi se obračunavao sa nekim anonimusom.

Kakva sliku u svijet šalje država čiji predsjednik je spreman da se potuče i zove opoziciju na obračun?

Svetu odgovara da u zemlji kao što je Srbija na vlasti bude neko ko je do te mere nedorastao da može da mu se podmeće da potpisuje svašta, šapuće na uvo i da se igraju s njim kao sa ping pong lopticom. Sve je to infantilno. Njegovo ponašanje, kad je potpisivao Vašingtonski sporazum, to potvrđuje. On je tamo bio kao “Alisa u zemlju čuda”. Nije znao ni šta potpisuje, niti gde je došao, bio je potpuno fasciniran mestom na kom se nalazio, bukvalno kao da je ušao u Dizniled. S druge strane, oni tamo su majstori da ga dodatno ošamute i impresioniraju jeftinim trikovima – daju mu olovku, ćasu za bombone, pokazuju mu Belu kuću, daju mu ključeve od nje.

Mislite li da postoji šansa da opozicija ugrozi vlast na nekim od narednih izbora. Pominje se Beograd kao mjesto gdje su najveće šanse?

S obzirom na okolnosti, njihove moći su veoma ograničene. Sećam se da je devedesetih godina, pod Miloševićem, bila slična politička atmosfera u zemlji. I nama je bilo teško da se izborimo za svoj status. Pitanje je da li uopšte danas postoje uslovi za delovanje opozicije i da li uopšte ima smisla biti opozicionar. Očigledno je da ova vlast ne želi nikakvu opoziciju i da nastoji da vlada sama, potpuno nekontrolisano i bez ograničenja. Ona čini sve da do toga dođe – širi se na mesne zajednice i univerzitete i pratkično postaje Savez komunista. Ta partija ulazi u sve pore javnog života i uskoro će da uđe i u pore privatnog života ljudi. Danas je situacija u Srbiji gora nego što je bila u vreme kad je proglašen bojkot izbora, a biće još i gora. Pred opozicijom je odluka da li hoće da učestvuje u tome, da  bude nekakva ikebana i da uđe eventualno u parlament sa nekoliko poslanika, pa da se ponovi ono maltretiranje, ponižavanje i vređanje kao što je bilo dok su sedeli u Skupštini. Ili će to uraditi ili će izabrati da izađu na ulice, ako mogu i ako umeju. Jedino im to preostaje. Ili će da dignu ruke od svega i da mu kažu: “Izvoli, vladaj sam. Mi nećemo u ovome da učestvujemo”. Oni koji ostanu biće jasno da su saradnici ove vlasti i da nisu prava opozicija, a takvih ima koliko god hoćete.

Dakle, ne vidite da postoji šansa?

Suštinski je ovde teško pobediti na izborima sa ovakvom vlašću. Bojim se da će i u Beogradu opozicija doživeti poraz zbog toga što ne postoje ni formalni, ni suštinski uslovi za promenu vlasti. A i kad bi došli na vlast opet bi, kao što su i ranije radili, prihvatili sistem kakav je nasleđen. Ovde niko ne zna šta bi menjao. Oni govore o promeni sistema, a kad čujete šta pod tim podrazumevaju, vi vidite da to nije to. Pa, nije borba protiv korupcije promena sistema. Ovde sistem nije promenjen još od Titovog vremena. Kad biste videli koliko je zakona u Srbiji na snazi, a koji datiraju još od vremena Josipa Broza Tita, onda biste shvatili da je ovde reč o kontinuitetu partijskog sistema. Kad je ovde pravosuđe bilo slobodno? Pa većina sudija, najstarijih i najiskusnijih, nikad nije birano, već su po partijskoj liniji iz komunizma došli na ta mesta. Kako onda oni mogu da razumeju šta znači nezavisnost pravosuđa kad ni sami nikad nisu bili nezavisni? Oni imaju uslovni refleks da slušaju vlast, koja god da je u pitanju.

Više pročitajte na Nova.rs.