Piše: SNEŽANA ČONGRADIN

Tako je 28. jul 2021. godine postao istorijski jedan od najznačajnijih dana u toj susednoj državi.

Žrtve genocida, kao i svi drugi građani Bosne i Hercegovine koji saosećaju sa njima, čekale su 26 čak godina, koliko je proteklo od genocida nad srebreničkim muslimanima i završetka rata u BiH, da počinioci zločina protiv čovečnosti kao i svi oni koji su ga podržavali, na njega pozivali i inspirisali, da bi potom brutalno relativizovali činjenice o pobijenima i negirali ih, ubijali po drugi, treći, stoti put…, konačno zaćute.

Takođe, mladi i generacije koje su rođene posle genocida i drugih ratnih zločina počinjenih na teritorije BiH, odnosno nemaju te strahote u trenucima kada su se događale u neposrednom iskustvu, ubuduće će rasti i živeti u sistemu u kojem zabranjeno krivotvoriti činjenice o ratu, gaziti po žrtvama, graditi karijere i skupljati političke poene na takav sramotan i necivilizacijski način.

Zašto je bilo potrebno da prođe više od dve i po decenije da žrtve genocida i ratnih zločina konačno mogu da da počivaju u miru, a njihove porodice više ne moraju da slušaju i gledaju kako se političari i ostali bogate i dobijaju privilegije tako što će ih ponižavati, lagati o njihovom i stradanju najbližih, te biti nemi posmatrači prilika u kojima škole i ulice dobijaju imena po njihovim ubicama?

Zbog čega je visokom predstavniku u Bosni i Hercegovini Valentinu Incku trebalo toliko vremena da koristeći Bonska ovlašćenja uvede dopune u Krivičnom zakonu BiH kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca?

Da li je moguće da je sačekao kraj svog mandata pa da posluša naloge, kako je rekao, sopstvene savesti i nametne zakon o zabrani negiranja genocida?

Očigledno je čekao da se taj problem sam od sebe reši, odnosno da proradi savest onih koji su genocid podržavali, potom ga relativizovali i negirali, što se pokazalo kao nemoguće, jer se smer jednog takvog ljudskog i civilizovanog toka okrenuo upravo na suprotnu stranu – produbljivanja zločinačkog i genocidnog narativa i odgovarajućih postupaka veličanju najvećih balkanskih krvnika.

Kako bilo, iako tužno i tragično kada se pogleda unazad više od četvrt veka, novo doba stiglo je u susednu BiH, a genocidaši i obožavatelji ratnih zločinaca moraće konačno da zaćute, da umuknu, jer promocija mržnje i netrpeljivosti više neće moći da im bude osnovna politička platforma na kojoj će osvajati vlast, a privilegije koristiti na daljem trovanju i unazađivanju svesti građana u smeru bolesnog i nakaradnog veličanja činova koji su po razmerama tragedije nezapamćeni na evropskom tlu još od Drugog svetskog rata.

Ko javno odobri, porekne, grubo umanji ili pokuša opravdati zločin genocida, zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin utvrđen pravosnažnom presudom u skladu s Poveljom Međunarodnog vojnog suda pridruženom uz Londonski sporazum od 8. avgusta 1945. ili Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju ili Međunarodnog krivičnog suda ili suda u Bosni i Hercegovini, a usmereno je protiv grupe lica ili člana grupe određene s obzirom na rasu, boju kože, veroispovest, porijeklo ili nacionalnu ili etničku pripadnost, i to na način koji bi mogao potaknuti na nasilje ili mržnju usmerenu protiv takve grupe lica ili člana takve grupe, kazniće se kaznom zatvora od šest meseci do pet godina, piše, između ostalog, u dopunama Krivičnog zakona BiH.

Takođe, navodi se da ko dodeli priznanje, nagradu, spomenicu, bilo kakav podsetnik ili bilo kakvu privilegiju ili slično licu osuđenom pravosnažnom presudom za genocid, zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin, ili imenuje javni objekat kao što je ulica, trg, park, most, institucija, ustanova, opština ili grad, naselje i naseljeno mesto, ili slično, ili registruje naziv po ili prema licu osuđenom pravosnažnom presudom za genocid, zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin, ili na bilo koji način veliča lice osuđeno pravosnažnom presudom za genocid, zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin, kazniće se kaznom zatvora od najmanje tri godine.

Ova pesma za uši, međutim, neće se čuti u Srbiji, u kojoj se ne samo stvorilo jezgro ratnozločinačke i genocidne ideologije već se ona i dan-danas brižljivo gaji, zaliva i utemeljuje u postratnom dobu i mestu odrastanja i stasanja novih generacija.

Politička, kulturna, vlastodržačka elita tako je ostala jedino ostrvo u regionu u kojoj će zločinci i dalje moći da pišu knjige, propagiraju razloge zbog kojih su dobili takva određenja, a ostali najviši državni zvaničnici i dalje lažu i pravdaju svoje krvave političke biografije i novac koji su političkim profiterstvom stekli.

(Osvrt beogradske novinarke prenosimo s portala Danas)