Piše: Nikola SAMARDŽIĆ

Raspad Sovjetskog Saveza bio je obrazac raspada Jugoslavije. Srpska politika, koja se opredelila za nasilne promene unutrašnjih jugoslovenskih granica, i dalje je prepreka okončanju raspada Jugoslavije, i podrška Putinovoj agresiji na Ukrajinu. U proteklih 35 godina, kad je Milošević preuzeo vlast u Srbiji, zatim i JNA, trebalo je da postane jasno da evropska integracija obesmišljava jugoslovenske sukobe u čijim su osnovama granice i identiteti. Rusija je od takvog ishodišta, od konačnog ulaska u Evropu, uvek bila dovoljno daleko. Tim pre su jugoslovenski sukobi, koji su ponovo eskalirali zahvaljujući malignom uticaju Rusije, apsurdni i besmisleni. Ali to ih ne čini manje opasnim.

Agresija JNA protiv ostatka Jugoslavije nastupila je vezivanjem vojnog vrha za politički vrh u Beogradu. Namera stvaranja velike srpske teritorijalne države na ostacima Jugoslavije umesto integrisane srpske evropske države u okvirima Evropske unije postala je, vremenom, logika obnove ruske imperije. Putin je negovao i unosio u institucije, kulturu, medije, sve slojeve carizma i staljinizma koji negiraju evropske vrednosti demokratije i individualizma. Arhitektura nove ruske imperije čini i sve njene postupke dodatno složenim.

Agresija Rusije na Ukrajinu je neobjavljeni rat koji negira postojanje Ukrajine u svakom smislu. Najveća država na svetu, Rusija, otkrivala je jednu teritorijalnu teskobu. Ona nema fizičkih prepreka na svojim zapadnim granicama prema Evropi, i smatra da je ugrožena. Rusija nema neometan izlaz na toplo more, i smatra da je diskriminisana. Napad na Ukrajinu napad je na zapadni evropski svet, ali ne samo u prenesenom smislu. Putinu Ukrajina smeta i kao sused koji bi mogao da uđe u NATO, i kao sused koji bi mogao da uđe u EU. Ima mišljenja da je za Putina demokratija opasniji izazov od NATO proširenja. Putin ne može da se pomiri sa gubitkom baltičkih republika, koje su pre primer uspeha demokratskih reformi nego vojna pretnja. Putin je dobro razumeo mehanizme raspada Jugoslavije u kojima je Srbija preuzela ulogu koju Rusija ima u Ukrajini 2014–2022.

Naravno, nije sve u paralelama, stvarnim ili izmišljenim. Evropa nije celovita bez ostatka bivše Jugoslavije, koja je bila i proto-Evropa, ne samo model budućeg raspadajućeg Sovjetskog Saveza. Zamrznuti sukobi u bivšoj Jugoslaviji, Kosovo, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, nisu za Putina i njegove sluge u Beogradu samo žarišta novih ratova, nego i ciljana, sistematska opstrukcija evropskog procesa. Nije slučajno Nemačka, s političarima, akademicima, analitičarima i novinarima na platnim spiskovima Putinovih oligarha, ili u njihovom posrednom domašaju, iskazivala toliko cinizma koji je siromaštvo i mentalitete smatrao jednim trajnim, neprolaznim stanjem koje „Zapadni Balkan“ čine nedostojnim ne samo evropske integracije nego i evropske civilizacije. Zato Putinova agresija nije samo zločin bez presedana od 1939, niti novo vezivno tkivo zapadnog sveta. Isplivao je sav gad iz proteklih dugih, besputnih godina korupcije, populizma i lažne stabilokratije. 

Staljinizam se samo nužno primirio u ratnim godinama koje su usledile nakon nacističke agresije na Sovjetski Savez 1941. Poslednja demokratska vlada u istočnoj Evropi, u Čehoslovačkoj, pala je početkom 1948. Iste godina Jugoslavija je, gotovo slučajno, odlučila da odbrani svoju političku samostalnost, koja se zasnivala na okolnosti da je bila jedina država u istočnoj Evropi u kojoj je pokret otpora formirao vlast sopstvenim snagama, bez neposrednog sovjetskog uticaja. Podela iz 1948. u Jugoslaviji je ponovo postala konkretna 1991, kad je vojni vrh optirao za podršku ne samo zvaničnom Beogradu nego i konzervativnim krugovima u Sovjetskom Savezu, koji se zatim raspao tiho, u jednom dogovoru koji je bio tajnog, gotovo intimnog karaktera.

U međuvremenu, bilo je iskaza podrške sovjetizaciji, koja nije odbačena bez obzira na okrutne metode pritiska na odricanje od tih, u suštini, zločinačkih zamisli, na rubu razuma i svake čovečnosti. Proslava otvaranja pruge Beograd–Bar 1975. bila je prva takva manifestacija, ne izlaska na more, jer je Srbija imala svaki moguć izlaz na more u Jugoslaviji, nego pristupa Crnoj Gori, za koju se verovalo da je njeno staljinističko opredeljenje stalno i neporecivo. Slične poruke odjekivale su 1983, tokom sahrane Aleksandra Rankovića, koji je bio ne samo šef zloglasne tajne policije, koja je vremenom dobila i nacionalno obeležje, nego i potpredsednik Jugoslavije čitavih dvadeset godina, time i svedočanstvo složenog karaktera titoističkog režima, koji je odbacio staljinizam, ali i evropsko opredeljenje, i to nije bio samo kompromis nego i suštinski stav.

I od paradigmi, i od ideologija, na Putina je da napadne Ukrajinu presudno uticala njegova sopstvena moć. To je osećanje transcendentno, i u odnosu na primere iz prošlosti, i u odnosu na bilo koja uverenja, i zato iracionalno. U našem delu sveta, isti porivi gutaju Vučića, koji ne samo da nije odoleo, i s Putinom se poistovetio, nego je krenuo njegovim putem, bez povratka, možda ipak svestan da je dostupniji zapadnjačkoj pravdi ako i on prekorači crvene linije, i u Srbiji i u susedstvu.

U ovom trenutku za Vučića je svaka politička promena opasnost. Demokratija je opasnost. Predvidivost izbora je njegova opsesija. Korupcija ide svojim tokom, ometaće je sankcije Rusiji, ali to je stvarnost na koju on ne može da utiče. Zloupotrebe medija, institucija, naročito pravosuđa, u ovom trenutku su prihvatljivija sredstva od ciljanog nasilja, koje bi moglo da se prelije izvan granica. Jačanje zapadnog vojnog prisustva u BiH, možda i na Kosovu, nije samo bojazan da će Vučić samo mirno trijumfovati pred svojim putiniziranim biračkim telom, koje je zavedeno siromaštvom i brutalnom propagandom. Od Vučića se očekuje da ispuni obećanje o „srpskom svetu“, koji se gotovo nevidljivo počeo rušiti onom dinamikom kojoм se topi ruska vojna moć u Ukrajini.

Putinov napad na Ukrajinu je svojom brutalnošću ujedinio zapadni svet i ogoleo sve njegove zapadne klijente. Nisu ga zaustavile sankcije nakon aneksije Krima i okupacijа istočne Ukrajine. Ako ga zaustavi vojni neuspeh, nisu izvesni njegovi dalji odgovori, pošto je nasiljem porušio sve svoje zgoditke od 2000, koje je postigao i mirno i nasilno. Očigledno je u nasilju ogrezao do takvih dubina da njegovo stanje svesti ne poznaje preispitivanje, niti povlačenje. Putinova država je sprega povlašćenih aparatčika, nomenklature i organizovanog kriminala. Putin je šef države, partije, vojske i mafije, on je najmoćniji i najbogatiji na svakoj od pozicija koje suvereno drži. Vučić je ne samo njegov poslednji evropski saveznik, čije je ponašanje jasnije, izričitije od deklarativnog, Vučić je ovladao Srbijom i nadneo se nad susedstvom identičnom spregom institucionalne i vaninstitucionalne moći. I jedan i drugi su u ratu, koji izaziva ne samo oštre podele nego iziskuje neupitna opredeljenja i brze odluke.

Bosna i Hercegovina i Crna Gora su Vučićeve Ukrajine. U BiH je EUFOR uputio pojačanje bez izričite podrške centralne vlade, gotovo nepostojeće. I Crna Gora je bez vlade, trenutno u blokadi institucija, ili u stanju državnog udara. EU je povoljno primila opredeljenje BiH da uđe u proces integracije, ali integraciju nema ko da izvede. Srpska i hrvatska politika su na Putinovoj strani. Sve i da se formira nova vlada u Crnoj Gori, njeno evropsko opredeljenje takođe je upitno. Budući premijer odgovoran je za pokušaje rušenja celog bezbednosnog sektora, sve do kompromitacije krovnog NATO sistema. Vučić uteruje Republiku Srpsku u ilegalu u odnosima sa EU. Crnu Goru će nastaviti da ometa u njenom opredeljenju za EU i jačanjem agenture koja više ne razlikuje interese i identitet države koju zastupa, da li je ona ruska ili srpska.

Putinova paradigma je inercija destrukcije koju će Rusija nastaviti da sprovodi u bivšoj Jugoslaviji služeći se srpskom politikom koja se vratila na polazišta s kraja osamdesetih godina XX veka. Ta politika ostvarila je konsenzus mesec dana pre opštih izbora 3. aprila 2022, prećutni dogovor vlasti i opozicije o podršci agresiji na Ukrajinu. Sve javne osude su samo verbalne akrobacije, kakva je viđena i prilikom glasanja Generalne skupštine UN. Ima sličnosti i u odnosima tekuće tranzicije iz stare u novu vladu. Mandatar Abazović je bio taj koji je, u svojstvu potpredsednika Vlade i koalicionog ucenjivača, otvorio put malignim ruskim uticajima nakon izbora 2020. Ministarstvo odbrane, policija i ANB su prevedeni na rusku stranu. NATO je pasivno posmatrao rušenje institucija. Ruski agenti i političke marionete u Crnoj Gori uživaju punu podršku vlasti i opozicije u Srbiji. Abazović ulazi u koaliciju sa Socijalističkom narodnom partijom, koja je staro uporište staljinizma, i obećava da će Srpskoj pravoslavnoj crkvi obezbediti posebno mesto u sistemu. I SNP i SPC negiraju Crnu Goru na onaj način na koji Putin negira Ukrajinu, i nakon prvog vojnog neuspeha kreće u njeno totalno uništenje.

(Gradski.me)