Piše: Nikola SAMARDŽIĆ 

Napad Rusije na Ukrajinu najednom je porušio evropski poredak koji je nastupio u fazi zamora od proširenja i rasta populizma koji se opravdavao ideologijom stabilokratije, a negovao gasnim aranžmanima. Postalo je očiglednije da su evropski populisti mreža Putinove agenture, ujedno bliski načelima nemačke istočne politike koja je demokratijom i slobodama trgovala menjajući ih za koruptivne aranžmane i jeftine ruske energente. Zamor politike proširenja postao je cinična barijera ostvarenju strateških potreba Evropske unije na važnim područjima nestabilnosti koje su populisti unosili u vlade država članica, u zajedničke evropske institucije, i u sama jezgra društvenih odnosa. EU je potcenjivala potrebu da strateškom vizijom obezbedi sopstveni koncept sloboda, demokratije i vrednosti. Slabost EU postala je predmet osporavanja suštine evropskog projekta.

Strateški pritisci Rusije na Baltik, Ukrajinu i Zapadni Balkan bili su, iz evropske perspektive, izazovi na periferiji, ali se njihov transcedentan uticaj osećao u svim evropskim vladama. Naspram Putinu, postavila se generacija evropskih lidera lišenih sposobnosti da definišu strateške prioritete i odupiru se korupciji, dok su pretnje iz Rusije postajale sve izazovnije. Ukrajinska kriza 2014, kad se odigrala prva ruska agresija, razotkrila je zabrinjavajuću okolnost, da je EU bez jasne, konkretne i konsenzualne spoljne i bezbednosne politike. Umor proširenja postao je nebriga za susedstvo, ali tamo gde upravo počiva strateška bezbednost. NATO gotovo da je nestao, a evroatlantski bezbednosni okvir se često pominjao u tom smislu, da je politički nekorektan. Na Baltiku, činioci zapadne slabosti bili su populisti u Poljskoj, i neutralne pozicije Švedske i Finske. Rusija je anektirala Krim i otela Ukrajini istočne provincije. Na Balkanu su postajali dominantni rusko hibridno strateško prisustvo i kineska korupcija, uz osovinu koju su formirale Mađarska, članica EU, i Srbija, EU kandidat u procesu pregovaranja. Zamor od proširenja, u čijoj je osnovi bio strah od nekontrolisanog useljavanja tuđe sirotinje, obesmišljen je u talasu migracija koje je 2015. podstakla intervencija Rusije u Siriji. Bregzit je bio najveći udarac evropskom jedinstvu od osnivanja EU, s neprikrivenim simpatijama Kremlja. Izborom Trampa za predsednika SAD 2016. EU je ostala bez strateške podrške pred malignim uticajima Rusije i Kine koji su podrivali demokratiju, liderstvo i suštinu vrednosnog poretka.

Napad Rusije na Ukrajinu, mada očekivan, naglo je izmenio međunarodne odnose, doprineo uspostavljanju političke kohezije i odbrambenog jedinstva u zapadnom svetu, ponudio nove etičke norme. Zamor proširenja EU i populizam najednom su postali politički neprihvatljivi.

Drugi svetski rat nije okončan potpunim porazom totalitarizma. Rusija se nije pomirila s neuspehom u Hladnom ratu. Prošlost koja je prethodila napadu Rusije na Ukrajinu, konkretno od zaoštravanja u odnosima Rusije i Zapada 1999, koje je koincidiralo s dolaskom Putina na vlast, najednom je postala jasnija, u osnovnim konturama, i važnim pojedinostima. Novim uvidima doprinela je istorijska distanca, ali ne zbog nedostatka, zbog oskudice istorijskih činjenica, nego upravo zbog obilja činjenica koje se u savremenim svetski tokovima proizvode, čuvaju, obrađuju, tumače, zahvaljujući digitalnim tehnologijama i brzim komunikacijama. I ta pojava je sasvim nova. Kao da su viškovi istorije doprineli njenim deficitima. Takođe je očiglednije, da dominantan ideološki diskurs, i u najotvorenijim, najslobodnijim društvima, nameće osnovne putanje pretežnog mišljenja. Putin je, naizgled, najednom postao onakav kakav je uvek bio. Ako se njegova karakterologija vremenom menjala, njegova transformacija nikad nije bila suštinska. Kult ličnosti, koji je pratio njegov uspon, opsesije sovjetskom silom i carističkom imperijom, oslonac na tajne službe, prezir zapadne kulture i zapadnjačkih mentaliteta, ontološka sklonost nasilju, odbijanje svakog pluralizma, Putin je u Ukrajini ponovio sebe samog.

Putin je bio Jeljcinov izbor. Putin je Jeljcinu bio potreban kako bi postao paravan za korupciju njegove porodice, i zverstva počinjena u Prvom čečenskom ratu. Zato je bio potreban Drugi čečenski rat. Putin je obezbedio i kontinuitet Jeljcinovog zaoštravanju odnosa prema Zapadu. Tome je poslužila i NATO intervencija u bivšoj Jugoslaviji 1999. Logikom uspostavljenog kontinuiteta, Putin je ponovio model velikih lidera ruske i sovjetske istorije, obrazac koji su samo delimično vremenom prilagođavali sebi, svojim osobinama, i prilikama. Staljinove čistke, intervencije Hruščova i Brežnjeva u Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Avganistanu, napad Gorbačova na Litvaniju, ili Jeljcinov Prvi čečenski rat, kao da je iza svih pokušaja nametanja autoriteta stajao onaj isti pogled na druge koji je podsticao Nikolaja II na antisemitske pogrome.

Putin je kleptokrata koji upravlja autoritarnim mafijaškim poretkom. Nova ruska imperija zahteva nov sistem bezbednosti na svojim zapadnim granicama, kako je ne bi uznemiravali zapadno strateško prisustvo i podrivajuće, za Rusiju gotovo neodoljivo dejstvo zapadne demokratije, sloboda, kulture, konzumerizma. Novoj imperijalnoj Rusiji potrebne su, na njenim evropskim obodima, slične, autokratske, populističke diktature. Putin je izgradio primamljiv, naizgled ugodan sistem koji podrazumeva individualnu neslobodu, ali i neopterećenost građanskom odgovornošću, suverenitet nacije, crkve i samodršca koji upravlja svim javnim i tajnim službama, i mišljenjem. Putin je pokušao da ponovo afirmiše legitimitet državnog suvereniteta neograničenog pravilima liberalnog sveta. Rusija, kao u sovjetskim vremenima, interveniše u državama koje su njene strateške saveznice, svuda gde se pojave snage koje zahtevaju više slobode i demokratije. Ali on ne izdiže sovjetsku imperiju iz nepovratne prošlosti. Putin je, naprotiv, ogrezao u materijalističkoj banalnosti, sa svim svojim oligarsima i mogulima, saradnicima i profiterima putinističkog poretka. Njegova ekonomija nije komandna, nego monopolistička. Putin je propovednik „tradicionalnih vrednosti“, u koje sam preterano ne veruje. Putin je moćna brana pred poplavom evropskog agnosticizma, moralne i kulturne dekadencije, izopačenosti, samougađanja, kosmopolitizma.

Osvrt unazad dopušta pretpostavku, da je Putin Rusiji i Evropi potrošio jedno ogromno vreme. Od prvog sukoba Rusije i Zapada, koji je postao trajan, od 1999, do drugog napada na Ukrajinu, proteklo je kao od završetka Drugog svetskog rata 1945, do revolucionarne 1968. Od 2004, od velikog proširenja EU, dovedena su u pitanje važna ishodišta evropske integracije: demokratija, slobode, transparentnost, pluralizam, sekularizam. Ruske službe, oligarsi, diplomatija, korumpirali su evropske političke lidere, partije, medije, intelektualce. Evropske banke, fudbalski klubovi, univerziteti, preplavljeni su ruskim krvavim novcem. Levičarsko nasleđe benevolencije prema Sovjetskom Savezu postalo je mehanizam Putinove normalizacije, bez obzira na zločine u Drugom čečenskom ratu, intervencije u Gruziji i Ukrajini, ubistva novinara i političkih protivnika, gušenje sloboda u Rusiji, i izvoz populizma u EU, i periferiju EU.

EU nije unela strateške planove u veliko proširenje 2004, uključujući integraciju Bugarske i Rumunije 2007, i Hrvatske 2013. Poslednje tri integrisane države još uvek nisu uključene u prostor Šengena. Time je EU dodatno otvorena malignim uticajima kao teritorija koja nije uspostavila geografsku celinu u smislu bezbedne zajednice. Zapadni Balkan nije integrisan bez obzira na obećanje iz 2003. Ostala su otvorena dva važna strateška pravca, Jadransko more i sliv Dunava. EU štaviše nije imala snage da nametne sankcije Putinovim partnerima, 2014, niti 2022, kad su ukrajinske žrtve gasnih i političkih aranžmana preplavile svetske medije.

Putinov napad na Ukrajinu je napad na potencijalnu državu članicu EU. Putin u Ukrajini uništava njenu političku i kulturnu posebnost, njeno pravo da uđe u NATO, njen barok i urbanu civilizaciju. Ukrajina je od Rusije uspešnija, relativno bogatija mada ne raspolaže energetskim resursima, slobodnija i otvorenija. Za razliku od Putinove Rusije, u Ukrajini se menjala vlast. Jedan od Putinovih ciljeva bio je i da u Ukrajini promeni vlast, kako se ona više ne bi menjala.

Odnos EU prema Putinovoj Rusiji mora postati jedan princip. Kako bi taj princip dobio konkretnu svrhu, EU mora donositi odluke kojima će se strateški interesi zaštititi jasnom primenom vrednosti koje su u istorijskom i konstitutivnom jezgru evropskog projekta. U Ukrajini je EU još 2014. ostala bez zajedničke spoljne i bezbednosne politike, i ona nije konsolidovana ni 2022. Narativ o energetskoj tranziciji je postao pre pitanje strateškog opredeljenja, da li će EU nastaviti da jeftin gas plaća krvlju svojih suseda, dok još uvek dostupna primenljiva alternativa klasičnim energentima. U državama članicama EU populizam se hranio zamorom proširenja, jer proširenje nije odgovaralo Putinu koji je štaviše postavio vazalne režime duž neposredne evropske periferije, u Srbiji i Crnoj Gori, ili Jermeniji, dok Mađarsku uspešno održava na rubu evropskog konsenzusa. Možda trajna promena spoljne bezbednosne politike EU, kako bi postala trajno konzistentna, iziskuje konstitutivne promene same EU, i redefinisanje njenog odnosa sa SAD kako bi se NATO vratio na svrhu svoga osnivanja i postojanja, koja je u odbrani Evrope od sovjetske pretnje. Ta pretnja je samo uspostavila nove, ali ne naročito nove ideološke sadržaje.

(Gradski.me)