Piše: Tomislav MARKOVIĆ

U decembru prošle godine ukinuta je nevladina organizacija Memorijal, po zahtevu državnog tužioca i po odluci najviše sudske instance u Rusiji. Memorijal je bila glavna organizacija za zaštitu ljudskih prava u Rusiji, što je za Putinov režim dovoljan krimen, ali je hazjajinu bila trn u oku i zato što je čuvala sećanje na staljinistički teror, na žrtve NKVD-a i KGB-a, na žrtve zloglasnog Gulaga. Iz optužnice se jasno vidi zašto se Putin tako žestoko okomio na ovu organizaciju, Memorijalu se stavlja na teret „pogrešne slike Sovjetskog Saveza kao države terora“. A svima je poznato da Sovjetski Savez, Staljin i teror ne mogu da se upotrebe u istoj rečenici.

Putin za Staljina ima samo reči hvale, što je sasvim logično: šef ruske države je bivši agent KGB-a, da nije bilo staljinizma, čistki i terora, ne bi bilo ni Putina. Restaljinizacija Rusije traje već godinama, uz aktivnu rehabilitaciju sovjetske prošlosti, pogotovo nakon aneksije Krima. Propaganda radi svoje, pa je tako formiran mit o Staljinu, simbolu ruske moći i sovjetske imperije, velikom vođi naroda. 

Staljin, najpopularnija istorijska ličnost

Rezultati državnog propagandnog projekta su jasno vidljivi, po svim anketama građani Rusije Staljina smatraju najvećom istorijskom ličnošću svoje zemlje, prošle godine je druga Kobu na prvo mesto stavilo 39 posto ispitanika. Nakon sveg zla koje je počinio žiteljima sopstvene zemlje. Nedavno je ruska istoričarka Tamara Ejdeljman koja je radila za Memorijal pričala kako su radili sa učenicima: predlagali su im da u bazu podataka žrtava represije u SSSR-u unesu svoje prezime – velika je verovatnoća da će pronaći neko rođaka, a ako se to kojim čudom ne desi – onda svakako nekog ko ima isto prezime. Dok se nevladina organizacija bavila uspostavljanjem kulture sećanja na staljinističke zločine, država je istrajno radila na sistematskoj amneziji, mada bi suočavanje sa užasima prošlosti trebalo da bude prevashodno posao države. 

“Ništa nije toliko problematično, a nakon raspada totalitarnog režima, kao obnova normalne moralne savjesti i intelektualne sposobnosti u narodu”, pisao je Alen Bezanson 1997. godine: “U tom pogledu post-nacistička Njemačka nalazila se u boljoj poziciji od post-sovjetske Rusije. Civilno društvo nije imalo vremena da bude stubokom uništeno. Suđeno, kažnjeno i denacificirano uz pomoć zapadnih armija, ono je bilo sposobno pratiti ovaj pokret purifikacije, sposobno da se samo osudi, da se sjeća i kaje”. 

Neobavezna lektira

Nažalost, ništa slično se nije dogodilo u Rusiji, za šta deo odgovornosti snose i zapadnjačke države. Bezanson piše: “Kad su ruski komunisti promjenili svoje opće vlasništvo nad dobrima u zakonsko vlasništvo, kad su na općim izborima legitimirali svoju stvarnu vlast, kad su lenjinizam zamjenili šovinističkim nacionalizmom, Zapad nije smatrao oportunim da traži od njih polaganje računa. Bila je to najgora usluga koja se mogla učiniti Rusiji”. A to je bio tek početak ponovnog sunovrata. Putin je došao na vlast i malo-pomalo vratio na stare staze rusku državu, pa smo tako na kraju stigli i do tekućeg genocida u Ukrajini i do toga da je Josif Visarionovič Džugašvili istorijski velikan, a ne masovni ubica, dželat sopstvenog i mnogih drugih naroda. 

Ishod je logičan i predvidljiv, a iščuđavanje nad povratkom ruskih imperijalnih pretenzija, nad pretnjama nuklearnim ratom, samo su posledica dugotrajnog zatvaranja očiju. Posmatrajući tu sveopštu svetsku zbunjenost nad ruskom agresijom, nad cinizmom i krvoločnošću Kremlja, pa onda bežanje u lake izgovore tipa “Putin je ludak”, posmatrajući nerazumevanje užasa koji nam se zbiva pred očima, čovek može samo da pomisli kako gotovo niko ne čita Varlama Šalamova, Nadeždu Mandeljštam, Aleksandra Solženjicina, Karla Štajnera… Tja, ko bi u vreme opšte popularnosti sedativa u tvrdom i mekom povezu posegao za izveštajima o zlu koji čitaoca uznemiravaju i izazivaju mu nesanicu, umesto da ga uljuljkaju i uspavaju, čemu knjige inače služe.

Kao da je čitav svet zaboravio na važne knjige koje su pisali pomenuti autori i mnogi drugi preživeli svedoci staljinističke epohe. Danas je tako popularna realistička književnost, pogotovo takozvane istinite priče, čitalac obožava kad su u prozi opisani stvarni događaji, ali eto, iz nekog čudnog razloga “Priče sa Kolime” Varlama Šalamova, istinite do poslednjeg detalja, pisane u dokumentarnom realističkom maniru, uopšte ne izazivaju nikakvu pažnju, a o popularnosti nema ni govora. A nema knjige potrebnije u obaveznoj lektiri, ne samo u Rusiji, već i diljem ovog našeg nesrećnog, zaslepljenog, zabludelog sveta, totalno obnevidelog od prekomernog držanja glave u pesku.

Smrt nije nimalo gora od života

Pesnik i pripovedač Varlam Šalamov proveo je u logoru skoro dvadeset godina, tri puta je osuđivan – prvi put kao trockista, a potom za antisovjetsku agitaciju po čuvenom članu 58. Naravno, bio je nevin, robijao je zajedno sa milionima sebi sličnih, nevinih ljudi. Šalamov piše o tome šta je 1937. godine na slobodi značila famozna antisovjetska agitacija (skarćeno: “asa”). „Rus pohvali roman stranog pisca − deset godina 'asa'; kaže da su redovi za tečni sapun malo poduži − pet godina 'asa'“, piše Šalamov. 

Logoraši su krepavali kao muve, najviše života odnelo je “masovno umiranje od gladi, od batina, od bolesti“, ali su se čuvari trudili da poprave skor streljanjem za svaku sitnicu. Na primer:  „Reći naglas da je rad težak − dovoljno je za streljanje. Za svaku, makar i najmanju primedbu na adresu Staljina – streljanje“. Ne mora zek ništa ni da prozbori, uvek se nađe razlog za ubijanje: „Ćutiš kada svi viču ura Staljinu − streljanje. Odavno je poznato da je ćutanje agitacija”. Ipak, „poslednja, najčešća 'rubrika' po kojoj je toliko ljudi streljano bila je 'za neispunjenje norme'. Za taj logorski zločin streljali su čitave brigade”. 

Šalamovljeva knjiga izgleda kao direktni izveštaj iz pakla na zemlji, kao da je Dante otkrio jedan novi krug inferna, proveo u njemu godine i godine, nekim čudom preživeo i sad piše šta je sve video i doživeo. Evo do kakvog stanja čoveka dovede staljinistički logor: “Naučili smo se strpljenju i odučili se od čuđenja. Nismo imali ni ponosa, ni samoljublja, ni samoživosti, a ljubomora i strast bili su za nas nejasne predstave kao pale s Marsa, tričarije. Bilo je neuporedivo važnije izveštiti se, zimi, po mrazu, da zakopčavaš pantalone: ozbiljni, odrasli ljudi plakali su što im to često ne polazi za rukom. Shvatili smo da smrt nije nimalo gora od života, i nismo se bojali ni jednog ni drugog. Nama je ovladala Velika Ravnodušnost. Znali smo da od naše volje zavisi hoćemo li svakog trenutka, još koliko sutra, prekratiti takav život, i ponekad smo se na to odlučivali, i svaki put bi nam se isprečila neka od sitnica koje čine život. Ili bi nam baš tog dana zapala kantina − svakom po nagradni kilogram hleba − pa je bilo prosto glupo ubiti se tog dana; ili bi nam, opet, dežurni iz susedne barake, vraćajući neki davnašnji dug, obećao za veče malo duvana”.

Sistem za uništenje

Neverovatna je brzina kojom je logorski život od mladih ljudi u naponu snage pravio fizičke i mentalne ruine. Šalamov piše: “Da se zdrav, mlad čovek, koji počinje karijeru u logorskom potkopu, na čistom vazduhu, pretvori u ‘mrcinu’, dovoljno je dvadeset a najviše trideset dana, uz šesnaestočasovni fizički rad bez neradnih dana, sistematsku glad, pocepanu odeću i spavanje u izbušenim šatorima na mrazu od minus šezdeset stepeni; ubrzavanju tog procesa, unekoliko, doprinose batine od starešina, lopovskih vođa i stražara”.

U logoru se pokaže koliko je tanka prevlaka civilizacije u ljudskoj duši. Sve u šta je obrazovan čovek verovao, sve što mu je bilo sveto – logorski uslovi života pretvaraju u prah i pepeo u najkraćem mogućem roku. “Zatvorenika-intelektualca logor zgazi. Smrvljeno je sve što mu je bilo dragoceno, civilizacija i kultura napuštaju čoveka u najkraćem mogućem roku: za nekoliko nedelja”, piše Šalamov. “Sve iz knjiga je zaboravljeno, knjigama se nije verovalo”, piše čovek koji je bio pisac, pesnik, prozaista, dakle – čovek knjige. 

Osim tzv. političkih zatvorenika, robijali su i kriminalci na koje se oslanjala logorska uprava, što je sasvim logično: državna banda razbojnika sarađuje s kolegama sklonim privatnoj inicijativi. Politički zatvorenik je apsurdan termin, većina od silnih miliona koji su prošli kroz logore bili su nevini ljudi. Šalamov kaže: „U logoru i nije bilo političkih. To su sve bili izmišljeni, izmaštani neprijatelji s kojima se država obračunavala kao sa pravim pravcatim neprijateljima: streljala ih, ubijala, morila glađu. Staljinova kosa smrti kosila je sve bez razlike, jednačeći u razvrstavanju, u spisku, u ostvarenju plana“.

Rehabilitacija Staljina

To je samo mali deo užasa koji je doživeo Šalamov. “Posle ovoga nećemo više moći graditi kule u vazduhu. Ali, znajući dubine zla, možemo još pokušati živeti”, pisao je Andrej Sinjavski o “Pričama sa Kolime”. Problem sa dubinama zla je što ljudi od tih ponora najčešće okreću glavu, a kada društvo koje je proizvelo ovako radikalno zlo odbija da se s njim suoči, to dovodi do tragičnih rezultata koje vidimo danas. 

Nikada se zvanična Rusija nije ozbiljno pozabavila staljinističkim progonima i zločinima, nikada nebrojenim žrtvama Gulaga nije odata zaslužena, iskrena pošta, nije poznat čak ni tačan broj onih koji su trpeli represije Staljinovog režima, a kamoli šta drugo. Umesto ograđivanja od staljinističke epohe, promišljanja zašto je do nje uopšte došlo, rasformiranja tajnih službi, kažnjavanja zlikovaca koji su još u životu i temeljne izgradnje društva na suprotnim osnovama, dobili smo rehabilitaciju arhitekte zločinačkog sistema, Josifa Visarionoviča Staljina. A Rusijom već decenijama vlada čovek koji je potekao iz zloglasnog KGB-a, Džugašvilijev naslednik.

Treba čitati Šalamova, možda još nije kasno: “Logor je u potpunosti negativna škola života. Ništa korisno ni potrebno niko odatle nije izneo: ni sam zatvorenik, ni njegov upravnik, ni njegovo obezbeđenje, ni nevoljni svedoci − inženjeri, geolozi, lekari − ni pretpostavljeni, ni potčinjeni. Svaki trenutak logorskog života je otrovan. Tamo ima mnogo stvari koje čovek ne bi trebalo da zna, ne bi trebalo da vidi, a ako ih je i video − bolje da umre”.

(Antena M)